У књижевност Иво Андрић (1892 – 1975) ушао је као песник. Песме је писао још као гимназијалац, а наставио да пише и на студијама. У листу „Вихор“ те 1914. уодине, он је објавио невелику песму у прози: „Прва прољетна пјесма“, пуну истинског надахнућа. Управо та песма, поред чланаставу „Младој Босни“, како се сматра, створила му је проблеме са аустро-угарским властима. Вест о Сарајевском атентату затекла га је на студијама у Кракову. Андрић прекида своје школовање и покушава да се врати кући. По доласку у Сплит, он је ухапшен и пролази кроз затворе (Сплит, Шибеник, Марибор). Затим је прогнан најпре у Травник, па у Овчарево, више Tравника и најзад у Зеницу. Обухваћен је општом амнестијом у лето 1917. године, а лечен је у Загребу због погоршања здравственог стања. Тако је окончано тамновање и страдање младог Андрића током Великог рата, које је изазвала његова, објављена младалачка песма, сасвим простодушног наслова „Прва прољетна пјесма“, пуна интелектуалног заноса, са елементима велике поезије.
Прва и најдужа строфа, већ је пуна радости, која се у њој стално наглашава. Поглед песника који уочава облаке на небу, спушта се са тих небеских висина, на брда, на којима још увек нема никога, али се најављује страшни сјај оружја из даљине. На та брда тек треба да дођу са поља, праћени звуком трубе, прашњави коњаници, које је најавила стара песма, за коју наш поета шаљиво каже да је напола заборавио, поигравајући се са читаоцем. Ти уморни, прашњави и пеном попрскани коњаници, које, као какво пророчанство, најављује „на пола“ заборављена песма (коју је, можда, чуо у сну, па је зато „на пола“ запамћена), појавиће се, дакле из облакā дима (чији су пандан облаци на небу, радости пуни), што целој песми даје једну библијску димензију. Најављивана коњица уз звуке прве трубе (што симболизује брзину и одлучност с којом ће се све одвијати), „посејаће“ успут пламене цветове у пољима (а симболика боје цветова подсећа на проливену крв српских витезова на Косову још од времена народне традиције и чувене песме Милана Ракића „На Газиместану“, а слична симболика везује се и за цветове на бојном пољу код Велбужда) и брда ће просијати од страшног сјаја њиховог оружја (кад их освоје од непријатеља) док ће ведрим небом путовати облаци песникове (и не само песникове) радости.
У рефрену који долази после прве строфе, пуне симболике и метафоре, а сажимајући искусто и народне и уметничке српске песничке традиције, објавиће се ко су ти коњаници кроз питање; „Кад ли ће доћи краљеве војске?“ Савременици, а и тајна полиција, већ овде је могла да посумња да песник мисли на војску српског краља Петра I Карађорђевића, названог Ослободилац због успеха у Првом балканском рату (1912). Док је то за читаоца могла да буде изванредна импресија једног младог песника дотад схваћеног као лиричара, за државне службенике црно–жуте монархије (у којој је владао цар, а не краљ) то је било још једно име недораслог бунтовника које треба утефтерисати на списак сумњивих лица.
У другој строфи, која наставља пророчански дух прве строфе, мада са нешто мањим бројем редова, сазнајемо да цео народ зна за оно што је најављено и припрема се за дочек у тишини, далеко од очију и ушију увек будне власти. Попут древних жена, и жене савремене песнику ткају за њих дарове и то ткање се обавља у тишини (као нека референца на вез везиље из песме „Јефимија“ Милана Ракића), добри људи их спомињу у молитвама (молитве спомиње и Ђура Јакшић у поеми „Прве жртве“ посвећеној сечи кнезова и почетку Карађорђевог устанка), и о њима певају девојке за прозорима (да их не виде, а да се песма „невидљивих“ певачица чује). Не каже се да ли девојке певају песму коју је песник „на пола“ запамтио, мада би то очекивали. (Половичност песме у првој строфи, можда указује на то да пророчанство није до краја обелодањено, већ само један његов део, онај (део) који слушаоци могу да приме.) Ослободиоце – јер они то заиста јесу – не чека само народ у свим својим слојевима, него жељно ишчекује и природа: „и за њих расте цвијеће у малим вртовима?“ (очито у вртовима малих, сиромашних, напаћених и понижених људи). Тако пропремљени народ (међу којима је очито и песник) и природа (коју симболизују цветови у малим вртовима) чекају оне за којих је спремљено „стотину малих њежности“. Тако се дочекују мили и драги, а не нека бестијална, варварска војска која руши и пали све пред собом. И поново одјекује рефрен, пун неизвесности, ишчекивања и радосних слутњи: „Кад ли ће доћи краљеве војске?“
У трећој, последњој, најкраћој строфи, песник се са небеских висина (у првој строфи) и народних заноса (у другој строфи) вратио на свој, лични, индивидуални план.
Овде песник, сагласан са вољом небеса, најављеним пророчанством и општенародним очекивањем, даје свој лични допринос и даје сопствену сагласност да учествује у тим великим, страшним и дотле невиђеним очекивањима. Песник поново констатује да облаци небом плове, малопре, као што су и на почетку песме пловили, али сад то више нису просто облаци, они су се преобразили, они су „као војске“. Облаци су чест мотив у Андрићевој поезији и имају више значења, али овде се појављују као весници будућих догађаја, гласници радости и наде. И ту се песник одаје, и пушта својој души да се изрази: „и ја слутим дане великих дјела“. Док народ призива у молитвама и песмама, док се са небеса спушта пророчанство, док се спремају нежни дарови, као знак љубави, дотле песник наслућује и радује се тој слутњи и чини му се да види доказ за своју слутњу: „Јутрос сам видео напупалу грану.“ Ујутру, када је поранио пре других, који су моглу да га виде и кажу нешто о њему трећим лицима који се распитују за то прво лице, песник је био сведок малог, нежног, скровитог знамења да је истинито знамење за које је сазнао да ће се десити. Радости пун, окупан јутарњем небеским руменилом, наткриљен ходом лаких прозрачних облака, који су свој изглед мењали од природног до метафоричког, песник је схватио да је прва напупела грана, једнако као и ход облака по небу, та прва прољетна песма, коју сваки поета покушава да ухвати у свом песничком надахнућу, то пророчанство, то знамење, та нежна слутња која открива предстојеће дане славе и будућа велика дела. Следи рефрен, који више није ни рефрен небеских знамења, ни рефрен општенародних очекивања, па ни самосвојни рефрен, мада се налази у трећој најсамосвојнијој песниковој строфи, већ општи, уједињујући, просто нежни рефрен у коме се сустичу небеско, народно (колективно) и лично (индивидуално). У овом тренутку, Иво Андрић је дошао до једног од најдубљих тренутака сопствене самоспознаје где се све три компоненте наше културе и цивилизације (небо – то јест царство небеско – , народ, личност) сустичу и саглашавају, а опет свако на свој начин егзистира, и то егзистирају у хармонији, при чему једно друго не угрожавају и не сукобљавају се.
Краљеве војске ће доћи, како је певао и слутио Иво Андрић у својој песми, али за четири године, када успеју да пробију Солунски фронт, ослободе Кајмакчалан и овладају Горничевским висом. Невероватном брзином, краљеви пешадинци ићи ће брже од француских коњаника долином Вардара и донети слободу не само у крајеве где су их очекивали и молили се за њих, и не само онима који су их чекали и страдали за њих. Војске старог краља Петра I Ослободиоца стићи ће, као што је у песми наговештено, невероватном брзином и уз неслућене жртве, да ослободе потлачени и напаћени народ, а предводиће их наследник престола и српске војводе. Иво Андрић угледаће слободу и успешно се опоравити од туберкулозе, док ће краљ Петар I Ослободилац, после рата, завршити своја велика дела, склопити своје уморне очи и прибројати се прецима својим (1921), у новоподигнутој задужбини својој, посвећеној Светом великомученику и победоносцу Георгију, на Опленцу.
