Жарко Видовић, један од најзначајнијих српских филозофа, историчара уметности и мислилаца 20. века, у свом делу Суочење Православља са Европом дубински анализира однос између православне и западне цивилизације.
Ово дело није само историјско-филозофски трактат, већ и снажан духовни позив на промишљање српског идентитета и његове улоге у свету. Видовић на веома специфичан начин расветљава корените разлике између православног и западног погледа на свет, указујући на дубље духовне процесе који су обликовали српску историју и културу.
ПРАВОСЛАВЉЕ И ЗАПАДНИ РАЦИОНАЛИЗАМ
Један од кључних Видовићевих ставова јесте да је западна цивилизација заснована на рационализму, секуларизму и индивидуализму, док је православна духовност утемељена на заједништву, саборности и литургијском искуству. По њему, српска култура не припада западној цивилизацији, јер се не ослања на хладни интелектуализам и рационалистичку редукцију вере на етику.
Запад, према Видовићу, одбацује лични однос човека са Богом и Црквом, заменивши га системима теолошких формулација и правних норми. Западно хришћанство, почевши од схоластике и рационалистичког приступа вери, све више напушта искуствено познање Бога и уводи логички доказиве концепте који постепено воде ка секуларизацији и губитку метафизичке димензије.
Православље, с друге стране, по Видовићу, не одваја знање од живота – оно није интелектуална теорија, већ живо учешће у Цркви као Телу Христовом. Духовност није питање индивидуалног моралног напора, већ преображај кроз литургијско и саборно искуство.
ЛИТУРГИЈА КАО ТЕМЕЉ СРПСКЕ КУЛТУРЕ
Посебно значајан аспект Видовићевог учења јесте његов став да је Литургија основа српске културе. Он наглашава да се српска историја и идентитет не могу разумети без литургијске димензије. Православна Литургија није само верски обред, већ централни догађај живота заједнице.
Док западна цивилизација тежи да културу гради на рационалним и естетским принципима, српска култура је литургијска – она извире из богослужења и заједничког духовног искуства народа. Видовић подвлачи да је српска народна уметност, укључујући епску поезију, фрескопис, архитектуру и духовну традицију, прожета литургијским духом, што је суштинска разлика у односу на западну уметност, која је често сведена на индивидуално стваралаштво без есхатолошке визије.
ВИДОВДАН КАО ПАРАДИГМА СРПСКОГ ИДЕНТИТЕТА
Посебно место у његовој анализи заузима Косовски завет, који Видовић не посматра само као историјски догађај, већ као суштински духовни избор српског народа. По њему, Косовска битка није била само војни сукоб, већ литургијски чин у коме се српски народ определио за Царство Небеско, насупрот земаљској логици моћи.
Видовић тумачи косовску свест као свесни преображај историје у литургијску реалност, где је страдање за веру и народ улазак у Христову победу над смрћу. Он види у томе суштинску разлику између српске и западне историјске свести – док Запад гради своју историју на концепту моћи и територијалне доминације, српски народ је вековима опстајао унутар Литургије, где је страдање постајало пут спасења.
ДУХОВНА КОЛОНИЗАЦИЈА И ГЛОБАЛИЗАЦИЈА
Један од најзначајнијих Видовићевих ставова јесте критика духовне колонизације коју Запад врши над православним народима. Он указује на то да Европа, кроз културне и идеолошке механизме, покушава да преобликује православне народе по својим вредностима, наметнувши им логику модерности, индивидуализма и секуларизма.
Видовић посебно истиче улогу глобализације као савременог облика империјализма. Он упозорава да глобализација није само економски процес, већ и културни механизам којим се намеће униформисани светски поредак, у коме нема места за литургијску и саборну свест. По њему, глобализација тежи да уништи културну аутентичност народа и замени је безличним системом вредности у коме се традиција и духовност потискују на маргину.
ПОЗИВ НА ДУХОВНО ОСВЕЋЕЊЕ
Суочење Православља са Европом није само филозофска критика Запада, већ дубоки позив на духовно освећење српског народа. Видовић позива Србе да не прихвате безусловно вредности западне цивилизације, већ да се врате својим духовним коренима и литургијској свести.
По њему, српски народ не треба да се изолује, али не сме ни да изгуби свој идентитет у процесу модернизације. Он наглашава да је српска култура суштински православна и да само у оквиру Цркве може задржати своју аутентичност.
Дело Жарка Видовића остаје као једно од најзначајнијих сведочанстава о судару цивилизација и дубоком изазову са којим се српски народ суочава у савременом свету. Његова порука је јасна – без Литургије нема ни српске културе, ни српске историје, ни српског опстанка.
