Beseda Svetog Justina Ćelijskog na Drugi dan Pedesetnice, u manastiru Ćelije 1965. godine.
Gospoda Hrista ne bi bilo u ovome svetu posle Njegovog Raspeća i Vaskrsenja, da Duh Sveti nije sišao na Apostole i osnovao Crkvu Hristovu. Šta je Crkva Hristova? Crkva Hristova nije ništa drugo nego svedočanstvo o Vaskrslom i Vaznesenom Gospodu Isusu. Svedočanstvo Duhom Svetim kroz Svete Apostole, kroz svete ljude. To je Crkva Hristova u ovome svetu. Štaviše, Crkva je Hristova neprekidno svedočanstvo kroz sve hrišćane svih vekova, svedočanstvo o Vaskrslom i Vaznesenom Gospodu Hristu.
Zato je danas i rečeno u Svetom Evanđelju da je Gospod Hristos silno posvedočen za Sina Božjeg Duhom Svetim po vaskrsenju iz mrtvih – silno posvedočen. Da, Njime, samo Njime, jer, kakvo bi bilo svedočanstvo preplašenih učenika koji su se skrivali od Jevreja? Ta oni se razbegli, mnoge sumnje, neverice oko Vaskresenja Hristovog. Nisu hteli da veruju. Toma je tražio da opipa Vaskrslog Gospoda, sam strah i trepet.
A kada Duh Sveti na dan Svete Pedesetnice siđe na Svete Apostole, tada Nebeska Sila, sve Nebeske Sile ispuniše dušu Svetih Apostola, i ispuniše sve verne, ispuniše Crkvu Hristovu, i u temelj postaviše Svetu Trojicu, jer Sveta Trojica je temelj za Crkvu.
Silno posvedočen Gospod – od koga? Prvo od ribara, od prostih ljudi. Nije se moglo reći: gle, oni su učili velike i visoke škole, studirali filosofije, nauke, pa eto, zato su tako moćni i silni, zato tako silno svedoče. Šta ti očekuješ od ribara, šta od zemljoradnika? Premudre reči? Ne, njih nema kod njih. “Ono što videsmo i čusmo, to svedočimo – objavljuje Sveti Apostol Petar i svi Sveti Apostoli. Što videsmo i čusmo, ono što ruke naše opipaše, oči naše gledaše, uši naše slušaše, to mi propovedamo – Hrista Gospoda Vaskrslog.
Da, mi sebe ne propovedamo, mi ništa svoje ne propovedamo. Ali, onda dolazi veliki svedok, sjajan i slavan, vrlo učen i najučeniji, Savle, koji Duhom Svetim postaje Pavle. Šta čujemo od njega, kakvo svedočanstvo? Kakva sila, kakva moć! I on sebe odriče: Ja sam ništa… Ja, ja sam najveći i prvi od svih grešnika, ja jedno znam: Gospod čim dođe u ovaj svet raspne se za mene, vaskrse i vaznese da bi mi dao Život Večni. Da, samo to On daruje, samo Gospod Hristos daruje Život Večni. Makar ti bio jedan veliki grešnik, ali vera, vera u Njega spasava.
Čuli ste čudnu Blagovest Svetoga Pavla, koji veli: “Ne stidim se ja Evanđelja Hristovog, jer je ono sila Božja na spasenje svakog koji veruje”. Ne stidim se Evanđelja Hristovog.
Šta, šta su filosofi ovoga sveta, šta nauke? Čime završava čovek naučnik, čovek filosof, čovek mudrac? Grobom, smrću, a to znači smradom, crvima, zmijarnikom. Zato se ja stidim svake filosofije, svake nauke, stidim se svega što ne pobeđuje smrt u ovome svetu.
Gospod Blagi, Vaskrsli Hristos, Duhom Svetim daje nam večno spasenje, daje večnu blagost, daje pravo Evanđelje – Evanđelje Hristovo, Evanđelje o Večnoj Istini. Ona je došla u naš zemaljski svet i objavila: “Ja sam Istina”; ja sam Put ka Večnoj Istini, Put u Večni Život. Ja sam Svetlost sveta, pravda ovoga sveta, Pravda Božja u ovome svetu. Ljudi, da li vas je ikada veći dar posetio? Da li je ikada zemlju, ikoje ljudsko biće obradovalo takvim čudesnim Blagovestima. – Ne! Sigurno ne!
Zato, zato se ja ne stidim Evanđelja Hristova, veli Sveti Apostol, jer je sila Božja na spasenje svakome koji veruje.
Sila Božja: beži svaki greh od te sile, beži svaka smrt od te sile, beži svaki đavo od te sile. Na spasenje svakome – sila Božja, ne sila ljudska. Mnoge su sile, ali je Duh jedan. BOG je jedan Koji čini sve u svemu, Bog – Sveta Trojica.
Kakve su sile koje daje Duh Sveti? Sile koje razaraju i uništavaju svaki greh, svaku smrt, svakog đavola, svaki pakao, svaku muku, svaku nevolju ovoga sveta; kada isprazne dušu čovekovu, kada proteraju iz nje smrt i greh i svakog đavola i svakog demona – tada te Božanske sile Duha Svetoga ispunjuju dušu našu Istinom Božjom, Pravdom Božjom, Dobrotom Božjom, Lepotom Božjom, Radošću Božjom, Večnim Životom Božjim.
Eto, kakve su sile koje nam je dao Gospod Hristos kroz Duha Svog Svetog. Kakva je to Sila u koju se Crkva Hristova obukla na dan svete Pedesetnice, Sila s visine? Te Božanske sile postaju naše, postaju moje, i tvoje, i svakoga čoveka pod jednim uslovom: da verujemo u Gospoda Hrista, u Svetu Trojicu, Oca i Sina i Svetoga Duha.
Te Svete sile, te Božanske sile Gospod je ostavio Crkvi Svojoj, i svaki od nas može ih dobiti kroz Svete Tajne i svete vrline. Svaka Sveta Tajna, Sveto Krštenje, i sva Sveta Trojica… na spasenju. Krštavamo se u Ime Oca i Sina i Svetoga Duha, i sve što je demonsko beži od nas, a ispunjujemo se Bogom, Bogom, svima Božanskim silama: Sveto Pričešće – ispunjujemo se vascelim Gospodom Hristom. Kakva je to Sila onda u nama? – Sveta sila! To dolazi od Gospoda, to je dar Njegov, a od nas zavisi kako mi primamo te Svete sile.
Šta treba mi da radimo da bismo Božanske sile uneli u svoju dušu, i očistili sebe od svakoga greha, i ispunili sebe svakom Silom božanskom: Večnim Životom, Večnom Istinom, Večnom Pravdom? Čuli smo danas iz Svetog Evanđelja Evanđelja o blaženstvima. To je Sveto Evanđelje koje nam kazuje da se mi hrišćani ispunjujemo Božanskim silama, Svetim božanskim silama kada ostvarujemo svete vrline u našem životu. U devet blaženstava Gospod je smestio sve vrline novozavetne, sve vrline nebeske.
Prva vrlina jeste smirenost: “Blaženi siromašni duhom, jer je njihovo Carstvo nebesko”. Smireni su oni koji duh svoj zemaljski smiruju pred Duhom Božjim, Duhom Hristovim i osećaju i tvrde: Moj duh ništa je prema Duhu Božjem; moj duh, da bi bio nešto, da bi se usavršio, treba da se dopuni Duhom Svetim, da se usavrši Njime, da se ispuni Njime. A put ka tome to je smirenje. Smiriti um svoj, sebe celog pred Gospodom Hristom, pred Svetom Trojicom i činiti Sveto Evanđelje: Blaženi smireni, jer je njihovo Carstvo, Nebesko.
I kada smiravaš sebe, često doživljavaš veliku muku. Ti treba sebe da smiriš pred nekim čovekom ko zna kako nedostojnim, ali u ime Hrista, i ti to činiš sa velikom mukom, sa velikim naporom. Ali Gospod daje čudesnu utehu, Duh Utešitelj ispunjuje dušu tvoju blaženstvom. Zato je Spasitelj i stavio kao prvi uslov, kao prvi poziv ka svetoj vrlini – šta? Smirenje.
Blaženstvo ne bi bilo blaženstvo, ako se ne smiriš. Smirujući sebe pred Gospodom Hristom, pred Njegovim Svetim Evanđeljem, primajući Njega celog, vascelog, i Duha Svetog, Svetu Trojicu, verom i smirenjem, gle – tvoje je Carstvo Nebesko. Blaženi siromašni duhom, jer je njihovo Carstvo Nebesko. Gle, kako naizgled mala vrlina – smirenost, a celo Carstvo Nebesko ti si sveo u dušu svoju. Kakva milost! Kakav dar od Čudesnog Gospoda Isusa, Jedinog Čovekoljubca! Sveta vrlina smirenja i u njoj Sveta božanska sila nepobediva, svepobedna, očišćena od svakoga greha, od svake smrti, od svakog đavola: ispunjuje dušu Večnom Istinom Božanskom, Večnom Pravdom, Večnim Životom – celim Carstvom Nebeskim.
Čoveče, šta bi ti više tražio od Gospoda Hrista, šta bi više tražio od Jedinog Istinitog Boga? Gle, za jednu vrlinu, jedan mali napor On ti daje celo Nebesko Carstvo.
A sad ti Blagi Gospod kazuje drugu vrlinu: “Blaženi krotki, blaženi koji plaču jer će se utešiti”. Plač pokajni to je prva osobina pravog hrišćanina. Kada u svetlosti Duha Svetoga čovek sagleda sebe, dušu svoju, on – šta vidi u sebi? Slabosti, nemoći, grehe, poraze, padove, i onda mu oči postaju suzarnici, onda oči plaču pokajnički i kaju se. Kaje se srce, kaje se duša, kaje se savest, a oči liju suze.
Blaženi oni koji plaču, jer će se utešiti. Da, tu Utešitelj stoji kraj tebe i skuplja suze tvoje pokajničke. Veruj, veruj da nema greha, nema grehova, nema svih grehova ovoga sveta, koji plačem pokajničkim ne mogu da budu sprani sa duše moje i tvoje. Utešitelj Blagi tako čudesno oraspoložuje dušu, navija je i suze se rone, prelivaju sve ponore tvoje duše, sve planine i požare tvoje duše, i ti ispiraš grehe svoje pokajničkim plačem svojim. U toj svetoj vrlini ti se osetiš uplašenom žrtvom.
On u mukama našim daje blaženstvo nama, pokajničkim grčevima, pokajničkim suzama, pokajničkim mukama On daje suze blaženstva. Kaješ se i osećaš kako Gospod miluje tvoju pokajanu dušu. Utešitelj Blagi rosi je rosom nebeske blagodati… I onda redom sva blaženstva.
Blaženstvo o milostivosti – kakva čudesna sveta vrlina, sveta sila! Srce hrišćaninovo puno milosti Spasove, puno blagosti Utešiteljeve. Što se više hrišćanin trudi nad sobom, duša njegova je sve milostivija. Šta je srce milujuće? – pita se Sveti Isak Sirin: “Srce milujuće to je srce koje se moli za svu tvar, za svako ljudsko biće, za svakog patnika, za svakog čoveka. Ne! Za svaku travčicu, za svaku biljčicu, pa čak i za demone da ih Gospod spase…
Tako je razneženo srce svakog pravog svetog hrišćanina, tako je kod Svetitelja Božjih, i kod svih hrišćana u manjoj meri. Što se više trudiš da srce tvoje bude milostivije, ti osećaš kako se sve veće blaženstvo razliva po tvojoj duši. Blaženi milostivi, jer će biti pomilovani. I opet, u tim naporima tvojim da sebe preradiš u milostivo biće, Gospod Blagi Utešitelj Sveti, razliva milostivost niz Božansku silu, Svetu svepobednu silu, i ti postaješ junak, nepobedivi junak, kome ništa ne može nauditi. I tako redom sva blaženstva.
To su svete vrline i kroz njih Svete sile silaze u našu dušu, i mi, mi se ispunjujemo Bogom, ispunjujući se svetim vrlinama. Tu Blagu vest objavljuje svetu Prvovrhovni Apostol Petar. On veli u svojoj Poslanici, piše hrišćanima, hrišćanima svih vremena, i veli: “Nama su od Gospoda Hrista darovane sve Božanstvene sile, sve Božanstvene sile, koje su nam potrebne za život i u ovome i u onome svetu, i u ovome i u onome svetu. U Crkvi daju se Svete božanske sile i zato veli Sveti Apostol – mi treba da primamo te sile. Kako ih možemo dobiti mi, ja, ti, Petar, Pavle, Jovan, Marko? Kako ćemo ih dobiti i zadobiti, steći, uneti u svoju dušu? Kako? Vrlinom, trudom, (bežeći) od sagrešenja ovoga sveta, od slasti ovoga sveta, od strasti ovoga sveta, da pokažemo – veli on – u veri vrlinu, u vrlini razum, u razumu dobrodetelj, u dobrodetelji ljubav.
Tako, sve vrline jedna drugu vuku, vezuju ili izlaze jedna iz druge. I kad to imamo, veli Sveti Apostol, mi postajemo učesnici u Božjoj prirodi.To znači: obožujemo se,ispunjavamo sebe Božanskim silama. Mesto greha i smrti i đavola u nama, eto Božanskih sila, a kroz njih i u njima Presveta Trojica, Bog Otac, Bog Sin, Bog Duh Sveti! To je cilj našeg života! To je cilj svakog ljudskog bića: da oboži sebe, da ispuni sebe Božanskim silama. Kao što veli Sveti Apostol Pavle u poslanici Kološanima: “Da se ispunimo svakom punoćom Božjom”.
Zato je Gospod došao u ovaj svet.zato je uzeo telo na Sebe da pokaže da malo telo ljudsko može smestiti celoga Boga i živeti Bogom u ovome svetu. Eto, mi smo dužni da ispunjujemo sebe svakom punoćom Božjom. Božanske Svete sile daju nam božanske svete vrline, božanske Svete Tajne. Svaka sveta vrlina pristupačna je i meni i tebi. Od nas sad zavisi – šta? Napor, trud, rad, bdenje, usavršavanje u vrlinama.
Ni u koga od nas vera nije savršena: treba da se trudimo da poraste vera naša u nama. Ni u koga od nas ljubav evanđelska nije savršena: treba da se neprekidno trudimo da poraste ljubav božanska u nama. Ni u koga od nas molitva nije savršena: treba da se trudimo da molitva evanđelska poraste u nama, da neprekidno raste. Hrišćanin uvek raste, uvek se trudi, uvek napreduje, nikada ne staje.
Sveti Grigorije Niski veli: “Hrišćanin nikada ne staje. Zastane li to je već nazadak”. Mi uvek idemo napred. Pred nama je Večni Život, Večna Božanska Istina, a to treba neprekidno sticati, to je neprekidan trud. Ne zaboravite: blaženi su oni koji izvršuju Evanđelje Hristovo, zapovesti Hristove. I svi koji se trude na ma kojoj vrlini, i hoće da je učvrste u sebi, i u svim mukama i nevoljama…
(Beseda nije sačuvana do kraja, jer je traka presečena i nije u potpunosti sačuvana)
