Možda i jesu postojale izvesne plemenite namere kada je 2. novembra 1917. lord Balfur pisao Rotšildu da će britanska vlada podržati stvaranje nacionalne domovine Jevreja u Palestini, ali svakako da su one rezultovale opštom katastrofom u britanskom mandatu, kaže za RT Balkan Srboljub Peović
Godišnjicu donošenja Balfurove deklaracije 2. novembra 1917. arapski svet obeležava sa demonstracijama i povicima da im je ona donela patnju i stradanje, dok je jevrejski svet slavi gotovo kao nacionalni praznik jer je udarila temelje za osnivanje izraelske države.
Balfurova deklaracija
Kratko pismo ministra spoljnih poslova Velike Britanije lorda Artura Balfura uticajnom britanskom Jevrejinu Lajonelu Volteru Rotšilfdu u kojem on izražava podršku britanske vlade za stvaranje “nacionalne domovine za Jevreje” u Palestini uz isticanje da “neće biti učinjeno ništa što bi moglo kršiti građanska i verska prava postojećih nejevrejskih zajednica” na ovoj teritoriji za Jevreje je početak nacionalnog uspona, a za Palestince početak progona.
U jednoj rečenici dokument je možda najbolje opisao Artur Kesler: “Jedan narod svečano je obećao drugom narodu zemlju trećeg naroda”.
Balfurova deklaracija je proizvod uverenja u anglosaksonskoj sredini da je jedan od preduslova za dolazak biblijskih krajnjih vremena bio to da se jevrejska zajednica vrati u Svetu zemlju, kaže za RT Balkan Srboljub Peović iz Instituta za evropske studije govoreći o pozadini donošenja ovog dokumenta. Ukazuje i na važnost onoga kome je pismo upućeno.
“Porodica Rotšild bila je izuzetno aktivna u Velikoj Britaniji. London kao svetsko ekonomsko berzansko središte bio je mesto gde su operisale najbogatije jevrejske porodice koje su se prirodno zalagale za povratak. Upravo Rotšildi su finansirali povratak i uložili napor u formiranje Svetske cionističke organizacije”, navodi Peović.
On dodaje da je cionistički pokret isticao potrebu da se očuva jevrejski identitet jer je počelo nacionalno rastakanje, Jevreji su se sve više pretvarali u versku zajednicu bez etničkog identiteta.
“U tome je svrha ranog cionističkog pokreta. I nije samo Velika Britanija bila u pitanju, imate i u Francuskoj ‘Alijans Izraelite’, u Rusiji, pogotovu od 1890. aktivne ‘Prijatelje Ciona’ ili Odeski komitet koji se formira u samom Izraelu da prihvata ljude jevrejske veroispovesti u Svetoj zemlji”, naglašava naš sagovornik.
Geopolitički interes
“Suecki kanal bio je ubedljivo najbitnija tačka, u Britaniji se povremeno naziva ‘putem života’, to je Mediteran, Sinaj i dalje Indijski okean, koji spaja Veliku Britaniju sa kolonijama u Indiji. Britanija je imala na umu da osigura što je više moguće okolinu Sueckog kanala, uključujući i Svetu zemlju”, napominje Peović.
Dok je deo deklaracije u kojem se obećava ulaganje najvećih napora kako bi olakšali stvaranje nacionalnog ognjišta za jevrejski narod u Palestini, očigledno i više nego ispunjen, branjen čak i britanskim oružjem kada je trebalo gušiti arapske bune, deo u kojem se poziva na poštovanje prava nejevrejskih zajednica ostao je sporan.
“Postoji svojevrsni orjentalizam u britanskoj politici. Oni su smatrali da ljudi koje mi zovemo Palestincima ne čine jedan narod, ne čine zasebnu celinu koja bi imala pravo na svoju državu. I to je ono što je prouzrokovalo da Britanci smatraju da Palestinci nisu narod. To se potpuno poklapa sa sloganom ‘Zemlja bez naroda za narod bez zemlje’ cionističkog pokreta”, naglašava Peović.
Stvorena je slika da Arapi, Palestinci ili ako god ih nazivali, nisu narod koji ima pravo na svoje samoodređenje i ta se diskrepancija može videti i u politici britanskog mandata, ističe naš sagovornik.
Britanska uprava
Britanski mandat, odnosno civilna uprava u Palestini trajao je od 1920. do 1948, ali je vojna uprava uspostavljena još ranije, već 1917. kada su poražene osmanske snage.
“Britanci su uspostavili Jevrejsku agenciju koja je zastupala interese jevrejske strane u Svetoj zemlji, međutim ništa slično arapskoj agenciji nije postojalo. Sve vreme Velika Britanija je podržavala napore Jevreja da privuku svoju dijasporu u Svetu zemlju i tu se vide rezultati”, kaže Peović.
Naš sagovornik podseća da je jevrejska zajednica sa procenjenih devet odsto 1918. porasla na skoro trećinu stanovništva posle Drugog svetskog rata.
“Sve to je prouzrokovalo nasilne odgovore sa arapske strane, ali je nasilje bilo obostrano. S obe strane ste imali nasilna preuzimanja zemlje, trgovinu dokumentima. Na kraju je došlo do velike arapske pobune 1936. kada je izbila jedna vrsta građanskog rata u britanskom mandatu između ovih dveju strana”, naglašava Peović.
On kaže da je uspostavljanje reda bio jedan od proklamovanih ciljeva Balfurove deklaracije.
“Ali moramo se setiti da je taj red podrazumevao stvaranje jedne zasebne države koja je ignorisala prava domorodnog stanovništva iz razloga orijentalizma i ubeđenja da arapski narod nije dovoljno civilizovan da ima svoju državu i svoj nacionalni identitet. Možda i jesu postojale izvesne plemenite namere, ali svakako da su one rezultovale opštom katastrofom u britanskom mandatu”, zaključuje Peović.
