Ikona Bogorodica Trojeručica je najpoštovanija ikona kod Srba. Jedna je od najpoštovanijih u celokupnom hrišćanskom i pravoslavnom svetu i najpoštovanija u Hilandaru. Dar Božji.
Po predanju pripada redu onih ikona koje je ikonopisao apostol i jevanđelist Luka, prvi slikar hrišćanstva. Na njenoj drugoj strani je naslikan Sveti Nikola. Posvećeni su joj Manastir Gorica i Manastir Devine Vode i Manastir Presvete Bogorodice Trojeručice na Trešnji kod Beograda.
Nastanak
Ikona je dobila ime u 8. veku. U to vreme se pojavila ikonoboračka jeres, a jedan od njenih najvećih protivnika je bio Jovan Damaskin, tada još svetovnjak. Zato što je pisao protiv ikonoborstva, odsečena mu je desna ruka. Držeći odsečenu u zdravoj ruci, Jovan Damaskin se celu noć molio pred ikonom Presvete Bogorodice da mu isceli ruku kako bi nastavio da piše o poštovanju svetih ikona. I čudo se zaista dogodilo.
U znak zahvalnosti svetitelj je dao zlatarima da iskuju ruku od srebra i da je postave na ikonu. Nakon čudesnog isceljenja Jovan Damaskin se zamonašio. Monaški život je provodio u lavri Svetog Save Jerusalimskog, u koju je poneo i ikonu svoje Dobrotvorke – Trojeručice. U lavri su se nalazile još dve svetinje: čudotvorna ikona Bogorodice Mlekopitateljnice i paterica – igumanski štap Svetog Save Jerusalimskog.
Prema predanju, ovaj svetitelj je na samrti prorekao da će u manastir doći jedan carski sin njegovog imena – Sava, i da će po njegovom poklonjenju pričvršćeni štap pasti na zemlju. Zaveštao je da se novom Savi kao blagoslov daju obe manastirske svetinje. Njegovom zaveštanju Jovan Damaskin je dodao svoje – da se tom carskom sinu da i ikona Bogorodice Trojeručice.
Prenošenje u Srbiju
Pet vekova kasnije proročanstvo Svetog Save Jerusalimskog se obistinilo. U lavru je došao srpski monah Sava. Dok se poklanjao svetiteljevom grobu, igumanski štap je pao. Isto čudo se ponovilo i sledećeg dana. Tako su se razrešile sve sumnje monaha da je srpski Sava onaj koga su čekali.
Čudotvorna ikona Bogorodice Trojeručice je čuvana uz dvorove svih iz Nemanjićke loze. Do kraja 14. veka je prešla sa dvora srpskog cara Dušana Silnog u manastir Studenicu. Početkom 15. veka je Studenica postala meta turskih osvajača. Obavešteni da Turci dolaze ka manastiru, monasi su se na brzinu postarali da iz njega spasu najvrednije dragocenosti. Tako su ikonu Bogorodice Trojeručice učvrstili na samar jednog magareta koje su pustili da ide kuda ga vodi Bogorodičina volja. I magare je prešlo gotovo celu Srbiju i Makedoniju da bi došlo na Svetu goru, gde se zaustavilo nedaleko od Hilandara.
Igumanija Hilandara
Videvši i shvativši šta se dešava, manastirski oci su mu pohitali u susret. Kada su skinuli ikonu, magare je palo mrtvo. Krajem 15. veka Hilandar se našao u teškoj situaciji zbog izbora novog igumana. Mnogobrojni monasi srpske, ruske, grčke i bugarske nacionalnosti nikako nisu mogli da se slože. Ali za vreme jednog večernja se sa ikone jasno čuo glas Presvete Bogorodice da je ona igumanija manastira. Sutradan, na jutrenju, ikona je bila na igumanskom mestu. Misleći da je u pitanju neka prevara, monasi su je vratili u oltar.
Međutim, i narednog dana se ponovilo isto. Tada su shvatili da više ne treba da razmišljaju o izboru igumana, niti da pomeraju ikonu sa igumanskog mesta. Tako je Bogorodica Trojeručica postala igumanija i zaštitnica Hilandara. Godine 1905, na molbu zapovedništva visokih oficira ruske vojske, koja se nalazila u ratu sa Japanom, načinjena je kopija ikone Bogorodice Trojeručice. Bila je poslata na bojno polje kao pomoć pravoslavnoj ruskoj vojsci. I Rusi su zaista počeli da odnose pobede. Kada je između dva carstva sklopljen mir, kopija je vraćena u Hilandar.
Devedesetih godina 20. veka veličanstvena kopija Bogorodice Trojeručice je stigla u Srbiju. Ova kopija stoluje u hramu Svetog Save na Vračaru. Postavljena je u poseban proskinitar koji stoji u naosu hrama, uz sam igumanski presto. Ispred nje gori neprestano veliko kandilo, a ulje iz njega je već mnoge izlečilo od raznih bolesti. Ikona Bogorodice Trojeručice je prva svetogorska svetinja koja je, i pored kanonske zabrane, iznesena sa Svete gore. Godine 1993. je oko petnaest dana boravila u crkvi Svetog Dimitrija u Solunu, gde ju je videlo više od milion vernih. Tom prilikom se desilo još jedno u nizu njenih čuda – slepi od rođenja je u trideset trećoj godini progledao.
