Suočavanje sa teškoćama može uzdrmati uverenja. Ipak, istinska vera se ogleda u spremnosti da se, uprkos nesavršenosti, oslonimo na ono u šta verujemo. To je unutrašnji osećaj sigurnosti koji prožima naš život, čak i u najmračnijim trenucima.
Prirodna teškoća da shvatimo i živimo ono što je Hristos rekao apostolu Tomi: „Blaženi koji ne vidješe, a vjerovaše“, što je sama po sebi velika teškoća, a za mnoge ljude i nepremostiva, umnožava se kada se kombinuje sa bolom – naročito bolom voljenih osoba, jer tada ona postaje eksplozivna mešavina koja potresa celokupno naše biće.
Otac, utopljen u tugu zbog svog bolesnog deteta (Mk 9, 17-31), očajan zbog mogućnosti izlečenja, jer je, osim lekara, već odveo svoje dete, tražeći isceljenje, i Hristovim učenicima – apostolima, ali bez rezultata, kao poslednju nadu obraća se Hristu, izražavajući svoj prirodni umor rečima: „Ako možeš nešto, smiluj se na nas i pomozi nam…!“ Hristos mu odgovara: „Ako možeš da vjeruješ… jer sve je moguće onome koji vjeruje!“ Tada taj izmučeni otac izgovara najveći i najdublji ljudski vapaj: „Verujem, Gospode! Pomozi mome nevjerju…!“
Pošto imamo pogrešnu predstavu o vrlinama (plodovima Svetoga Duha), zamišljamo da ih već posedujemo, da ih stičemo ili da nam se, u krajnjem slučaju, daju u paketu – odnosno, kao jedna fiksna celina, a ne kao postepeno učestvovanje u njima. Isto tako, istu zabludu prihvatamo i kada je reč o veri – kao da neko ili ima veru, ili je nema! Zamišljamo veru kao nešto što je isto kao naša ruka ili boja naših očiju. Odnosno, kao jednu zadatu, nepromenljivu činjenicu. Ili imam ruku, ili je nemam. Ili su mi oči plave, ili nisu. Ali vera nije takva. Vera je malena ili velika, rastuća ili opadajuća. Vera je osećaj koji se rađa iz odnosa. Osećaj sigurnosti ili neizvesnosti. Osećaj pouzdanosti ili neodlučnosti. Osećaj velikog, dubokog poverenja ili slabog poverenja
Vera je ono što učvršćuje srce čoveka tako da bude siguran u drugoga. To je ono što kaže Blez Paskal: „Srce ima razloge da veruje, koje um ne može da shvati.“ Dakle, vera je unutrašnji proces koji, počevši od ljudskih odnosa (prvo je doživljavamo u odnosu sa roditeljima), postaje osnova i temelj na kojem se gradi i utvrđuje vera u Hrista.
Sve ovo, naravno, nema nikakve veze sa običnim uverenjem da Bog postoji. Jevanđeljska vera je već u ljubavi. Vera u Hrista znači prepustiti se Njemu – u svemu što čini našu egzistenciju. Vera je izvesnost da smo voljeni, da nismo sami, da nas Bog prati i vodi kroz život. Čak i kada hodamo „usred senke smrti“ (Psalam 22), ili smo suočeni sa „lavom i aždajom“ (Psalam 90), čak i u najgorim iskušenjima kroz koja prolazimo.
Bog je uvek Bog Izlaska, Bog oslobođenja od naših ropstava. Zato vera i radost idu zajedno. Kao što kaže apostol Pavle u Poslanici Jevrejima: „Vjera je osnov svega čemu se nadamo, potvrda stvari nevidljivih.“ (Jevr. 11,1)
Bludnica u 7. glavi Jevanđelja po Luki izražava svoju blagodarnost (stihovi 37-38) iako još nije čula reči oproštaja (stih 48). Hristos tek na kraju kaže: „Vjera tvoja spasla te je“. To je vera koja je, kroz jedan gest blagodarnosti, već unapred predosetila ishod njenog susreta sa Gospodom!
Hristos moli da ne iščezne vera Petrova, da bi mogao da ukrepi svoju braću kada se vrati, u trenutku kada Satana traži da nas „proseje kao pšenicu“ na žrvnju iskušenja (Luka 22,31-34). U početku, Hristos govori u jednini (obraćajući se Petru), a zatim prelazi na množinu, ističući da se ovo pitanje odnosi na sve.
Jevanđelisti su nam preneli neizvesnost vere prvih Hristovih sledbenika i učenika, da bismo shvatili da nije lako imati potpuno poverenje u Hrista i da su sumnje nešto sasvim prirodno.
Otac bolesnog (opsednutog) mladića, svojim vapajem „Verujem, Gospode! Pomozi mome neverju!“, izgovara najljudskiji krik. Njegova muka i strah pred nekontrolisanom patnjom ne dozvoljavaju mu – kao što često ne dozvoljavaju ni nama – da ima veru kakvu je imala ona bludnica koju smo već pomenuli, koja je potpuno predala sebe promeni i isceljenju. Ako bismo koristili savremenu sliku, vera te tera da nastaviš da koračaš kroz život, kao reporter u nepoznatoj zemlji…! Naravno, kvalitet vere svakoga od nas je ličan.
Može biti zdrav ili bolestan. Ali za to nije odgovorna vera, već njen nosilac.
Ako vas vaša vera čini manje osetljivima, ako vas čini surovima pred radošću života ili vas čini grubima, ako vam stvara samozavaravajuću iluziju da sve držite pod kontrolom, ako, na kraju, vaša vera čini da postajete manje razumni, onda možete reći sebi da takva vera ne dolazi od Živog Boga, Isusa! To je loša imitacija: Umesto da bude snažna, otvorena i zadivljujuća (kao što jeste kada je istinska), ona se ograničava i postaje suva, poput praznog slogana. Šta je, dakle, vera u svojoj suštini?
• Vera je spona između ljudske nemoći i Božanske svemoći.
• Vera je oko kojim gledamo Hrista. I zamućeno ili suzno oko i dalje ostaje oko koje može vidjeti Hrista.
• Vera je ruka kojom se držimo za Hrista. I ruka koja drhti je ipak ruka koja može da se prisloni i dohvati skut Hristove haljine.
• Vera je jezik kojim okušamo i spoznajemo da je „blag Gospod“. I jezik koji pali bilo kakva groznica i dalje ostaje jezik komunikacije i poverenja.
• Vera je noga kojom koračamo ka Hristu. I noga koja hramlje i dalje ostaje noga koja, makar sporo, može ići ka Hristu.
• Čak i ako naš egoizam želi da imamo savršeno oko, veoma čvrstu ruku, besprekoran jezik i potpuno zdrava stopala, učinimo napor da se povežemo sa Hristom i da Mu poverimo sebe, sa onim što imamo, u kakvom god stanju da se nalazimo.
• To je i trud naše vere. Da Ga prizovemo, da nam otvori slepe oči (Mk 10,46), da isceli našu osušenu ruku (Mk 3,1), da oslobodi naš vezani jezik (Mk 7,32) i da nas podigne iz potpune telesne paralize (Mt 4,24).
„Verujem, Gospode! Pomozi mome nevjerju.“
Amin.
