Сваки човек као боголико биће призван је и предназначен за вечно и непропадљиво Царство небеско. Због тога се и основни смисао нашега рађања и доласка на земљу састоји управо у остварењу свога вечнога живота. Човек долази на земљу, не да би на њој провео одређени временски период, него да би живећи у заједници са Црквом продужио своје битисање и остварио вечност.
Јер свака овоземаљска лепота и радост, није ништа друго него сенка или трен у поређењу са небеском односно вечном лепотом, говори нам свети Јован Шангајски.
Првенствени циљ човека је спасење
Сходно томе, сваки други овоземаљски циљ и свака друга потреба, ма колико они били велики и узвишени, губе своју вредност и значај ако имају свој крај, односно ако не могу вечно да трају. Вечност је дар Божији понуђен искључиво човеку као најсавршенијем бићу на земљи. Та вечна егзистенција на коју нас Господ стално опомиње речима Светога Јеванђеља да „тражимо пре свега Царства Небескога“, остварује се једино у Цркви Божијој.
Управо зато јер је Господ основао Цркву своју и обдарио је свим оним што је потребно за спасење човека, а то су свете тајне, обреди и молитвословља. Због тога је Црква Христова не само посредница нашега освећења него и једина гаранција достизања вечнога постојања.
Тајна нашега спасења најбоље се остварује у светој Литургији која се јавља центром целокупног црквеног живота. То је тајна над тајнама, темељ и круна живота сваког православног хришћанина, у којој ми на један тајанствен и савршен начин спознајмо самога Бога и своју духовну реалност.
Литургија је централни део хришћанског живота
Божанствена литургија је пре свега дар Божије љубави кроз који ми општимо и заједничаримо са Богом, и такође отварамо и врата Царства небеског.
Јер иако се човјек грехом отуђује од Бога, Бог га никада не одбацује, него га кроз свету Литургију позива на покајање, исправљење и поновно сједињење са њим. Због тога је и велика и неизмерна љубав Божија према нама, јер Он хоће да се сви људи спасу и дођу до познања истине.
Веома је битно и важно градити своју вечност кроз активније учествовање и посећивање свете Литургије.
Јер Литургија и није ништа друго до учешће и сједињење људи са Богом. Када говоримо о учествовању, онда пре свега мислимо на само приступање светој Тајни односно причешћивање.
Међутим активност учествовања се такође огледа и у разумиевању и доживљавању самога смисла и значаја свете Литургије. Сваки православни хришћанин дужан је да јасно схвата и разуме смисао и поредак Евхаристије, јер је то предуслов да се Она у потпуности и доживи.
Чиме се ми то причешћујемо? Због чега се причешћујемо? Како треба да се причестимо? Шта треба да од причешћа да очекујемо? Сва ова и слична њима питања треба да буду кристално јасна сваком вернику, да би могли сазнатељно, активно и на начин који то Господ тражи од нас учествовати у светој Литургији.
Како је установљена Св. Литургија?
Света Тајна Евхаристије била је установљена самим Господом Христом који је на последњој тајној вечери претворивши хлеб и вино у своје Тело и Крв, дао заповест својим апостолима да то исто чине у Његов спомен.
Како нам сведочи Свето Писмо апостоли су верно испуњавали ову заповест Божију, служећи свету Литургију свугде где се проповедало Јаванђеље и ширило хришћанство. Поучени апостолима хришћани су се најпре окупљали недељом, у дан Христовог васкрсења, Господњег дана, ради заједничке трпезе који се завршавала у Евхаристији, у „давању захвалности“ за све што су примили у Христу. Недељно окупљање ради причешћивања и прослављања дана Христовога васкрсења сведочи нам колико су први хришћани имали широко развијену свест о важности и значају везе између свете Тајне и Христовога васкрсења.
Где су двоје или троје сабрани…
Већ од самога почетка њихов доживљај Литургијског општења носи веома дубок и узвишен карактер. Они сви јасно схватају да се под видом хlеба и вина сједињују са самим Господом, који је не само победио смрт, него и својим васкрсењем показао да смрт није крај, него само почетак вечности за оне који верују у Њега и њиме се причешћују. Рани хришћани су разумели да је Бог, у Христу, увијек био присутан међу њима кад год би се „двоје или троје скупили заједно“ у Његово име (Мт 18:20).
Св. Литургија је тајна над тајнама
Света Литургија представља најбоље разумљив израз православног схватања Цркве и њеног богослужбеног поретка. Познање Истине и Божанства, сједињење са Богом и достизање спасења добија своју реалност само у саборном и народном примању Тела и Крви Христове.
У светој Литургији све је потчињено општем саборном плану и укључено у више саборно јединство. Око Христа сабира се све, како небеско тако и земаљско, и све је одређено да у Богочовеку Христу постане нова твар.
Анђелски сабор и човечији род, читава васељена се обједињује у један храм Божији, који представља образ поново установљеног јединства које је било нарушено гријехом. То је васељенски аспекат Цркве који све нас призива на обновљење заједнице са Богом. Због тога је света Евхаристија народно сабрање у коме се остварује пуноћа смисла Цркве, то јесте остварује се јединство свих нас, што у ствари и јесте Црква. То је место где се кроз богослужење реализује и спуњава тајна нашега и живота и спасења.
Сједињење са Христом кроз Свето причешће
Један од главних задатака евхаристијског сабрања састоји се у томе да укључи човека у саборно јединство Цркве, да би и земаљска и небеска Црква једним устима и једним срцем могли славити и исповедати Бога. Због тога Литургија није једна од светих тајни, него главна тајна Цркве у којој све остале тајне и обреди, па и читав човечански живот налази своје потпуно осмисљење.
Наше литургијско сабрање јесте једини критеријум вере, који не само да чува њену уникалност и васељенско значење, него се такође јавља основним и општим сведочанством спасења дарованог Господом Исусом Христом. Та проста и основна истина која утврђује основе Цркве тиче се самим и непосредним начином сваког верујућег човека.
У трпези Божијој открила се тајна Тела и Крви Христове као саборног и народног дела. Литургија се због тога и служи, да би ми као обични људи којима се даје могућност сједињења са самим Богом схватили своје велико достојанство и смисао свога живљења.
То је јединствени догађај у историји човечанства у коме се изражава неизречена љубав Божија, која призива на спасење све и даје реалну могућност спасења у томе народном сабрању. Ради тога ми морамо доживљавати Литургију као радосни догађај који се тиче самих нас, не као случајних посетитеља, гледаоца или слушаоца, већ као реалних учесника.
Указујући на суштинску битност Литургијскога сједињења са Богом у циљу остварења вечнога живота, Православна Црква такође напомиње своје вернике да сваки који приступа светој Тајни треба да буде достојно припремљен за сусрет са Христом.
Са страхом Божијим приступите
Припрема за причешћивање не ограничава се искључиво читањем одређенога броја молитви и уздржавањем од масних јела и пића. Прије свега припрема треба да буде условљена чистотом савести, одсуством мржње према ближњима, мирољубивошћу према свим људима, како каже Свето Јеванђеље: „Ако ти принесеш дар свој жртвенику и сетиш се да брат твој има нешто против тебе, остави тамо дар свој пред жртвеником и иди, те се најпре помири са братом твојим“(Мт. 5. 23-24).
Духовна припрема, то јесте припрема душе, савести, разума јесте главна и основна припрема пред свето Причешће. Свако треба да се припрема по мери свога духовнога узрастања, најпре кроз чињење добрих дела, а затим и кроз упржњавање хришћанских врлина. Ми можемо рећи да је припрема истовремено труд и подвиг јер захтева од нас велика одрицања и напоре.
Христова крсна жртва је покрет љубави
Међутим сваки наш подвиг постаје мали пред оним што је Господ учинио за нас. Јер његова добровољна смрт и страдање ради нашег спасења, приморавају нас, да и ми припремајући се за сједињење са Њим, почнемо живети хришћанским животом, а то значи чинити добра дела, праштати нашим дужницима, вољети оне који нас гоне.
Христова жртва тражи и подразумева и нашу личну жртву, или боље речено, наше лично присаједињење Христовој жртви. Жртва је покрет љубави, чин самодаривања, самоодрицања ради другога, у овоме случају ради самога Господа. Само на тај начин свака наша жртва добија свој дубоки смисао и вредност. Јер жртвујући себе ради Христа, ми следујемо Њега који је жртвовао себе ради нас.
Значај Св. тајне Исповести
Сваком причешћивању треба да предходи искрено покајање које треба да се деси на светој тајни Исповести. Међутим искрено покајање није само механичко исповедање својих грехова, него пре свега покајање срца, када разум долази да сазнања да је учињено нешто лоше и када то сазнање ствара немир у души.
Управо покајањем, сједињеним са смиреним сазнањем својих грехова по ријечима св. Јована Лествичника завршава се унутрашња припрема за свето Причешће. Покајање јесте и чврсто обећање пред Богом да се једном исповеђени греси неће више понављати.
Оно што је посебно важно јесте и учешће на Литургији кроз певање. На такав начин ми се показујемо активним учесницима великога догађаја који се тиче свих нас који смо се сабрали на молитву, а не само случајним пролазницима.
Због тога је Литургијско сабрање народно дело, предано нама ради остварења нашега заједничкога циља. Певајући на Литургији ми изражавамо и своју вјеру у све то што треба да се деси и што се дешава на светој служби. Наши гласови, изражавају жеље наших срца да смо спремни да се сјединимо са Богом и постанемо учесници велике тајне Тела и Крви Христове. Зато је и више него важно да наше учешће буде изражено и молитвеним певањем.
Вечно понављајући доживљај Божије љубави
Сва правила која се тичу припрема за приступање светој Литургији дају нам се искључиво да би схвативши своју грешност, пробудили у себи осећање дубоког покајања и на такав начин што достојније примили Тело и Крв Христову. Због тога причешћу треба приступати истовремено и са покајањем и са радошћу – са покајањем од сазнања своје недостојности и са радошћу због тога што се сједињујемо са Господом.
Према томе, можемо рећи да је Света Литургија вечно понављајући доживљај љубави Божије у којој нам се открива реалност спасења. Црква нема статички него динамички карактер – она је заједница која се остварује у општењу.
Свака личност учествујући у Литургији улази у духовне узајамне односе са другим верницима и на тај начин ствара Цркву која је заједница верних. Због тога се постојање индивидуализма у Цркви сматра потпуно недопустивим. То значи да долазећи у храм Божији ми смо дужни знати да тражење личног, самосталног, одвојеног сједињења са Богом у светој Литургији нема.
Литургија пре свега привлачи људе једне према другима, а онда и према самом Богу. Јединство човека са Богом безусловно захтева и јединство са другима, који тако улази у општење са Њим. Учешће у том радосном догађају руши све разлике међу људима, сједињује све у једно и води нас к остварењу свога вишега назначења, а то је спасење.
Аутор: Свештеник Миладин Митровић
