Podstaknut svim ovim zbivanjima na Ukrajini, potrudiću se da u idućim redovima dam skromni doprinos u objašnjavanju srži problema na Ukrajini, u objašnjavanju onoga iz čega se rodilo ukrajinstvo kao permanentno bojovni identitet koji se zasniva na uništavanju svega što naliči na rusko.
Još u srednjem veku rimske pape su govorile da je onaj koji je u rimskoj veri obasjan svetlošću, a da onaj koji se nalazi van nje je u mraku. Za vreme Majdana krajem 2013. i 2014. godine, unijatska crkva na Ukrajini je podsticala svoju pastvu da juriša na policiju govoreći im da su oni ratnici svetla, a da su policija, Janukovič i ceo njegov ,,moskaljski“ režim manifestacije mraka i sluge đavola. Upravo će ovaj tekst govoriti o fenomenu unije.
Unija je, prosto rečeno, fenomen gde pravoslavni priznaju papu kao vrhovnog poglavara, ali koji zadržavaju svoj obred. Na zapadnim ruskim prostorima koji su se našli pod poljskom okupacijom (teritorija današnje Belorusije, i teritorija Ukrajine zapadno od Dnjepra) idejni tvorci unije su bili jezuiti. Naime, u drugoj polivni 16. veka, u Reč Pospoliti (naziv za poljsko – litvansku državu koja je sazdana unijom u Lublinu 1569. godine) sve veći uticaj ostvaruju jezuiti. Shodno takvom društvenom ambijentu, poljski jezuita Petar Skarga piše 1577. godine knjigu ,,O jedinstvu crkve Božje pod jednim pastirom“ u kojoj poziva ,,zabludelu“ braću pravoslavne da se vrate nazad u jedinstvo. Skarga potom dodaje:,,Kako Crkva Božja može biti jedno telo ako nema jedne glave? Kako može biti jedan dom ako u njemu ima mnogo domaćina? Kako može biti jedno stado ovaca ako nema jednog pastira?“ Skarga je dalje nastavio sa tvrdnjom da je duhovna glava crkva Hristos, a da je telesna glava papa, te da nema jedinstva među braćom ako nema jedne glave. Skarga je zaključio, između ostalog, da bi u cilju ostvarenja jedinstva katolika i pravoslavnih u Reč Pospoliti trebalo postići to da kijevski mitropolit prima blagoslov od rimskog pape, a ne od patrijarha carigradskog. Upravo ove Skargine misli su idejni temelj unije u zapadnim ruskim zemljama. Uz to, krajem 16. veka Reč Pospolitom je vladao kralj Sigizmund Treći koji je u potpunosti bio posvećen ispunjavanju želja rimske crkve i koji je bio veliki pristalica jezuita. Jezuiti su bili raspoređeni oko njega, bili su mu duhovnici, te su se čak bavili i državnim poslovima. Naravno, kao posledica navedenog, kralj Sigizmund je bio potpuno obuzet jezuitizmom kojeg karakteriše fanatična privrženost papi i agresivna nasrtljivost prema svemu što ne priznaje papu kao živog sveca na zemlji. Toliko je bio zaražen jezuitizmom da je kralj Sigizmund nazivan kralj – jezuita.
Hroničari toga vremena su zapisivali da su Poljaci kao katolici u Reč Pospoliti živeli kao u raju, da su bili u stanju blaženstva dok su se pravoslavni mučili kao u paklu. Na tragu rečenog, pravoslavno sveštenstvo u Reč Pospoliti nije imalo nikakvih privilegija. Upravo ta činjenica kao i slabost duha tadašnjih pravoslavnih vladika i sve veća otuđenost istih od običnog naroda dovela je do pristanka na uniju.
Još 1590. godine, pravoslavne vladike čije su eparhije bile na teritoriji Reč Pospolite počele su da šalju signale rimokatoličkoj crkvi da su voljni da pređu na uniju. Prvi koji je to uradio je bio episkop lavovski Gedeon Balaban (paradoksalno je da će šest godina kasnije biti jedan od dvojice vladika koji su odbili uniju na saboru u Brestu). Njemu su se ubrzo pridružili episkopi Kiril Terlecki i Ipatij Potej, a na čelu kijevske mitropolije je bio Mihail Ragoza. Mitropolit Mihail je bio slaba ličnost, bez inicijative i bez organizatorskih sposobnosti. Naposletku je i on pristao da se krene u pravcu zaključenja unije. Tako su se pomenuti episkopi Kiril i Ipatij našli na kolenima pred rimskim papom krajem 1595. godine. Celivali su mu papuču, a onda su na kolenima izložili papi razlog zbog kog su došli. Unija je proglašena 23. decembra 1595. godine, a papa je poslao kralju Sigizmundu pismo u kojem traži da se unijatskom sveštenstvu i budućoj pastvi otvore ,,vrata raja i omogući stanje blaženstva“, te da i oni kusaju lepe plodove kao i Poljaci i katolici. Na saboru u Brestu unija je potvrđena 6. oktobra 1596. godine i to je bio početak raskola ruske duše i agonije na zapadnim ruskim stranama kojem svedočimo i danas. Svega dva episkopa su bila protiv unije:pomenuti episkop lavovski Gedeon i episkop peremišljeski Mihail Kopistenski.
Tada je krenuo progon pravoslavnih i nametanje unije na silu. Prva žrtva je bio egzarh Nikifor koji je uhapšen i koji je potom umro u tamnici. Poljska vlast je izjavila da ne postoji pravoslavna crkva na teritoriji Reč Pospolite nego samo rimokatolička i unijatska crkva. Tako je pravoslavlje stavljeno van zakona, a onda se kao posledica toga krenulo sa oduzimanjem crkava i manastira od pravoslavnih i davanje istih unijatima.
Međutim, mitropolit Mihail nije dugo poživeo. Umro je 1599. godine i u pogledu njegovog samrtnog časa i njegovog odnosa prema onome šta je učinio ruskom narodu, postoje oprečna mišljenja. Jedni smatraju da je mitropolit Mihail do kraja ostao veran uniji, dok drugi smatraju da se mitropolit Mihail pokajao i da je na samrti tražio pravoslavnog sveštenika da ga ispovedi, ali njegovi saradnici koji su već bili ubeđeni unijati istog nisu pustili da priđe mitropolitu tako da je ovaj umro bez ispovesti. Na njegovo mesto je došao energični Ipatij Potej. On će odmah pristupiti osnivanju škola za obrazovanje unijatskog sveštenstva i radiće na dodatnom jačanju pozicija unijatske crkve. Upravo u njegovo vreme pojaviće se onaj koji će dati jak impuls razvoju unijatske crkve. Reč je o onome kome se i danas ukrajinski unijati mole da pomogne u stvaranju unijatske Ukrajine. Reč je o Josafatu Kunceviču.
Josafat Kuncevič (1580 – 1623) je rođen u pravoslavnoj porodici u Vladimiru Volinskom. Bio je sin obućara. Otac je hteo da on nastavi njegov zanat, ali mladi Ivan (kako mu je bilo svetovno ime) je odlučio da ode u trgovačke vode. Baveći se trgovinom (a opet za istu je povezan praktičan duh i usmerenje ka sticanju dobiti) razumeo je svu delikatnost položaja pravoslavnih koji su se, kako kažu hroničari, mučili kao u paklu. Stoga, hteo je i on da okusi te slatke plodove koje su kusali katolici tako da je mladi Ivan prešao na uniju. Međutim, nije se time zadovoljio nego je napustio trgovinu i otišao je u Trojicki manastir (koji je pre toga bio otet od pravoslavnih i dat unijatima) gde se zamonašio i dobio ime Josafat. Isprva je bio poslušnik zvonar, a onda je vrlo brzo počeo da se ističe svojom revnošću i načitanošću tako da je vrlo brzo privukao pažnju arhimandrita Josifa Rutskog koji će ga i zamonašiti. Nije samo Josif Rutski (koji će postati unijatski mitropolit posle Potejeve smrti) primetio Kunceviča nego su ga primetili i oni koji su trebali da ga primete (na našu žalost). Naravno da je reč o jezuitima. Kuncevič počinje da posećuje jezuitski kolegijum u Vilni i to dvojicu istaknutih jezuita – Fabricijusa Grozu i Gavrila Gruševskog. Upravo će oni Kunceviču da usade jezuitski žar, fanatičnu privrženost papi, neumorno preobraćivanje Rusa na uniju, ali i slatkorečivost i izuzetne besedničke sposobnosti. Uz sve navedeno, Kuncevič je imao još jednu prednost spram ostalih unijatskih sveštenika koja mu je omogućavala da lakše lovi pravoslavne duše. Bio je iz običnog naroda tako da mu je običan čovek bio veoma blizak. Na taj način uspeo je da veliki broj pravoslavnih seljaka prevede na uniju, a onda je počeo čitava bratstva pravoslavnih manastira da prevodi na uniju. Bio je najuspešniji unijatski prozelita u to vreme i to toliko da su mu savremenici dali nadimak….Dušehvat. Slava Kunceviča se tako pronosila, a on je bio sve revnosniji da sve pravoslavne privede pred noge rimskom papi (Kuncevič je ujedno i napredovao te je na kraju došao do titule arhiepiskopa polockog). Slava ga je zanela pa je pomislio da će uspeti da ščepa najveću svetinju, Kijevsko – Pečersku Lavru. Tako se Kuncevič našao u ovoj svetinji. Bratija ga je pustila da govori, ali kada je Kuncevič počeo sa zlobom da ismeva postulate pravoslavne vere to je bratiju toliko razjarilo da je Kuncevič jedva živu glavu izvukao. Ipak to ga nije pokolebalo, nego je postao još fanatičniji. Tamo gde nije uspevao blagoglagoljivošću da lovi duše, onda je pristupao sili. Što su se više pravoslavni bunili i žalili, on je postojao sve gori i fanatičniji da je na kraju došao do vrhunca kada je počeo da otkopava grobove pravoslavnih i da kosti baca psima za hranu jer nisu zaslužili da počivaju na svetoj zemlji. Njegov životni put će se završiti u Vitebsku 1623. godine kada ga je ubila razjarena masa kojoj je krenuo da nameće uniju.
Međutim, u vezi Kunceviča treba napomenuti još nešto. On je bio član vasilijana. Ko su bili vasilijani? Red Svetog Vasilija Velikog je osnovao upravo onaj koji je prvi primetio Kunceviča – Josif Rutski. Rutski je po poreklu bio Rus, kršten je u pravoslavnoj crkvi, ali je posle nekog vremena prešao u kalvinizam. Posle je pod uticajem jezuita prešao na katoličku veru, a školujući se u Rimu glas o njemu je nekako došao do pape. Papa ga je posavetovao da se vrati nazad u Reč Pospolitu, da pređe na uniju i da ustroji unijatski monaški red čiji će biti glavni zadatak da u potpunosti i bez ikakvih potresa pokatoliči unijate. Drugim rečima, zadatak je da se vizantijski obred zameni latinskim. Rutski je godinama vršio pripreme za takav potez, a onda je 1617. godine sazvao Sabor na koji su pozvani nastojatelji svih unijatskih manastira kao i dvojica jezuita. Na tom saboru je utvrđeno šest zaključaka:
1. Svi unijatski manastiri se ujedinjuju kao u jedan opšti manastir i svi unijatski monasi čine jedno društvo, jedno bratstvo po ugledu na jezuite koji će se ubuduće zvati vasilijanski red.
2. Redom vasilijana upravlja protoarhimandrit (po ugledu na jezuitskog generala, napomena A.M.) sa četiri pomoćnika.
3. Protoarhimandriti, pomoćnici i nastojatelji unijatskih manastira mogu biti samo ona lica koja su školovana na zapadu u jezuitskim školama kao i sami jezuiti.
4. U red vasilijana mogu da stupe i rimokatolici.
5. Unijatski episkopi se biraju isključivo iz reda vasilijana.
6. Sve unijatske duhovne škole koje služe za obrazovanje sveštenika moraju biti u rukama vasilijana.
Kroz ovaj red su jezuiti postali još prisutniji tako da su dalje radili na katoličenju unijata. Treba napomenuti da vladike koje su potpisale uniju 1596. nisu htele da napuste pravoslavni obred. Čak štaviše, hteli su i dogmate da zadrže. Jedina promena bi bila spominjanje rimskog pape na liturgiji. Međutim, sam fenomen papstva povlači sa sobom prihvatanje brojnih dogmata koji odstupaju od pravoslavne vere, a prihvaćena su i učenja i o čistilištu kao i jeres filiokve. Međutim, kao što se moglo videti u prethodnim redovima, rimska crkva nije htela da se stvar završi na uniji. Unija je bila samo prelazna faza ka potpunom katoličenju tako da je rimska crkva sve više insistirala na uvođenje latinskog obreda kao i na izmenu izgleda unijatskih hramova koji su trebali da se postepeno pretvore u rimokatoličke. Uz to, kako su katolici mogli da stupaju u vasilijane, a i kako kanoni rimokatoličke crkve dozvoljavaju biritualizam (da rimokatolički sveštenici postaju unijatski i da služe po istočnom obredu), neminovno je dolazilo do prodora latinskih elemenata u bogosluženju i u arhitekturi unijatskih hramova. Deca viđenijih unijatskih porodica su se školovala u jezuitskim školama tako da su ona vrlo brzo prelazila na katoličku veru, ali su se i tako pretapala u Poljake. Ovo je vredno napomenuti jer interes Vatikana i Reč Pospolite se podudarao. Vatikan je dobijao nove vernike, a Reč Pospolita je radila na pretapanju ruskog stanovništva u poljsko. Nije utvrđeno koliko se Rusa u zapadnim ruskim zemljama pretopilo u Poljake. Na kraju, unijatsko sveštenstvo nije dobilo privilegije koje je očekivalo. Bilo je tu nevolja, a izjednačavanje sa katoličkim klerom je išlo sporo i postepeno. Unijatski mitropolit Feodosij je postao član Senata tek 1790. godine, gotovo dva veka nakon potpisane unije i svega tri godine pre nestanka Reč Pospolite! A tome se još nesrećni mitropolit Mihail Ragoza nadao……
Tako je krenuo raskol ruske duše u zapadnim ruskim krajevima. Unija je dovela do sukoba između pravoslavnih s jedne i katolika i unijata sa druge strane. Prva žrtva je bio već pomenuti egzarh Nikifor, ali i narod se branio. Mitropolit Ragoza je kamenovan od naroda u Slucku zbog izdaje, Ipatij Potej je izgubio dva prsta u sukobu sa pravoslavnim narodom, a i Josafat Kuncevič je jedva ostao živ u Kijevsko – Pečerskoj Lavri. Veru je branila pravoslavna šljahta (plemstvo) na čelu sa knjazom Konstantinom Ostrožskim, velikim zaštitinikom pravoslavne vere. U odbrani vere su učestvovala i pravoslavna bratstva. Bile su to organizacije pri pravoslavnoj crkvi koje su radile na razvoju pismenosti i kulture. Naročito se istaklo Lavovsko pravoslavno bratstvo (koje je na kraju popustilo i prešlo na uniju 1708. godine). Negde od 1610. godine u borbu za odbranu vere ulaze kozaci. Žestoka odbrana je počela da popušta negde posle 1620. godine (te godine je obnovljena pravoslavna Kijevska mitropolija), a same poljske vlasti su ipak morale da donekle popuste pravoslavnima. Ponovo su priznali postojanje pravoslavne crkve što je definitivno urađeno 1635. godine kada je utvrđeno da postoje dve paralalne kijevske mitropolije – unijatska i pravoslavna. Međutim, u tom periodu unija je već ojačala. Ipak, unija Reč Pospoliti nije donela puno dobrog. Rastrzana unutrašnjim sukobima ona je nepovratno slabila, a na istoku se iz haosa i smutnih vremena izvlačila ruska carevina koja neće moći mirno da posmatra šta se zbiva sa njenim narodom u zapadnim ruskim zemljama. Sveti Atanasije iz Bresta je očajan išao ruskom caru (bio je veoma hrabar. Unijati su ga isterali iz Dobijskog manastira čiji je iguman bio, posle je radio na tome da se unijati vrate pravoslavnoj veri. Potom su ga hapsili, a u tamnici je pisao o uniji i posledicama iste) da ga moli za zaštitu, a na kraju i za oslobođenje ruskih zemalja od poljskog jarma. Na kraju, 1648. godine je uhapšen i zatraženo je od njega da se odrekne od pravoslavlja i da priđe uniji. Odbio je. Mučenički je postradao tako što je bio streljan, ali meci ga nisu ubili nego je bio ranjen pa su ga živog sahranili. Svega šest godina nakon smrti Svetog Atanasija, Bogdan Hmeljnicki sa svojim kozacima diže ustanak (godinama boreći se protiv Poljaka, Bogdan Hmeljnicki je u pregovorima sa Poljacima stalno tražio da se jezuiti isele iz gradova. Ogromnu mržnju su kozaci gajili prema njima, a i sam Hmeljnicki se školovao kod jezuita samo što je on govorio da jezuiti nisu uspeli da dopru do njegove duše). Bio je to početak povratka Rusije u od Poljaka okupirane zapadne ruske zemlje. Kako je Rusija napredovala, tako je i unija nestajala. Godine 1791. unijati su činili 75 posto stanovništva današnje Belorusije. U Belorusiji je unija gotovo nestala, ali je živa u Galiciji. O tome sledeći put…
Nastaviće se….
