Dobro je ako su ljudi žedni jednostavnosti, pa su došli dotle da jednostavnost bude u modi, ako se i ne osećaju jednostavnim. Dolaze neki na Svetu Goru sa ispranom odećom. Kažem: „Ovi ne rade na polju, zašto su takvi“? Neko govori seljački po prirodi, i njemu to stoji. A drugi se trudi da tako govori i to je da ti pripadne muka.
Dve krajnosti
Ima i onih koji dolaze sa svojim kravatama… Iz jedne krajnosti u drugu. Jedan je imao šest-sedam kravata sa sobom. Jedno jutro kad se spremao, stavio kravatu, obukao sako, itd. „Šta radiš tamo?“ pita ga neko. „Ići ću kod oca Pajsija“, kaže. „A, zašto si se tako obukao?“ “To sam obukao da mu tako ukažem poštovanje”. E, gde smo stigli!
Uopšte nemaju jednostavnosti, i zbog toga postoji ovo huliganstvo (= divljaštvo). Kada duhovni ljudi ne žive jednostavnim životom, nego su ukočeni, onda ne pomažu omladini. Tako mladi danas, nemajući nikakvog uzora, žive razvratno (= kao divljaci). Jer, kada gledaju uštogljene hrišćane, ljude pridavljene kravatama, ukalupljenje – ne vide tu nikakvu suprotnost niti protivljenje svetu.
Kad bi videli jednostavnost kod duhovnih ljudi, ni sami ne bi došli u to stanje
Mladi danas prihvataju duh ovoga sveta, poredak ovoga sveta. “Tako treba da činimo mi hrišćani, tako treba ovo, tako treba ono…” I ne čine to iz sebe, zbog blagočestivosti, nego zato što “tako treba”. A onda i mladi govore: “Šta je ovo? Da idu u crkvu sa stisnutim vratom ( – zbog kravate – prim. prev.)? Odoh odande!” Odbacuju sve to i idu naokolo nagi. Idu u drugu krajnost.
Shvataš: sve to čine jer se suprotstavljaju. I kada imaju ideale, nemaju valjane uzore i vredni su žaljenja. Zbog toga je potrebno da ih neko usmeri ka usrdnosti, da ih dirne jednostavnim životom.
Oni se ljute kada duhovni ljudi i sveštenici pokušavaju da ih zadrže metodima ovoga sveta. Kada, međutim, nađu ono što je časno, ali i jednostavno i iskreno, onda se sami zamisle. Jer kada je neko iskren i ne uzima sebe za merilo, onda je jednostavan i ima smirenje.
Svako razume da li sa njim zaista saosećaš ili licemerstvuješ
Sve to pruža spokojstvo i samom tom čoveku, ali to osećaju i drugi. Svako razume da li sa njim zaista saosećaš ili licemerstvuješ. Jedan huligan je bolji od jednog licemernog hrišćanina. Zato, ne treba imati licemerni osmeh ljubavi, nego se treba prirodno ponašati – niti zloba niti licemerstvo, nego ljubav i iskrenost.
Najviše me gane kada je čovek unutra dobro duhovno utemeljen. Kada u sebi ima poštovanja i istinske ljubavi (prema ljudima – prim. prev), da dela jednostavno a ne po šablonu, jer tako čovek ostaje samo na onome što je spoljašnje i postaje spoljašnji čovek, karnevalska maska.
Unutrašnja lepota čovekova
Unutrašnja čistota divne duše istinitog čoveka, ulepšava i njegovu spoljašnjost, i sladost božanske ljubavi oslađuje i njegov pogled. Unutrašnja lepota duše, osim što ulepšava i osvećuje čoveka duhovno, čini to i sa njegovom spoljašnjošću, predaje ga božanskoj blagodati, ulepšava i osvećuje i ružnu odeću koju nosi blagosloveni čovek Božji.
Otac Tihon je sam, iglom za šivenje džakova, šio skufije od komada tkanine od starih rasa, pravio ih kao džakčiće i takve ih nosio, ali su prosto odisale blagodaću. Što god staro, ili rđavo sašiveno da je nosio, to nije izgledalo ružno, jer ga je ulepšavala unutrašnja lepota njegove duše.
Jednom ga je neki posetilac fotografisao
Onakvog kakav se zatekao, sa skufijom kao džakčićem na glavi i u nekakvoj pidžami, kojom ga je ogrnuo jer je video da se starac smrzava. I sada, svi koji gledaju na fotografiji oca Tihona, misle da je nosio vladičansku mantiju, dok je to u stvari bila stara, šarena pidžama.
Ljudi su i njegove dronjke posmatrali sa pobožnošću i uzimali su ih kao blagoslov. Jedan takav blagosloveni čovek, koji se iznutra izmenio i koji se i spolja osveštao, ima veće dostojanstvo, od svih onih ljudi koji se samo spolja menjaju (presvlačeći svoju odeću), a u sebi zadržavaju starog čoveka sa starim gresima.
