U književnost Ivo Andrić (1892 – 1975) ušao je kao pesnik. Pesme je pisao još kao gimnazijalac, a nastavio da piše i na studijama. U listu „Vihor“ te 1914. uodine, on je objavio neveliku pesmu u prozi: „Prva proljetna pjesma“, punu istinskog nadahnuća. Upravo ta pesma, pored članastavu „Mladoj Bosni“, kako se smatra, stvorila mu je probleme sa austro-ugarskim vlastima. Vest o Sarajevskom atentatu zatekla ga je na studijama u Krakovu. Andrić prekida svoje školovanje i pokušava da se vrati kući. Po dolasku u Split, on je uhapšen i prolazi kroz zatvore (Split, Šibenik, Maribor). Zatim je prognan najpre u Travnik, pa u Ovčarevo, više Travnika i najzad u Zenicu. Obuhvaćen je opštom amnestijom u leto 1917. godine, a lečen je u Zagrebu zbog pogoršanja zdravstvenog stanja. Tako je okončano tamnovanje i stradanje mladog Andrića tokom Velikog rata, koje je izazvala njegova, objavljena mladalačka pesma, sasvim prostodušnog naslova „Prva proljetna pjesma“, puna intelektualnog zanosa, sa elementima velike poezije.
Prva i najduža strofa, već je puna radosti, koja se u njoj stalno naglašava. Pogled pesnika koji uočava oblake na nebu, spušta se sa tih nebeskih visina, na brda, na kojima još uvek nema nikoga, ali se najavljuje strašni sjaj oružja iz daljine. Na ta brda tek treba da dođu sa polja, praćeni zvukom trube, prašnjavi konjanici, koje je najavila stara pesma, za koju naš poeta šaljivo kaže da je napola zaboravio, poigravajući se sa čitaocem. Ti umorni, prašnjavi i penom poprskani konjanici, koje, kao kakvo proročanstvo, najavljuje „na pola“ zaboravljena pesma (koju je, možda, čuo u snu, pa je zato „na pola“ zapamćena), pojaviće se, dakle iz oblakā dima (čiji su pandan oblaci na nebu, radosti puni), što celoj pesmi daje jednu biblijsku dimenziju. Najavljivana konjica uz zvuke prve trube (što simbolizuje brzinu i odlučnost s kojom će se sve odvijati), „posejaće“ usput plamene cvetove u poljima (a simbolika boje cvetova podseća na prolivenu krv srpskih vitezova na Kosovu još od vremena narodne tradicije i čuvene pesme Milana Rakića „Na Gazimestanu“, a slična simbolika vezuje se i za cvetove na bojnom polju kod Velbužda) i brda će prosijati od strašnog sjaja njihovog oružja (kad ih osvoje od neprijatelja) dok će vedrim nebom putovati oblaci pesnikove (i ne samo pesnikove) radosti.
U refrenu koji dolazi posle prve strofe, pune simbolike i metafore, a sažimajući iskusto i narodne i umetničke srpske pesničke tradicije, objaviće se ko su ti konjanici kroz pitanje; „Kad li će doći kraljeve vojske?“ Savremenici, a i tajna policija, već ovde je mogla da posumnja da pesnik misli na vojsku srpskog kralja Petra I Karađorđevića, nazvanog Oslobodilac zbog uspeha u Prvom balkanskom ratu (1912). Dok je to za čitaoca mogla da bude izvanredna impresija jednog mladog pesnika dotad shvaćenog kao liričara, za državne službenike crno–žute monarhije (u kojoj je vladao car, a ne kralj) to je bilo još jedno ime nedoraslog buntovnika koje treba utefterisati na spisak sumnjivih lica.
U drugoj strofi, koja nastavlja proročanski duh prve strofe, mada sa nešto manjim brojem redova, saznajemo da ceo narod zna za ono što je najavljeno i priprema se za doček u tišini, daleko od očiju i ušiju uvek budne vlasti. Poput drevnih žena, i žene savremene pesniku tkaju za njih darove i to tkanje se obavlja u tišini (kao neka referenca na vez vezilje iz pesme „Jefimija“ Milana Rakića), dobri ljudi ih spominju u molitvama (molitve spominje i Đura Jakšić u poemi „Prve žrtve“ posvećenoj seči knezova i početku Karađorđevog ustanka), i o njima pevaju devojke za prozorima (da ih ne vide, a da se pesma „nevidljivih“ pevačica čuje). Ne kaže se da li devojke pevaju pesmu koju je pesnik „na pola“ zapamtio, mada bi to očekivali. (Polovičnost pesme u prvoj strofi, možda ukazuje na to da proročanstvo nije do kraja obelodanjeno, već samo jedan njegov deo, onaj (deo) koji slušaoci mogu da prime.) Oslobodioce – jer oni to zaista jesu – ne čeka samo narod u svim svojim slojevima, nego željno iščekuje i priroda: „i za njih raste cvijeće u malim vrtovima?“ (očito u vrtovima malih, siromašnih, napaćenih i poniženih ljudi). Tako propremljeni narod (među kojima je očito i pesnik) i priroda (koju simbolizuju cvetovi u malim vrtovima) čekaju one za kojih je spremljeno „stotinu malih nježnosti“. Tako se dočekuju mili i dragi, a ne neka bestijalna, varvarska vojska koja ruši i pali sve pred sobom. I ponovo odjekuje refren, pun neizvesnosti, iščekivanja i radosnih slutnji: „Kad li će doći kraljeve vojske?“
U trećoj, poslednjoj, najkraćoj strofi, pesnik se sa nebeskih visina (u prvoj strofi) i narodnih zanosa (u drugoj strofi) vratio na svoj, lični, individualni plan.
Ovde pesnik, saglasan sa voljom nebesa, najavljenim proročanstvom i opštenarodnim očekivanjem, daje svoj lični doprinos i daje sopstvenu saglasnost da učestvuje u tim velikim, strašnim i dotle neviđenim očekivanjima. Pesnik ponovo konstatuje da oblaci nebom plove, malopre, kao što su i na početku pesme plovili, ali sad to više nisu prosto oblaci, oni su se preobrazili, oni su „kao vojske“. Oblaci su čest motiv u Andrićevoj poeziji i imaju više značenja, ali ovde se pojavljuju kao vesnici budućih događaja, glasnici radosti i nade. I tu se pesnik odaje, i pušta svojoj duši da se izrazi: „i ja slutim dane velikih djela“. Dok narod priziva u molitvama i pesmama, dok se sa nebesa spušta proročanstvo, dok se spremaju nežni darovi, kao znak ljubavi, dotle pesnik naslućuje i raduje se toj slutnji i čini mu se da vidi dokaz za svoju slutnju: „Jutros sam video napupalu granu.“ Ujutru, kada je poranio pre drugih, koji su moglu da ga vide i kažu nešto o njemu trećim licima koji se raspituju za to prvo lice, pesnik je bio svedok malog, nežnog, skrovitog znamenja da je istinito znamenje za koje je saznao da će se desiti. Radosti pun, okupan jutarnjem nebeskim rumenilom, natkriljen hodom lakih prozračnih oblaka, koji su svoj izgled menjali od prirodnog do metaforičkog, pesnik je shvatio da je prva napupela grana, jednako kao i hod oblaka po nebu, ta prva proljetna pesma, koju svaki poeta pokušava da uhvati u svom pesničkom nadahnuću, to proročanstvo, to znamenje, ta nežna slutnja koja otkriva predstojeće dane slave i buduća velika dela. Sledi refren, koji više nije ni refren nebeskih znamenja, ni refren opštenarodnih očekivanja, pa ni samosvojni refren, mada se nalazi u trećoj najsamosvojnijoj pesnikovoj strofi, već opšti, ujedinjujući, prosto nežni refren u kome se sustiču nebesko, narodno (kolektivno) i lično (individualno). U ovom trenutku, Ivo Andrić je došao do jednog od najdubljih trenutaka sopstvene samospoznaje gde se sve tri komponente naše kulture i civilizacije (nebo – to jest carstvo nebesko – , narod, ličnost) sustiču i saglašavaju, a opet svako na svoj način egzistira, i to egzistiraju u harmoniji, pri čemu jedno drugo ne ugrožavaju i ne sukobljavaju se.
Kraljeve vojske će doći, kako je pevao i slutio Ivo Andrić u svojoj pesmi, ali za četiri godine, kada uspeju da probiju Solunski front, oslobode Kajmakčalan i ovladaju Gorničevskim visom. Neverovatnom brzinom, kraljevi pešadinci ići će brže od francuskih konjanika dolinom Vardara i doneti slobodu ne samo u krajeve gde su ih očekivali i molili se za njih, i ne samo onima koji su ih čekali i stradali za njih. Vojske starog kralja Petra I Oslobodioca stići će, kao što je u pesmi nagovešteno, neverovatnom brzinom i uz neslućene žrtve, da oslobode potlačeni i napaćeni narod, a predvodiće ih naslednik prestola i srpske vojvode. Ivo Andrić ugledaće slobodu i uspešno se oporaviti od tuberkuloze, dok će kralj Petar I Oslobodilac, posle rata, završiti svoja velika dela, sklopiti svoje umorne oči i pribrojati se precima svojim (1921), u novopodignutoj zadužbini svojoj, posvećenoj Svetom velikomučeniku i pobedonoscu Georgiju, na Oplencu.
