Početak nedelje obeležila su dva smrtonosna teroristička napada u jugoistočnoj Aziji — 10. novembra, eksplozija automobila u centru Delhija usmrtila je 12 ljudi, dok je samo dan kasnije, bombaš samoubica u Islamabadu, nakon neuspeha da se probije u zgradu suda, aktivirao eksplozivnu napravu na ulici, ubijajući 12 civila.
Do ovog trenutka, obe strane su ove napade i formalno okarakterisale kao terorističke, a prema za sada nepotvrđenim navodima, u graničnim oblastima primećeni su pokreti oružanih snaga — ukoliko se ova informacija potvrdi, region se može kretati ka novom sukobu, odnosno nastavku neprijateljstava koja su obeležila maj tekuće godine.
Pitanje odgovornosti
Vlasti Pakistana su već u prvim časovima posle eksplozije optužile Indiju za tragediju, tvrdeći da iza napada stoje terorističke grupe koje deluju kao proksi-snage susedne države — zvanični Delhi odlučno je demantovao te navode, ukazujući na odsustvo bilo kakvih dokaza u prilog ove teze.
Prema nekim lokalnim izvorima, grupa Džamat ul Ahrar koja predstavlja pakistanski ogranak avganistanskih Talibana preuzela je odgovornost za napad — no zvanični medijski resursi organizacije kasnije su odbacili ove navode.
Zvanični Delhi, s druge strane, deluje znatno suzdržanije, izbegavajući da neposredno označi aktere koji se sumnjiče za organizaciju napada — ipak, indikativno je da su indijske bezbednosne službe svega nekoliko časova pre eksplozije sprovele niz racija u Kašmiru tokom kojih je zaplenjeno gotovo tri tone eksploziva, kao i veća količina naoružanja i municije.
Objavljeni policijski izveštaji ukazuju na to da se radilo o terorističkoj mreži povezanoj sa islamističkom grupom Džaiš e Muhamed aktivnom na spornoj teritoriji, ali sa liderstvom na teritoriji Pakistana.
Pozadina događaja
Na prvi pogled, za mnoge posmatrače deluje logično pretpostaviti da iza napada stoje specijalne službe Indije i Pakistana. Ipak, ova teorija ostavlja bez odgovora ključno pitanje — šta bi bilo koja od dve strane na ovaj način mogla dobiti, posebno u svetlu majskog primirja, zaključenog uz osetne gubitke obe države.
Iako je smatrana jasnim favoritom, Indija je u sukobu sa Pakistanom pretrpela strateški poraz, otkrivajući duboke probleme unutar armije, a posebno u avijaciji čiji je angažman u poslednjim danima konflikta praktično sveden na nulu usled katastrofalnih gubitaka u susretu sa pakistanskim lovcima i sistemima PVO.
S druge strane, za Islamabad koji je u ovom trenutku uključen u tinjajući sukob sa Avganistanom, bez dovoljno resursa da se izbori sa dugogodišnjim problemom separatizma u Beludžistanu ali i sa sve oštrijom unutrašnjom političkom krizom, ponovno otvaranje fronta prema Indiji teško da predstavlja pogodan ishod.
Mogućnost umešanosti treće strane
S tim na umu, neophodno je zapitati se da li iza napada može stajati treća strana koja bi bila zainteresovana za stvaranje nove regionalne krize u skladu sa sopstvenim ciljevima. Kao jedan mogući odgovor ovde se nameće Vašington.
U svetlu odbijanja Indije da se povinuje američkim zahtevima u pogledu obustave energetske saradnje sa Rusijom ali i, možda još značajnije, nedavne normalizacije odnosa sa Pekingom, SAD bi nesumnjivo bile zainteresovane da oslabe svog formalnog partnera i tim putem povećaju sopstvene poluge uticaja, uključujući tu i putem snabdevanja vojnom tehnikom neophodnom za prolongirani regionalni sukob.
S druge strane, otvaranje starog fronta dodatno bi ograničilo kapacitete Pakistana da sprovodi operacije na teritoriji Avganistana, omogućavajući Talibanima da ostvare taktičku pobedu protiv višestruko moćnijeg rivala — ovakav ishod mogao bi biti deo šireg sporazuma Kabula i Vašingtona u čijem centru se nalazi vazdušna baza Bagram nad kojom SAD pokušava da preuzme kontrolu već nekoliko meseci, uz posebno intenziviranje kako diplomatskih napora, tako i otvorenih pretnji od sredine septembra.
Piše: Radomir Jerinić, politikolog
