U kojem društvu postoji opasnost od eksplozije? U onom koje se sastoji od hronično nezadovoljnih ljudi.
A koji ljudi su hronično nezadovoljni? Nezasiti i nezahvalni. Kažem „hronično”, jer je s vremena na vreme nezadovoljan čak i najsvileniji i najsvetliji čovek. On će se namrštiti i otići, posvađaće se i pomiriće se, otplakaće i utešiće se. On neće izazvati veliku nesreću. Velika nesreća potiče od onih koji pate od „hronične” nezasitosti i nezahvalnosti.
Ove reči su kratke, ali u njima se sadrži bogat smisao, dakle, treba ih „sažvakati”. Nezasiti večito teži ka onome čega nema, i čim nešto stekne prezire ono što već ima. Nezasiti je najnesrećniji čovek, jer večito pati od nedostatka. Nezasiti je nužno i zavidljiv, jer gleda ono što imaju drugi, a što nema on sam. U potrošačkom životu nezasitost se raspaljuje životnim stilom u kojem je najviša vrednost – potrošnja. Reklama pali grlo kao neki napici koji su namerno smišljeni da ne gase žeđ, već da je raspaljuju. Uopšte, rizikovaću da pretpostavim da je idealan član potrošačkog društva apsolutno nezasit i večito nezadovoljan čovek bez metafizičkih pitanja, koji se baca na svaku novinu i na svaku igračku kao razmaženo dete i pokazuje prstom: „Hoću to!” Ako se radi samo o robi i uslugama, sva pitanja se dodiruju s pitanjem kupovne moći. Ako nezasitost zajedno sa zavišću traži hranu za nezadovoljstvo u socijalnom raslojavanju, u nezadovoljenoj taštini, u navodnoj ljubavi prema istini, u ideološkoj mržnji, pravo je vreme da se govori o opasnosti od eksplozije. Kako ćeš umiriti čoveka kojem je sve svoje dosadilo, kao rođena žena (čak i ako je upisana lepotica), a sve tuđe mu izgleda poželjno kao poznatoj Lisici grožđe koje visi van njenog domašaja? Ko od nas nije čuo, nije učestvovao u ovakvim dijalozima na najrazličitije teme:
– Kod njih (u zemlji za koju se pretpostavlja da je srećna) je svuda unaokolo čistoća, a kod nas ne metu čak ni veću prljavštinu.
– Nije tačno. I kod nas metu.
– Da, ali kod njih metu i peru, a kod nas samo metlom mašu.
– Ma šta ti je! I kod nas peru.
– Ali kod nas vodom, a kod njih šamponom.
– Pričekaj, i kod nas će uskoro prati šamponom.
– Da-a-a. Kod nas će šampon ukrasti ili razrediti…
I tako dalje i tome slično. Večito nezadovoljan čovek je upravo nezahvalan. Prezire ono što ima, i oni uz čiju pomoć uživa ono što ima, u njegovim očima ne zaslužuju zahvalnost. Kad se izvuče, recimo, iz zemunice i preseli u komunalni stan, uskoro će zaboraviti na vlažnost podruma i počeće da ga opterećuju novi uslovi. Jasno je. Čovek traži gde je bolje. Ali i ako vremenom dobije zaseban stan neće umeti da oceni pozitivnu dinamiku preseljenja. Na podrum će potpuno zaboraviti, komunalni stan će ostati u svesti kao sinonim za nedavni užas svakodnevice, a zaseban stan će uskoro izbledeti usled želje da dobije lep stan u luksuznoj zgradi. Ni to nije strašno. Prinudno siromaštvo nije lepo. Ali ni u otupljenju ukusa od slatkiša takođe nema ničeg dobrog. Kasnije, kad Bog dâ i ostvari se još jedan san, uobrazilja će naslikati vikendicu, vilu, dvorac na Majamiju (mašta može da naslika sve, što je đavo pokazao Hristu na gori iskušenja), a nezahvalno srce će odbiti da izgradi u svesti lanac stalnog stremljenja nagore. On više neće požuriti da izgovori dragocene reči „Slava Bogu!” Sa strane će svi primetiti dinamiku promena. Ljudi će reći: „Srećnik!” A sam istinski srećnik će biti namršten, ljut, nezasit, gunđaće i pristajaće na mnoge pakosti pošto su glavne dominante trulog srca nezasitost i nezahvalnost.
Iz „moskviča” u strana kola, iz starih stranih kola u nova, postepeno se preselilo mnoštvo naših ljudi, ali se stepen zahvalnosti nije posebno povećao. Od dalekog i nepristupačnog u blisko i poznato za nas se u toku kratkih godina pretvorilo inostranstvo. Sve lepote sveta, sve značajne objekte arhitekture – od Ajfelove kule do čudnih pagoda na Istoku – fotografisali su milioni naših građana lično. U mom detinjstvu o tome nikome nije sanjao. Ali nisam čuo neku posebnu zahvalnost zbog kardinalno poboljšanog načina života. A teško da ste i vi čuli. Nismo naučeni da se zahvaljujemo. Naučeni smo da gunđamo i da tražimo povod za novo nezadovoljstvo.
Lično mene sve rečeno podseća na do bola poznati siže – bajku „O ribaru i ribici”. Bajka je napisana da ne bismo prizvali nevolju, zar ne? Ako govorimo po savesti, teško je ne prepoznati se u Starici. Na osnovu činjeničnog stanja stvari – ne, u stvarnosti niko od nas nije upecao Ribicu i nije se iz kokošije kolibice preselio u carske odaje. Ali smo u srcu Starice. Srce otkriva nezasitost, zlu provaliju i nezahvalnost tek pod kišom neočekivane milosti. Zamislite sebe u bojama na mestu Starice i možda će vam vaša savest tiho i strogo reći: „I ti si se isto tako ponašao.” Ima pitanja i za Starca. Još u fazi dok je supruga želela da se pretvori u naslednu plemkinju, deda je mogao da lupi pesnicom o sto i da pokaže ženi gde joj je mesto. Pak i ako je okoreli papučić (opančić – baba nije nosila papuče) mogao bi, u porivu neosvećenog moralnog osećanja, da zamoli ribicu: „Pretvori je, gospodarice Ribice, u žabu. Nezasita je ova moja i to se neće dobro završiti.” Ali deda ni za šta slično nije zamolio. Nastavio je da sluša svoju zlu ženu što je bilo opasno.
U književnosti postoji još jedna dragocena stvarčica u kojoj figuriraju riba i starac i složeni odnosi među njima. Imam u vidu „Starac i more” od Hemingveja. Teško je zamisliti da bi se ovaj starac – ribar sa Kube, da nije ulovio sabljarku, već zlatnu čarobnicu, ponašao poput svog ruskog kolege po zanatu. Ovaj starac je bio krut. On bi i ženi pokazao svoje mesto, i ne bi molio Zlatnu ribicu za beskonačne gluposti. Ali ja sam malo odlutao…
Važno je da donesemo izvestan zaključak. A ne da stalno psujemo i da jalovo kritikujemo. Suština mogućeg zaključka je u tome da koliko god da se čovek bogati u širinu – sve će mu biti malo. Da bi se umirio, da bi zablagodario za ono što ima, da bi se odrekao većeg ako već ima dovoljno, treba da se bogati u dubinu. Pismo govori o tome: treba se bogatiti Bogom. Ako buđelar postaje sve deblji, a misli su još uvek kuse, čovek (društvo) se ekstenzivno razvija, to je uništavanje resursa. Takva je sva hvaljena savremena civilizacija u kojoj je etika beznadežno zaostala za tehnikom, a metafizika je isterana na polje. I čovek koji živi u ovoj civilizaciji i po njenim zakonima je osuđen na nesreću. Sit je, odeven je, i skoro sav posao umesto njega rade mašine, ali je nezadovoljan zato što ne zna zašto živi, u njemu nema unutrašnjeg rasta. Ostaje mu samo da zavidi onima koji imaju nešto što je njemu još uvek nedostupno. I u svakom slučaju društvo iznutra siromašnih, a spolja nezadovoljnih ljudi je opasno društvo
Ali vratimo se starici. Da je išla u crkvu bilo bi joj dosta i samo novo korito. A onda bi sama Ribica zbog dobrote poklonila i „kućicu na selu”. Da je baka čitala Psaltir bio bi joj dovoljan i status građanke. Već bi joj se i on činio strašnim, a više od toga bi otpalo. Da je baka imala unuke, a ne samo izmuštranog dedu njene misli ne bi poletele ka dvorskom životu posle građanskog. A i da je na dvoru bila bi milosrdna prema istim takvim nesrećnicima kao što je sama bila pre čudesnog ulova. Sve bi bilo drugačije da je pored škrtosti ili umesto nje, bilo zahvalnosti, molitve i uzdržanosti u željama.
Potrebno je da čovek i iznutra, kako kaže Čehov, bude lep. Dubok, valjda… Treba i društvo da se sastoji od ljudi koji rade na sebi, koji se bogate u dubinu. U svakom slučaju, potrebno je da se broj ovakvih ljudi u društvu ne smanjuje ispod izvesne kritične granice. Inače će i pojedinac i društvo njemu sličnih prestupno nastaviti da ne zapaža obilje dobra oko sebe, nastaviće da živi životom štetnog i pohlepnog čoveka, kao onaj Demon kod klasika, za kojeg je rečeno: „I ništa u celoj Vaseljeni on nije želeo da blagoslovi.”
Dakle, kakav čovek je mio? Zahvalan.
S kakvim čovekom je prijatno živeti u komšiluku? S blagočestivim i zadovoljnim onim što ima. Njemu se i daje više. I više neće biti na zlo.
