Žarko Vidović, jedan od najznačajnijih srpskih filozofa, istoričara umetnosti i mislilaca 20. veka, u svom delu Suočenje Pravoslavlja sa Evropom dubinski analizira odnos između pravoslavne i zapadne civilizacije.
Ovo delo nije samo istorijsko-filozofski traktat, već i snažan duhovni poziv na promišljanje srpskog identiteta i njegove uloge u svetu. Vidović na veoma specifičan način rasvetljava korenite razlike između pravoslavnog i zapadnog pogleda na svet, ukazujući na dublje duhovne procese koji su oblikovali srpsku istoriju i kulturu.
PRAVOSLAVLJE I ZAPADNI RACIONALIZAM
Jedan od ključnih Vidovićevih stavova jeste da je zapadna civilizacija zasnovana na racionalizmu, sekularizmu i individualizmu, dok je pravoslavna duhovnost utemeljena na zajedništvu, sabornosti i liturgijskom iskustvu. Po njemu, srpska kultura ne pripada zapadnoj civilizaciji, jer se ne oslanja na hladni intelektualizam i racionalističku redukciju vere na etiku.
Zapad, prema Vidoviću, odbacuje lični odnos čoveka sa Bogom i Crkvom, zamenivši ga sistemima teoloških formulacija i pravnih normi. Zapadno hrišćanstvo, počevši od sholastike i racionalističkog pristupa veri, sve više napušta iskustveno poznanje Boga i uvodi logički dokazive koncepte koji postepeno vode ka sekularizaciji i gubitku metafizičke dimenzije.
Pravoslavlje, s druge strane, po Vidoviću, ne odvaja znanje od života – ono nije intelektualna teorija, već živo učešće u Crkvi kao Telu Hristovom. Duhovnost nije pitanje individualnog moralnog napora, već preobražaj kroz liturgijsko i saborno iskustvo.
LITURGIJA KAO TEMELJ SRPSKE KULTURE
Posebno značajan aspekt Vidovićevog učenja jeste njegov stav da je Liturgija osnova srpske kulture. On naglašava da se srpska istorija i identitet ne mogu razumeti bez liturgijske dimenzije. Pravoslavna Liturgija nije samo verski obred, već centralni događaj života zajednice.
Dok zapadna civilizacija teži da kulturu gradi na racionalnim i estetskim principima, srpska kultura je liturgijska – ona izvire iz bogosluženja i zajedničkog duhovnog iskustva naroda. Vidović podvlači da je srpska narodna umetnost, uključujući epsku poeziju, freskopis, arhitekturu i duhovnu tradiciju, prožeta liturgijskim duhom, što je suštinska razlika u odnosu na zapadnu umetnost, koja je često svedena na individualno stvaralaštvo bez eshatološke vizije.
VIDOVDAN KAO PARADIGMA SRPSKOG IDENTITETA
Posebno mesto u njegovoj analizi zauzima Kosovski zavet, koji Vidović ne posmatra samo kao istorijski događaj, već kao suštinski duhovni izbor srpskog naroda. Po njemu, Kosovska bitka nije bila samo vojni sukob, već liturgijski čin u kome se srpski narod opredelio za Carstvo Nebesko, nasuprot zemaljskoj logici moći.
Vidović tumači kosovsku svest kao svesni preobražaj istorije u liturgijsku realnost, gde je stradanje za veru i narod ulazak u Hristovu pobedu nad smrću. On vidi u tome suštinsku razliku između srpske i zapadne istorijske svesti – dok Zapad gradi svoju istoriju na konceptu moći i teritorijalne dominacije, srpski narod je vekovima opstajao unutar Liturgije, gde je stradanje postajalo put spasenja.
DUHOVNA KOLONIZACIJA I GLOBALIZACIJA
Jedan od najznačajnijih Vidovićevih stavova jeste kritika duhovne kolonizacije koju Zapad vrši nad pravoslavnim narodima. On ukazuje na to da Evropa, kroz kulturne i ideološke mehanizme, pokušava da preoblikuje pravoslavne narode po svojim vrednostima, nametnuvši im logiku modernosti, individualizma i sekularizma.
Vidović posebno ističe ulogu globalizacije kao savremenog oblika imperijalizma. On upozorava da globalizacija nije samo ekonomski proces, već i kulturni mehanizam kojim se nameće uniformisani svetski poredak, u kome nema mesta za liturgijsku i sabornu svest. Po njemu, globalizacija teži da uništi kulturnu autentičnost naroda i zameni je bezličnim sistemom vrednosti u kome se tradicija i duhovnost potiskuju na marginu.
POZIV NA DUHOVNO OSVEĆENJE
Suočenje Pravoslavlja sa Evropom nije samo filozofska kritika Zapada, već duboki poziv na duhovno osvećenje srpskog naroda. Vidović poziva Srbe da ne prihvate bezuslovno vrednosti zapadne civilizacije, već da se vrate svojim duhovnim korenima i liturgijskoj svesti.
Po njemu, srpski narod ne treba da se izoluje, ali ne sme ni da izgubi svoj identitet u procesu modernizacije. On naglašava da je srpska kultura suštinski pravoslavna i da samo u okviru Crkve može zadržati svoju autentičnost.
Delo Žarka Vidovića ostaje kao jedno od najznačajnijih svedočanstava o sudaru civilizacija i dubokom izazovu sa kojim se srpski narod suočava u savremenom svetu. Njegova poruka je jasna – bez Liturgije nema ni srpske kulture, ni srpske istorije, ni srpskog opstanka.
