Bezmerna je ljubav Hrista koji je došao da spasi grešnika! Carstvo Nebesko stiče se i u zatvoru. Dovoljan je dodir blagodati Božije koji će da promeni tvrdokornu i bezosećajnu dušu zatvorenika i da preobrazi ceo njegov život. Samo uz Hristovu pomoć čovek je u stanju da se promeni, da pobedi đavola i greh koji živi u njemu.
Put do zatvora i prve suze pokajanja
U zatvor me je doveo zločinački, grešni način života. Moja porodica je bila za komunizam, ateistička, iako su za Vaskrs farbali jaja, pa sam čak i ja sa šest godina kršten. Istina, nikad više nisam bio u crkvi.
I nisam imao nikakav „lični susret sa Bogom“. A u zatvoru, kada je došlo pokajanje, nisam znao kako da ublažim svoje stanje: duša je moja plakala i nije se mogla utešiti, jer još nisam poznavao Gospoda. Dao sam sve od sebe da nekim radom otupim ovaj bol, ali nije mnogo pomoglo.
Krik duše i susret sa Bogom
Jednom sam sedeo u ćeliji, shrvan zatvorskim životom. Osećao sam se kao da sam u ćorsokaku. I iz ovog ponora očajanja, poslednjim snagama, zazvah Boga. Bio je to krik duše. I odjednom osetim da je Gospod blizu, On čuje! I kao da je kamen pao sa mojih ramena. Hteo sam da Mu se nekako zahvalim, jer me je bukvalno izvukao iz pakla! Ali nisam znao kako.
Prvi koraci u veri
Počeo sam da čitam Sveto Pismo. Posebno me je dirnula priča o razbojniku koji se pokajao na krstu. Nisam razumeo kako Bog može ne samo da oprosti razbojniku, nego i da mu prvom otvori vrata Raja?!
Duhovna glad u meni je sve više rasla. Počeo sam da idem u zatvorsku kapelu – naš sveštenik ju je tada osveštao u čast Svetog Nikolaja Čudotvorca. Tamo je visila ikona Spasitelja Nerukotvorenog, a kada sam se molio, lice Hristovo kao da je oživelo. Osetio sam: sada je On ovde sa mnom. U tim trenucima me je obuzela takva ljubav, koja se ni sa čim ne može uporediti.
Prva ispovest i blagoslov
To je bilo kada sam prvi put ušao u naš zatvorski hram – ranije, zbog lošeg ponašanja, nisam smeo da idem tamo. Taj dan pamtim kao čudo: tamo sam sreo svog budućeg ispovednika, oca Đorđa, ispovedio se i pričestio prvi put.
Otac me je blagoslovio da čitam na klirosu. A onda je nekako izašao iz oltara za vreme službe, izveo me, pokrio epitrahiljem i blagoslovio me da brinem o hramu. Čak su mi i suze potekle sa lica. Shvatio sam da je to volja Božija.
Iskušenja i svedočenje vere
Naravno, iskušenja nisu nestala. Osim toga, zatvorska uprava me i dalje nije uvek puštala u hram – nisu mogli da veruju da sam se zaista promenio. Ali sam ja sigurno znao: susret sa Bogom me okrenuo za 180 stepeni.
I oni koji su bili u blizini su to videli i pokušali da shvate šta mi se dogodilo. Čak su se zainteresovali za veru – neki iz radoznalosti, drugi iskreno. Neki su dolazili u hram i odrekli se prošlosti pred mojim očima…
Novi život u slobodi
Kada sam izašao iz zatvora, imao sam dva puta: stari i novi. Neću da lažem – kriminal je obećavao lep život, a ja sam pušten bukvalno kao prosjak. Stoga sam, daleko od greha, odmah otišao svome duhovniku. Sveštenik je blagoslovio da mu pomognem u oltaru. Bila je svetla vaskršnja nedelja i bio sam zahvalan Bogu na ovoj prilici. I za to što je bilo onih koji nisu dali da ostanem bez pare na ulici.
Brak i služenje bližnjima
Otprilike godinu dana sam živeo i služio u svojoj crkvi: malo po malo navikao sam se na život u slobodi – prvo sam ložio peć u crkvi, pa pekao prosforu… A onda sam upoznao svoju buduću ženu. Venčali smo se i sada polako postajemo crkveni.
Radim u našoj bolnici i idem u zatvore istim izgubljenim ljudima, kakav sam nekada i sam bio, da bih razgovarao sa njima. I slava Bogu, Koji nam otvara sve puteve služenja bližnjima! U tome sam pronašao novi, pravi smisao života.
