Владимир Коларић: Умрети пре смрти

Израз „умрети пре смрти“ у нашем цивилизацијском кругу има два основна значења. Први се односи на оног који је одустао од живота и препустио се пуком трајању, живећи инертно и нестваралачки, често у чамотињи и очајању, или макар равнодушности. Такав је у основи одбацио живот као Божији дар и закопао своје „таленте“, односно свој удео у сведочењу истинског живота и истинске стварности. Он је заправо покидао везу са таквим животом и стварношћу, ако ју је икада свесно и делатно и успоставио.
Он је, укратко, изгубио веру као основ односа према тој стварности, и наду да такав однос има некакав смисао, тачније да је он смислен и смислотворан. А у смисленост некаквог односа можемо веровати само ако верујемо да нас тај однос на неки битан начин мења и да води нечему истински важном за нас, што макар имплицитно претпоставља неки начин превладавања смрти, или макар успостављања таквог односа према смрти који неће довести у питање само наше постојање и вредност живљења као таквог.
Друго разумевање израза „умрети пре смрти“ је мистичко и аскетско и односи се на оне који су „умрли за овај свет“, његове (пролазне и релативне) вредности и његове страсти, предавши се вољи Божијој. Они не одбацују живот, стварност и свет као такве, већ свет у стању палости, обележен прекидом целовитог односа према свом Узроку, односно успостављајући себе као целовитости која иконизије целовитост Једног и Јединог.
Он је искусио како је однос са Богом и наша богоствореност, односно печат богостворености у нашем овоземаљском постојању, оно што нас заправо чини људима, а не ишта у овом свету. Онај који је „умро за овај свет“, дакле, не одбацује свет као творевину Божију, већ „ради“ на његовом прочишћењу. искупљењу и преображењу, нераздвојивим од сопственог прочишћења, искупљења и преображења, сопственим уцеловљењем енергетски и иконички уцеловљавајући свет према Узору и Узроку целовитости Једног.
Кад је смрт већ чињеница нашег овоземаљског постојања, једино у овом смислу „умирања пре смрти“, односно „умирања за овај свет“, она може бити „добра“, јер добро је само оно што нас води јединству са Богом, због којег смо и створени и ка којем сви тежимо, знали то или не знали у неком тренутку нашег живота. Молимо се, дакле, за то да не изгубимо то „знање“ и да активно тежимо Добру, у складу са истинском природом нас људи као богостворених и богослужбених створења, оном Добру које једино побеђује смрт и у нама и око нас, уводећи нас у живот незалазни.