Kaže se kako je put do pakla često popločan dobrim namerama, što je iskaz koji svedoči o nestalnosti, krhkosti, nesigurnosti ljudskih uverenja, usmerenja i nastrojenosti. Čovek uvek nešto želi i hoće ili makar to simulira, pred drugima ili pred samim sobom.
Jer naša usmerenja najčešće diktira okruženje, svoja i tuđa očekivanja, otvorena ili ne, naše unutrašnje nedoumice i podvojenosti, svačega tu ima. Zato je verovatno tačno da većina ljudi ima dobre namere, odnosno deluje u skladu sa onim što smatraju da je, makar za njih same, dobro ili najbolje u datoj situaciji. Ali situacija je uvek data, dakle nismo je mi birali ili stvorili, mi smo smušeni i nesigurni, često zadojeni pogrešnom predstavom o vrednostima i posledicama naših reči i postupaka, motivi nam mogu biti različiti.
Zato nas uče da treba biti smiren, što između ostalog znači da ne treba apsolutizovati sopstvene namere, nego uvek biti svestan okolnosti koje su uticale na njih i naših sopstvenih slabosti i pristrasnosti.
Takođe, uče nas da ne treba osuđivati, odnosno ne pridavati drugima odmah loše namere, prihvatiti da ljudi greše, pogrešno procenjuju, nemaju sve u vidu.
U tom slučaju, dobro je ne ljutiti se na ljude,. Posebno kada je jasno da nisu ovo ili ono uradili iz loše namere, odnosno sa svesnom i delatnom namerom da nam naude. Ne treba gledati samo rezultat, nego i usmerenje nečijih reči i dela.
Naravno, trebalo bi oprostiti i onima koji imaju loše namere prema nama, jer kakvo je to praštanje ako se nema šta praštati. Mada začuđujuće često ljudi i nemaju loše namere, to je ono „oprosti im, ne znaju šta rade“. Ali i mi smo ti koji često ne znamo šta radimo. Hoćemo jedno, radimo drugo, ispadne nešto treće.
Već sam jednom podsetio na to kako oprostiti znači pustiti. Pusti, ne traži dlaku u jajetu, neka ga, gledaj sebe, da ti ne učiniš nekome ono što veruješ da je neko učinio tebi. Opusti se, ni ti ni tvoj život nisu tvrđava koja moraš neprestano da braniš od zlih ljudi koji je drže pod opsadom i koji bi da poharaju tvoja – stvarna ili (ah, prečesto!) umišljena – blaga.
Na naudi, ne sudi, smiri se malo. Jer opraštanje i smirenje nisu visokoparne apstrakcije i nedostižni ideali, nego svekodnevna stvar, stalno iskušenje koje je pred nama, neprestano padanje i ustajanje, stalno brušenje i priprema za stanje u kom – nadamo se i verujemo – opraštanje i smirenje više ni neće ni biti potrebni, jer će se u nama i oko nas biti ljubav Božija. A do tada, zašto se stalno grčiti, sumnjičiti, optuživati druge, podozrevati, gubiti vreme na gluposti?
To zaista nikome nije potrebno, jer svet je stvoren da prosija, a ne da truli.
