Kada je krenula sa pričom, meni se, možda je to blago rečeno, zaledila krv u žilama. Prvo što mi je rekla jeste kako mi se zovu roditelji, zatim, je nastavila priču. I to ne bilo kakvu, nego kao da je do tada bukvalno ceo moj život uvek bila na pola metra iza mene. Znala je sve, čak i u detalje! Čak i stvari, za koje sam bio siguran da ih samo ja znam. Po završetku građanskog rata u bivšoj Jugoslaviji, sa ženom i dvoje sitne dece odem u jednu stranu državu, kod njene majke. U početku to krene kako treba, ali, nakon izvesnog vremena, obostranom krivicom mi se rastavimo. Rastava, razvod je jako mučna i teška stvar. Ko ju je prošao zna o čemu govorim.
Pre nego što nastavim priču, smatram za potrebno i da vam kažem i ovo. Kršten jesam, oduvek se slavile slave u mojoj roditeljskoj kući, vodili su me kao dete u crkvu o velikim praznicima, ali ja nikada nisam bio posebno verujući. Ono, nekada kreneš da razmišljaš o tome šta i kako te u određenoj situaciji spaslo sigurne smrti, ali, nikada ne ulaziš u to da je to upravo Gospod…
Dakle, tog junskog dana, u nedelju, kao po običaju krenem po cigarete. Ulice poluprazne. U susret mi ide jedna tamnoputa žena, prosjakinja. Kada je prišla, priča nešto na jako lošem engleskom, kako nema šta da jedu ona i njena deca. Prosjaka ima tamo puno, veliki je to grad, ogroman. Verovatno da bih prošao pored nje bez i jedne reči da nisam video da u ispruženoj ruci drži razglednicu Sarajeva. Pitao sam je na lokalnom jeziku odakle je, nije me razumela. Ponovio sam to na engleskom, odgovarala je sa „Sarajevo, Sarajevo, Srbi najurili“. Mi smo Srbi u ono vreme (još je pokojni Milošević bio na vlasti) bili crnji od crnog gavrana. Prosto je bilo opasno da negde, u to vreme kažeš da si Srbin. Ako ništa drugo, posao sigurno ne bi dobio. Nasmejao sam se i rekoh na srpskom, pa ja sam Srbin, kako onda očekuješ da ti ja dam nešto. Ona se trgnu, skoro uplaši ovih mojih reči, verovatno se nije nadala da ću joj se obratiti na našem jeziku, pa onda okrenu kuknjavu, klasičnu za „prosjake“ kako nemaju šta jesti, kako joj je sin bolestan, nemaju papire, niti para za lečenje, kako nemaju ni za hleb… Ja sam u džepu imao novaca toliko da kupim dve kutije cigara, da popijem kafu i kupim novine. Nasmejem se još jednom, rekoh, ja ti nemam ništa dati ovo što imam poneo sam za cigare, ako hoćeš da te častim kafom (računajući da ne kupim novine). Po logici daj šta daš, ona pristane. Bili smo blizu kafane gde se prodaju i cigarete.
Vračanje – lice i naličje zla
Kupim ja cigare, lepo toplo junsko jutro, sednemo mi napolje. Otvorim jednu paklicu, ponudim i nju, zapalimo i taman da ja započnem sa pitanjima gde je živela u Sarajevu i tako to, ona mene pogleda u oči, ali pogledom koji je, bar se meni tada učinilo prodire u onaj najskriveniji deo duše. Kaže ona: „Ajde da ti gatam“. Ja se ponovo nasmejem, ma ženo nemam para, a druga stvar u gatanje verujem koliko i u Deda Mraza. Mani me se. Nego da popijemo kafu, jer imam obaveze i moram da idem. „Ne, ne, ti si mnogo dobar čovek, gledaću ti džabe“, ja opet njoj kažem lepo da ne verujem u te gluposti. Ali, ona kako je sedela naspram mene, to su oni letnji baštenski mali stočići, nagne se i zavrne mi rukav od majice. Sećam se nosio sam neku limun žutu majicu na sebi. Noktima rasplete one končiće i otkinu končić dužine 3-4 centimetara. Stavi ga među dlanove onako kako se budisti mole… ja sam se već spremao za zabavu i smejuriju. Jednostavno sam se nadao da će da mi napriča gomilu gluposti od kojih ću se dobro zabaviti. Ali…
Kada je krenula sa pričom, meni se, možda je to blago rečeno, zaledila krv u žilama. Iako sam rođen i rastao daleko od Sarajeva, prvo što mi je rekla jeste kako mi se zovu roditelji, zatim, je nastavila priču. I to ne bilo kakvu, nego kao da je do tada išla bukvalno na pola metra iza mene. Ali, u detalje! Čak i stvari, za koje sam bio siguran da ih samo ja znam. Jer, u ratovima se događaju neke grozne stvari ljudima, koje bi da zadrže samo za sebe. Ne možete ni naslutiti kako sam se tada osećao. Priča je bila toliko detaljna i tačna, ali u potpunosti tačna. Gde sam bio, šta sam radio, šta mi se događalo. Nekoliko puta sam se na jedvite jade uzdržao da ne padnem sa stolice. Šok je blaga reč za ono što sam tada osećao. Ja koji nisam verovao u te stvari, upravo sam slušao priču o sebi, od nepoznate osobe. I to ne bilo kakvu priču, već priču koju ni ja sam ne bih mogao bolje i detaljnije ispričati.
Završila je i stala. Kaže: „Eto, to je to“. Imao sam osećaj da me je lupila maljem u glavu. Inače sam jako pribran i poprilično mogu kontrolisati svoje emocije ma kakve bile.
A dalje? – Pitam je ja. Pa znaš ovo ti je bilo za džaba bolan, a za jednu kafu je previše.
Ne znam vam sada objasniti zašto, ali, sam otišao do šanka od tog kafea, pošto sam poznavao gazdu Turčina, zamolim ga da mi pozajmi 20 eura uz obećanje da ću mu vratiti odmah, samo da odem do stana po pare. Bez problema čovek mi pozajmi 20 eura, ja se vratim za sto, dam joj one pare i kažem, „Ajde dalje pričaj, više nemam i ovo sam pozajmio“.
E onda krene njena priča o budućnosti. Pričala mi je sa manje detalja, šta je to šta me očekuje, ali mi je napričala puno toga. Ta budućnost, po njenoj tadašnjoj priči i nije bila tako crna, niti mi je predviđala nešto drastično loše.
Od straha do nade
Tek kada je otišla, ja sam primetio da sam sav mokar u goloj vodi. Nakon toga sam se budio svakoga jutra i godinama živeo u iščekivanju onoga što mi je Ciganka onoga dana rekla. Ništa od toga mi se do danas nije dogodilo, a ima tome više od 10 godina. Čak, dešavale su se i suprotne stvari od onih koje mi je prorekla. Međutim, nikako nisam mogao da shvatim, kako to, da mi je do u detalje pogodila prošlost, a ništa od onoga što mi je prorekla za budućnost nije se dogodilo. Trajalo je to godinama. Ostao sam „vernik“ onoliko koliko sam bio i ranije.
Sada sam siguran da je to tada moralo tako da se dogodi. A zašto, pročitaćete do kraja priče… Više „turistički“, nego iz verskih razloga, pre dve godine sam odem u jedan ženski manastir.
Kako sam i ranije naučio, a shvatao sam to kao formalnost, prekrstio se na ulazu, poljubio vrata i ušao u crkvu. Kada sam dolazio, primetio sam drvenu klupu sa stolom pravljenim od dasaka u hladu jednog drveta uz sam konak. Na klupi nije bilo nikoga. Ali na povratku, tu je sedela jedna stara monahinja i gledala u mene. „Što se nisi pomolio u crkvi nego, onako na brzinu izašao?“ Slegnuh ramenima, ne znajući šta da odgovorim. Jednostavno, ni ja sam nisam znao razlog.
„Šta ima tu da se zna?! Sinko, Bog razume svaki jezik, kako god da Mu se moliš. Da bi se pomolio Bogu ne moraš da znaš molitve iz knjiga, obrati Mu se onako, svojim rečima“.
Opet slegoh ramenima, u nameri da kažem da za to nisam znao.
„Onako, kako pričaš sa drugim ljudima tako Mu se obrati, on je Stvoritelj, On svakoga razume. Kada ti je teško, ili mu želiš nešto reći, reci Mu obično, kao čoveku“.
Blagi pogled starice je klizio po meni, kao da me miluje. Osetio sam da me miluje, kao rukom po kosi, licu… U meni se tada prvi put u životu probudio toliki osećaj mira, spokoja, blaženstva.
„Sinko, šta to nosiš na duši, kakvu muku?“, upita me.
Nisam znao kako da počnem da joj pričam priču o toj ciganki i celom tom događaju, ali, osećao sam da moram i da ću upravo od nje dobiti odgovor na to. Zašto mi je pogodila, ili tačnije doslovce rekla sve šta je bilo sa mnom do momenta našeg susreta, a opet ništa ili skoro ništa se nije dogodilo. Ipak sam je zamolio da sasluša priču jer mi je jako stalo do toga šta će mi ona na sve to reći.
Đavo zna prošlost, ali ne i budućnost
Međutim, usledilo je za mene još veće iznenađenje od onog sa Cigankom.
„Ti si joj dao te pare, ona ti je napričala gomilu stvari o budućnosti i ništa ti nije pogodila, ništa ti se ili malo toga desilo“.
Zanemeo sam: Kako to sad monahinja zna? Šok je bio mnogostruko veći od onog za stolom kada mi je Ciganka pričala o prošlosti. Ne znam, nisam imao ogledalo, ali sam sigurno bio beo kao zid.
„„Da, mati, ništa“ jedva sam uspeo da prošapućem.
„Sinko, sa đavolom si pričao tada“.
„Kako… kako… sa đavolom….?“
„Da sa njim. Ta je ciganka samo dala telo njemu i dušu naravno, ali, to je bio on“, starica se prekrsti. „Mnogi od njih dadu dušu pa i telo svoje đavolu, pa on ovlada do te mere njima da koz njih i govori. Moraš ovo da upamtiš. Mnogi mu se priklone. Naročito ti koji gataju, vračaju, ovi zvezdočatci (mislila je na pisce horoskopa), mnogi… I onda oni tako varaju ljude, da, da… Varaju lažu. A Sotona ih tako gleda privući na svoju stranu, dajući im lažne nade i dajući im sve i svašta, pa onda ti koji slušaju te vračare i sami se priklone i pridruže zlu.“
„Ali, mati, pa ona mi je sve pogodila, čak i ono čega se ja ne bih setio a dogodilo se“.
„Tako je, znam da jeste. Ona je čak znala, bolje je da ti kažem da je Sotona tada znao tvoju prošlost i bolje od tebe. Ali, znaš li šta je tebe tada spasilo? Ne znaš, naravno. To što nisi verovao u to, doduše, kako mi reče, nisi ni u Boga, ali još manje u to. E moj sinko, Sotona može da zna našu prošlost. Sve iz prošlosti može da zna. I preko tih što mu služe on proba da nas zavede, da nas uzme pod svoje. Jer, šta kaži ti meni, da ti si tu Ciganku poznavao? Da si je opet sreo. Samo te je Bog spasao zla tada.“
Starica uzdahnu, pogleda u nebo, ruke koje su joj bile na stolu i u kojima je držala brojanice, spusti ispod stola pa nastavi:
„Da, znam da ti ništa nije pogodila za ono šta te je čekalo. Ne ona. Sam nečastivi. Znaš zašto. Jer, ne zna. Niko, zapamti, niko ne može znati našu budućnost sem Gospoda. Ne zna je ni Sotona. Onda oni na osnovu prošlosti izvlače zaključke za budućnost. Pa ponekad nešto i pogode. Ali, pogode, ne znaju oni da će biti to tako, jer ne mogu znati, jer, ni njihov gospodar kojem su predali dušu ne može to znati.“
Iskustvo vere i slobodne volje
Starica se ućuta na momenat, a ja nisam mogao da se uzdržim da ne pitam: „Znači li to mati, da i sudbina ne postoji?“
„Ne sinko, ne postoji, sve sam Gospod uređuje i vodi. Nikome nije određeno kada se rodi, a mnogi to misle, kako će i koliko da živi. Sve biva po volji Gospoda i On odlučuje o svakome od nas. Stavlja nas na iskušenja ponekad. Ali, zapamti Sotona nas mnogo, mnogo češće kuša, naročito ako vidi da je naša vera kolebljiva i da nas može pridobiti. Gospod nas ne kuša da bi nas kaznio, već opomenuo da se vrati na pravi put, ako je i zastranio da se pokaje i vrati. Zapamti ovo, dok si god živ, ništa se ne događa slučajno, ni sa tobom, ni sa ovim cvetom ispred nas (zaista ispred nas je rasla jedna predivna žuta ruža), već sve biva po Božijoj volji. Nisi ni ti danas ovde došao slučajno, niti si mi sve to ispričao slučajno. Sve je to Njegova volja.“ Starica se prekrsti. I ja.
„Ne može niko sinko, zapamti to, da zna tvoju budućnost sem Gospoda, jer je ona određena Njegovom svetom voljom, zato sam te i prekinula na pola priče, ne zameri, jer, znala sam ostatak.“
Verovatno je većina vas gledala kada se razdanjuje, zarudi na istoku, pa svetlo polako, ali sigurno, sve jače i jače ovladava tamom. Tako nešto se događalo i u mojoj glavi. Ono što me mučilo toliko godina, postalo mi je jasno. Da, mučilo me, iščekivao sam da se dogode stvari koje su mi bile rečene, za neke od njih sam se spremao da adekvatno i reagujem na njih, ali se nisu događale. Uzeo sam tu staračku ruku i poljubio je. Pomilovala me je po glavi i tiho prošaputala: „Bog sa tobom dete“.
Za razliku od razgovora sa cigankom, ovoga puta sam bio prepun radosti i neke meni do tada nepoznate blagosti. Starica zamače za ugao konaka, ja se okretoh prema hramu, prekrstih se i izađoh preko manastirske kapije.
Imao sam utisak da sam lakši za jednu tonu. Toliko je tereta ova blaga starica, monahinja skinula sa mene.
Ovo je ono što sam ja doživeo i preživeo. Voleo bih da makar jednog od vas koji ovo pročitate odvrati od odlaska kod gatara, vračara i „horoskopdžija“. Ako samo jedan od vas odustane od odlaska vračari po pomoć, ja sam postigao cilj.
