Каже се како је пут до пакла често поплочан добрим намерама, што је исказ који сведочи о несталности, крхкости, несигурности људских уверења, усмерења и настројености. Човек увек нешто жели и хоће или макар то симулира, пред другима или пред самим собом.
Јер наша усмерења најчешће диктира окружење, своја и туђа очекивања, отворена или не, наше унутрашње недоумице и подвојености, свачега ту има. Зато је вероватно тачно да већина људи има добре намере, односно делује у складу са оним што сматрају да је, макар за њих саме, добро или најбоље у датој ситуацији. Али ситуација је увек дата, дакле нисмо је ми бирали или створили, ми смо смушени и несигурни, често задојени погрешном представом о вредностима и последицама наших речи и поступака, мотиви нам могу бити различити.
Зато нас уче да треба бити смирен, што између осталог значи да не треба апсолутизовати сопствене намере, него увек бити свестан околности које су утицале на њих и наших сопствених слабости и пристрасности.
Такође, уче нас да не треба осуђивати, односно не придавати другима одмах лоше намере, прихватити да људи греше, погрешно процењују, немају све у виду.
У том случају, добро је не љутити се на људе,. Посебно када је јасно да нису ово или оно урадили из лоше намере, односно са свесном и делатном намером да нам науде. Не треба гледати само резултат, него и усмерење нечијих речи и дела.
Наравно, требало би опростити и онима који имају лоше намере према нама, јер какво је то праштање ако се нема шта праштати. Мада зачуђујуће често људи и немају лоше намере, то је оно „опрости им, не знају шта раде“. Али и ми смо ти који често не знамо шта радимо. Хоћемо једно, радимо друго, испадне нешто треће.
Већ сам једном подсетио на то како опростити значи пустити. Пусти, не тражи длаку у јајету, нека га, гледај себе, да ти не учиниш некоме оно што верујеш да је неко учинио теби. Опусти се, ни ти ни твој живот нису тврђава која мораш непрестано да браниш од злих људи који је држе под опсадом и који би да похарају твоја – стварна или (ах, пречесто!) умишљена – блага.
На науди, не суди, смири се мало. Јер опраштање и смирење нису високопарне апстракције и недостижни идеали, него свекодневна ствар, стално искушење које је пред нама, непрестано падање и устајање, стално брушење и припрема за стање у ком – надамо се и верујемо – опраштање и смирење више ни неће ни бити потребни, јер ће се у нама и око нас бити љубав Божија. А до тада, зашто се стално грчити, сумњичити, оптуживати друге, подозревати, губити време на глупости?
То заиста никоме није потребно, јер свет је створен да просија, а не да трули.
