Vladika Nikolaj: Gledali smo nas nekoliko, kako mala voda pada na točak od vodenice. I točak je ležao nepomičan. U tom je nadošla voda, i točak se pokrenuo. Tako i tvoja vera: nije jaka, zato te još ne goni na molitvu. Vremenom ćeš osetiti potrebu za molitvom. Velika vera pokrenuće unutrašnji točak tvoga bića, i ti ćeš dobiti nov život.
Sv. Kasijan govori da je u njegovo vreme bila uobičajena kratka molitva: Bože, pohitaj da me izbaviš, Gospode, da mi pomožeš! (Ps. 70,1). U žitiju sv. Joanikija piše da je on stalno ponavljao molitvicu: „Nada je moja Otac, utočište moje Sin, zaštita moja Duh Sveti“. Ovu je molitvu on dodavao i svakome stihu od trideset psalma koje je bio naučio napamet i koji su sastavljali njegovo molitveno pravilo. Drugome nekome je stalna molitva bila: Ja kao čovek sagreših, a Ti mi se kao milostivi Bog smiluj! Drugi su opet voleli druge molitvice. A od najstarijeg vremena vrlo mnogi su uzimali molitvicu: Gospode Isuse Hriste, Sine Božji, smiluj se na mene grešnog. Nju spominje sv. Jefrem Sirin, sv. Jovan Zlatoust, sv. Isak Sirin, sv. Isihije, sv. Varsonufije i Jovan i sv. Lestvičnik. Kasnije je postajala sve opštija i izgovarala su je mnoga sveta usta, te je ušla i u crkveni ustav, koji je preporučuje kao zamenu za sve domaće molitve i sve crkvene službe. Zato se od kratkih molitava ona kod nas prvenstveno i upotrebljava.
Potrudi se da se na nju navikneš i ti.Ona se naziva Isusovom molitvom, jer se obraća Gospodu Isusu. Naziva se i umnom kada se ne vrši samo rečju nego i umom i srcem, a osobito kada se dugom i pravilnom upotrebom prosto slije s disanjem. Svaka kratka molitva može doći do tog stepena, a Isusovoj molitvi pripada prvenstvo jer ona sjedinjuje dušu s Gospodom Isusom, Koji predstavlja jedini put za zajednicu s Bogom što je i cilj molitve. On je Sam rekao: Niko neće doći Ocu do kroza Me (Jov. 14,6). Zato ko zadobije tu molitvu, prima u sebe svu silu iskupiteljskog podviga u čemu se i sastoji naše spasenje. Sad razumeš zašto revnitelji spasenja nisu žalili truda u navikavanju na ovu molitvu. Ugledaj se i ti na njih“.
Dakle, pravoslavni hrišćanin treba stalno, po meri svojih sila i Božije blagodati, da ponavlja kratke molitve, kojima sebe drži u prisustvu Božjem i čuva se od raznih iskušenja i opasnosti u ovom svetu. Molitva je so kojom se osoljava ljudski um, srce i duša, da ne satrule od nasrtaja demona i strasti.
UČENJE VLADIKE NIKOLAJA O MOLITVI
U misionarskom pismu pisanom jednom koji je rekao da veruje u Boga, ali Mu se ne moli, Sveti vladika Nikolaj piše:„Trudi se i jačaj veru u sebi. Vremenom ćeš osetiti potrebu za molitvom. Tvoja vera nije jaka, zato te još ne goni na molitvu. Gledali smo nas nekoliko, kako mala voda pada na točak od vodenice. I točak je ležao nepomičan. U tom je nadošla voda, i točak se pokrenuo.Vera je sila duhovna. Mala vera ne pokreće ni um na razmišljanje o Bogu ni srce na molitvu Bogu. Velika vera pokreće i um i srce i celu dušu čovekovu. Dokle god traje velika vera u čoveku, ona svojom silinom pokreće dušu njegovu prema Bogu.Ti si, kažeš, pročitao reč Spasiteljevu: zna Otac vaš šta vama treba prije molitve vaše, pa si iz toga zaključio da molitva uopšte nije potrebna. Zaista zna Bog unapred sve šta nama treba, ali ipak On hoće da Mu se molimo. Zato je isti Spasitelj zapovedio da se molimo neprestano, i naučio nas kako da se molimo.Lakše je ovo objasniti roditeljima nego li tebi, neženji. Gle, i roditelji znaju unapred šta treba deci, pa ipak zahtevaju od dece da ih mole. Jer znaju roditelji, da moljenje mekša i oblagorođava srce detinje; da ih čini poniznim, smernim, krotkim, poslušnim, milostivim i blagorodnim. Vidiš li koliko nebeskih varnica iskresava molitva iz srca čovečjega?
Pročitao sam, kako je neki putnik zastao pred jednom kućom ukraj puta. U toj kući radnici imađahu neko zborisanje. Na mah nasta tajac u kući. Radnici klekoše na molitvu. A jedan od njih izađe i poče hodati ispred kuće. Upita ga putnik, šta se to radi unutra?
– Ta, mole se Bogu. A mene je to stid, pa sam izašao. Putnik zaćuta, i čekaše.
– Koga ti čekaš? upita ga onaj radnik.
– Čekam, reče, da izađe nekog da ga pitam za put.
– Pa zašto ne pitaš mene? I ja ti mogu pokazati.
Mahnu glavom putnik, pa mu odgovori:
– Kako bi mogao pokazati pravi put onaj ko se stidi Boga i svoje braće?
Ja mislim, kod tebe ne postoji stid od molitve, nego prosta nejačka vera. Neguj, dakle, neguj mladenca u sebi. Kad poraste do junaka, platiće ti stostruko tvoj trud. Junačka vera pokrenuće unutrašnji točak tvoga bića, i ti ćeš dobiti nov život.Mir ti Božiji i blagoslov“.
Što je govorio, Sveti vladika Nikolaj je i tvorio. Molio se Bogu neprestano. Ova knjiga se sastoji od njegovih čudesnih kratkih molitava, koje je Novi Zlatoust Srbski stavljao na kraju svojih beseda u „Ohridskom prologu“.
Sve su one bile namenjene njegovim voljenim Srbima, za koje se ovako molio:“Premudri Bože, čiji su sudovi nedokučivi i putevi neispisani, milostivo pogledaj i čuj molitvu našu za Tvoj srbski narod pravoslavni. Ti si dopustio teško mučenje srbskog naroda, kao što si dozvolio da budu mučeni i Tvoji apostoli i proroci i pravednici. Znamo, Gospode Bože naš, da po svom premudrom promislu dopuštaš stradanje svojih izabranih, da bi se kao zlato u ognju, kroz muke očistili od zemlje i jače zasijali. Ali, ne dozvoli, Bože milosti i ljubavi, da se satana dugo podsmeva i licemeri dugo rugaju nad Tvojim krstonosnim narodom srbskim. Znamo da Ti dopuštaš nevolje najsvetijim dušama, radi njihove veće slave i radi opomene i straha bezbožnim i podlacima. Znamo da je Tvoje preslavno Vaskrsenje, Hriste, došlo posle poruge, krsnih muka i smrti. Zar da ozareni svetlošću Tvoga stradanja ne osvetimo i tamu stradanja srbskog naroda i čekamo vaskrsenje njegove slave?! Kao što raslabljeni nije bio isceljen dok Ti nisi došao, Gospode, tako i danas nema isceljenja srbskom narodu bez Tebe, Bože i Spasitelju naš. Ne odlaži svoju pomoć, Gospode, Ti koji si uvek hitao da pomažeš. Ne odlaži i ne otkaži, već kao milostiv Samarjanin, okreni lice Svoje srbskom narodu, pruži mu ruku i isceli njegove rane, povrati mu zdravlje, sjaj i slavu i neka Te proslavi stradalni srbski narod u buduće više nego što Te je slavio ranije – Tebe, Svetitelja svoga, sa Ocem i Svetim Duhom, u vekove vekove. Amin“.
Jedan narod živi dok slavi Boga. Dok se moli Bogu. Dok ume i može da se moli. Tako je i sa Srbima koji su, iako nepismeni, vekovima umeli i znali da Gospodu prinose molitve. Zato se treba moliti, ako hoćemo da ostanemo i opstanemo.
