Iako je svetska i stručna javnost najviše pažnje posvetila slučaju carigradske Svete Sofije i ličnosti turskog predsednika, mnogo je primera da ta prenamena nije bila jednokratni incident
Lokalitet „Ani” leži na istaknutom mestu u turskoj provinciji Kars, uz samu granicu sa Jermenijom. Ovaj grad, prestonica Jermenije od 961. do 1045, bio je dom makar trocifrenog broja dosad otkrivenih hrišćanskih bogomolja. Centralno mesto imala je saborna Bogorodičina crkva, građena između 989. i 1001. sedište jermenskog katolikosa. Delo je arhitekte Trdata, kome je pripisana i popravka crkve Svete Sofije u Carigradu. Od 1045. brojne države vladale su gradom. Saborna crkva je 1064. pretvorena u džamiju, ali je do 1124. ponovo postala crkva. Pohod ilhanatskih Mongola (1239) i zemljotres (1319) desetkovali su grad. Posle zemljotresa, saborna crkva je ostala oštećena i trajno van upotrebe. Kada je osmanska vojska zauzela Ani (1579), on je bio skromno naselje. Gradske zidine su još stajale u 17. veku, a 1735. grad je izgubio i poslednje stanovnike, jermenske monahe.
Rusko carstvo je 1878. osvojilo oblast Karsa. Prvi arheološki radovi izvedeni su 1892, a od 1904. do 1917. vršena su redovna iskopavanja. Naučna javnost je tih godina upoznata sa rezultatima, formiran je muzej, izvršeni su hitni restauracioni radovi. Mesto je postalo mesto hodočašća Jermena, koji su organizovali manifestacije i često finansirali dodatne projekte. Ani je postalo i ime koje su Jermeni davali ćerkama.
Kada je Osmansko carstvo u aprilu 1918. od Republike Jermenije zauzelo obližnji Kars, oko 6.000 artefakata je evakuisano iz Anija. Danas se čuvaju u Istorijskom muzeju Jermenije u Jerevanu. Turske snage su 1920. zauzele ovaj lokalitet. Uprkos kasnijim inicijativama jermenskih i sovjetskih političara za razmenu teritorija, Republika Turska je odlučila zadržati ovaj grad. Ministarstvo kulture i turizma Republike Turske započelo je 1991. iskopavanja i 1993. restauracione radove na lokalitetu. Ovi radovi su izazvali ogroman broj kritika čak i u internim dokumentima ministarstva. Ako je odranije izbegavan spomen jermenskog imena, a Ani navođen samo kao mesto navodno najstarije džamije u Maloj Aziji (Menučehir), sada je lokalitet aktivno trpeo štetu zbog nedostatka plana, nepažljivog rukovanja, sumnjivog odnosa prema jermenskim elementima i selektivne restauracije.
Ani je stavljen na listu za praćenje ugroženih spomenika Svetskog fonda za spomenike 1996. Prva restauracija je zaustavljena tek 2006, kada je angažovan ekspertski tim, koji profesionalno radi na restauraciji ovog i još nekoliko lokaliteta, uz nekoliko arheoloških ekipa. Ani je 2016. upisan na Uneskovu listu svetske baštine (2016).
Ipak, Ani nije sačuvan od političkih zloupotreba. Tako je 2010. Devlet Bahčeli, vođa Partije nacionalističkog pokreta, organizovao islamsku molitvu u sabornoj crkvi, kao i muzičku procesiju. Zanimljivo da za mesto molitve nije izabrana Menučehir džamija.
Vest turske državne novinske agencije Anadolija od 3. jula podigla je pravu buru u jermenskim medijima. Naglašavanje islamskog karaktera građevine nekadašnje saborne crkve („mesto prvog džuma namaza u Anadoliji”), poređenje sa carigradskom Svetom Sofijom (druge „prave džamije osvajanja”) i neodređeno izveštavanje o planovima („džamija će biti otvorena za posetioce”) probudili su sumnju o mogućoj prenameni. Džordž Aslan, hrišćanski poslanik u turskom parlamentu, uputio je 7. jula pitanja na ovu temu ministru kulture i turizma. Iako je istina da konverzija nije izričito spomenuta, prethodni slični poduhvati daju povoda sumnji.
Crkva Svete Sofije u Izniku (Nikeji), sedištu Sedmog vaseljenskog sabora (787), odlukom turske vlade je 1935. postala muzej. Ta odluka je preinačena 2011, te je sada građevina ponovo Orhanova džamija. Istoimena crkva u Trabzonu iz 13. veka, proglašena za muzej 1964, takođe je vraćena u pređašnji status 2013. Tokom 2020. turske vlasti su izvršile konverziju carigradske Svete Sofije, nekadašnje centralne crkve pravoslavnog sveta. Državni savet je poništio odluku iz 1934, a predsednik Redžep Tajip Erdogan je dekretom prenamenio zgradu. Ubrzo je započeta i konverzija nekadašnje crkve Hrista u Polju, koja je od 1945. služila kao muzej. Zajedničko za sve navedene objekte jeste da su bili predmet restauracije koju je organizovalo Ministarstvo kulture i turizma, a onda su odlukom vlasti dobile novog vlasnika ‒ Direkciju za verske poslove, nakon čega su prenamenjene.
I džamije koje su decenijama napuštene, a koje su ranije bile crkve, takođe su obnovljene kao islamski verski objekti. Primeri su bazilika u mestu Vize (2007), Studitski manastir (2013), Sveta Sofija u Kadirliju (2020), Bogoridičina crkva u Kaleičiju i Sveta Sofija u Enezu (2021).
Iako je svetska i stručna javnost najviše pažnje posvetila slučaju carigradske Svete Sofije i ličnosti turskog predsednika, navedeni slučajevi pokazuju da ta prenamena nije bila jednokratni incident niti završnica ovog procesa. Niti se ove ideje mogu pripisati samo jednoj ličnosti.
Posle prvih višestranačkih izbora u Turskoj (1950), došlo je do konvergencije „nekemalističkih” krugova nacionalista i islamista unutar Demokratske partije. Njihovi istomišljenici podržavali su i osnivali niz partija, uključujući i one današnje vladajuće koalicije. Redžep Tajip Erdogan preuzeo je antisekularni diskurs ljudi poput Nedžipa Fazila Kisakureka, Bekira Berka i Osmana Zekija Juksela. Sveta Sofija nije bila samo „tužna” i „gola” u njegovim govorima, već je njena konverzija trebalo da bude „drugo osvajanje” grada. Uz to, česta je bila tvrdnja da je Sveta Sofija postala muzej „radi zadovoljenja Grka” ili „međunarodne zajednice” i pozivanje na povratak „prava turske nacije”. Tako je pitanje povratka džamija postalo pitanje i nacionalnog i verskog interesa još pre 2002. Nije sporno da je Turska suverena nad svojom teritorijom, ali postavlja se pitanje šta ovakvo postupanje nad spomenicima višestrukih kultura i religija znači za tamošnje etničke i verske manjine, čiji su nesporni verski objekti u skoro istom periodu pretvoreni u muzeje (Crkva Svetog Krsta na Ahtamaru, manastir Sumela).
