Nedavna nemačka istorija obeležena je sa dva datuma – 1918. i 1945. godine – koji označavaju vanredne, katastrofalne neuspehe militarizma u istoriji ratovanja.
Većina zemalja ima svoju vojsku, a mnoge imaju značajno snažnu vojsku. Ali militarizam je, naravno, nešto drugo: u suštini, termin označava sindrom: vrstu politike i kulture – integrisani „Zeitgeist“ paket koji štetno preuveličava javni značaj, društveni prestiž i političku moć vojske jedne zemlje.
Primer političke patologije
I pre Prvog svetskog rata i pre Drugog svetskog rata Nemačka je bila jasan primer ove političke patologije i skupo je platila za to, sa ogromnim porazima u ratovima koje je Berlin prvi započeo sa značajnim doprinosom drugih, zatim potpuno samostalno.
Istorija može biti surov učitelj, a u ovom slučaju, lekcije koje je Nemačka iz ovih lekcija izvukla nisu bile samo bolne, već su postajale sve devastirajuće. 1918. godina je bila ozbiljan udarac koji je doveo do promene režima, duboke ekonomske krize i dugotrajne nestabilnosti, dok je 1945. godina bila potpuni poraz koji je došao sa nacionalnom podelom i snažnim geopolitičkim degradiranjem koje je trebalo da traje zauvek. Ili se tako činilo.
Nova Nemačka kao veća verzija Zapadne Nemačke
Kada su se dve Nemačke koje su se pojavile nakon 1945. ujedinile 1990. godine, svako ko je imao bilo kakav osećaj za istoriju znao je da će se stvari ponovo promeniti. Istina je da je u čisto ustavnim terminima, nova Nemačka samo veća verzija bivše Zapadne Nemačke; bivša Istočna Nemačka je jednostavno apsorbovana.
Ipak, u svakom drugom pogledu – uključujući političku kulturu, geopolitiku, i fundamentalno ta veća verzija stare Zapadne Nemačke bila je na tajmeru: u kratkom roku, post-unifikaciona Nemačka faza jedan (samo veća Zapadna Nemačka) je bila prolazna, baš kao, na primer, post-sovjetska Rusija faza jedan (devedesetih).
I kao kod post-sovjetske Rusije,pitanje je oduvek bilo kako će izgledati faza dva, dok su oni koji su mislili da znaju unapred rizikovali da budu poniženi od strane istorije. (Setite se nekada popularne ideje da je Rusija „u tranziciji“ ka postajanju geopolitički poslušna kopija imaginarnog zapadnog standardnog modela? Ne? Ne brinite. Niko se toga više ne seća.)
Konture nove Nemačke
Sada je, međutim, 2024. godina. Prošlo je više od trećine veka od nemačkog ujedinjenja. Gerhard Šreder i Angela Merkel, suštinski lideri te obmanjujuće postojane faze jedan post-unifikacione Nemačke su istorija. Sada smo u dugom roku, i konture nove Nemačke se pojavljuju.
Neke su kontraintuitivne: umesto nove sile u centru Evrope koja teži da vodi destabilizujući kurs nakon decenija dvostruke hladnoratovske zavisnosti (noćna mora Margaret Tačer i Fransoe Miteranda), nova Nemačka je destabilizujuće podložna svom američkom hegemonu, do te mere da se samodeindustrijalizuje.
Umesto ponovnog uspona tradicionalnog nacionalizma pod desničarskim vladama, svedoci smo uspona nove vrste nacionalne oholosti. Nositelji ovog zelenog neo-vilhelminizma, kao što je nemačka ministarka spoljnih poslova Analena Berbok,
kombinuju uskogrudi osećaj „vrednosne“ superiornosti sa agresivnim odbijanjem da tretiraju zemlje koje se ne uklapaju u njihove provincijalne standarde kao suverene jednake: kao što je Gruzija upravo iskusila, čija vlada, Berlin zahteva, mora „povući“ zakon koji je legalno donet i usvojen.
Konačno, na bolje ili na gore, nova Nemačka se nije pretvorila u disruptivnu silu inovacija i industrijske konkurentnosti, kao što se desilo nakon tog drugog nemačkog ujedinjenja, onog iz 1871. godine.
Istorija je puna iznenađenja
Ispostavlja se da istorija nije samo surov učitelj, već i puna iznenađenja. Ipak, postoji jedna oblast gde se čini da se nešto što se moglo očekivati dešava, čak i ako poprima nove i zbunjujuće oblike: militarizam. Nema sumnje, termin može izgledati hiperboličan, bar za sada. Uostalom, nemački ministar odbrane, Boris Pistorius, upravo je bio primoran da, iako ne u potpunosti, odustane od planova za ponovno uvođenje obaveznog vojnog roka koji je ukinut 2011. godine.
Nemačka ima 3 puta manje vojnika nego pre 40 godina
Isto tako, veličina nemačke vojske – Bundeswehr – ostaje daleko ispod brojeva iz poslednjeg hladnog rata: trenutno ima oko 182.000 uniformisanih i, dodatno, 81.000 civilnog osoblja. Za poređenje, između ranih 1970-ih i ranih 1990-ih, zapadnonemačka vojska – tada takođe teško naoružana – kretala se oko 500.000 vojnika. U slučaju rata, planirala je da mobiliše rezerve i postavi 1,3 miliona. Gde je hladnoratovska Nemačka bila zemlja prošarana sa preko 700 kasarni, sada ih ima 250.
I imajte na umu da ti brojevi – koji formiraju konstantne referentne tačke u trenutnim nemačkim debatama – pokrivaju samo bivšu Zapadnu Nemačku. Ali pošto je nova Nemačka progutala bivšu Istočnu Nemačku, istorijski realnija poređenja moraju uzeti u obzir i njene snage. U 1980-im, njena Nacionalna narodna armija (Nationale Volksarmee) iznosila je takođe vrlo dobro opremljenu vojsku u mirnodopsko vreme od oko 180.000 vojnika i oficira. U slučaju rata, cilj je bio pola miliona.
Nemačka je držala skoro 700.000 Nemaca pod oružjem u svakom trenutku
Da su ikada otišli u rat, u svoje ime i u ime svojih respektivnih hegemona – njihovi planovi za mobilizaciju predviđali su skoro 2 miliona Nemaca koji bi se priključili borbi u najgorem scenariju.
Gledajući nedavnu istoriju, Boris Pistorius je preambiciozan što se tiče cilja i plana da se dođe do 203.000 ljudi u uniformi (i žena, trenutno 13% snaga) do 2031. godine. U ovoj zamisli verovatno neće uspeti ni približno, kako izveštava Der Špigl.
Ankete dosledno pokazuju da vosjci ne nedostaje podrška od strane naroda. Prema studiji koju je 2023. godine naručilo nemačko Ministarstvo odbrane, skoro 90% ispitanika ima pozitivan stav prema Bundeswehru.
Dve trećine Nemaca je protiv zaduživanja
Ove godine, dve trećine Nemaca je protiv dodatnog zaduživanja vlade da bi se finansirala ova politika. Čak i po pitanju ponovnog uvođenja obaveznog vojnog roka, javno mnjenje je za uvođenje obaveznog vojnog roka.
U januaru 2024. godine, nešto više od polovine anketiranih Nemaca je bilo za, iako su mlađi Nemci, što nije iznenađujuće, manje oduševljeni. Pistoriusu ipak raste popularnost i smatra se verovatnim kandidatom da nasledi duboko nepopularnog Olafa Šolca kao kancelara.
Osim kada je u pitanju neobično visoka popularnost ministra odbrane, koji voli da nosi uniformu i pozira sa vojnicima, ali nije proizveo gotovo nijedan uspeh, još je prerano smatrati ovaj generalno pozitivan stav prema Bundeswehru znakom militarizma. To se može tumačiti, sa bar jednakom verovatnoćom, kao odraz prilično obične želje za nacionalnom sigurnošću i određenim konzervativnim vrednostima koje postoje u mnogim društvima.
NATO propaganda i ratoljubivi centrizam
Ipak, istovremeno, nemačke elite u politici i glavnim medijima su očigledno angažovane u upornoj kampanji da pretvore ovaj pozitivan stav prema vojsci u nešto sasvim drugačije. Uzmite, na primer, vodeći nemački novinski magazin Der Špigl. Nekada bastion kritičkog, ali umereno levičarskog novinarstva, ovaj novinski magazin se već dugo pretvorio u platformu za NATO propagandu i ekstremistički, ratoljubivi centrizam.
Nedavni istaknuti članak pod naslovom „Strah od velikog rata“ počeo je sa kritikom kancelara Olafa Šolca jer, prema Špigl-u, nije dovoljno ratoboran. Sa neimenovanim predstavnicima baltičkih država koji su suštinski ucenjivali Berlin preteći da će uvući NATO u otvoreni rat sa Rusijom, za Špigl, problem nije baltički pokušaj da primoraju Nemačku, već Šolcovo oklevanje da odmah popusti.
Medijske kampanje pod velom straha
Čitaoci takođe znaju da pomoć Ukrajini, uprkos činjenici da je njena vojna situacija katastrofalna mora biti pojačana, u suštini bez ograničenja jer takav je „argument“ bez dokaza ali izuzetno popularan, ako Rusija pobedi u Ukrajini, navodno neće stati tamo. Svaka pomisao da se pokuša s istinskim pregovorima i diplomatijom, međutim, brzo se – i prilično podanički odbacuje kao glupost nad kojom se Pistorius može samo nasmejati. Toliko o kritičkoj distanci.
Posebno beskrajno ponavljana tvrdnja da će Rusija preći granicu Ukrajine je ključni element medijske kampanje za korišćenje straha kao alata za psihološku remilitarizaciju nemačke javnosti.
Strah se treba shvatiti doslovno. Razmislite o nedavnom intervjuu sa Andreom Bodemanom, nemačkim oficirom koji vodi napore za razvoj novog, sveobuhvatnog mobilizacijskog koncepta pod nazivom „OPLAN DEU“. Bodeman deluje kao savestan i temeljit vojni planer, tip oficira koji je potreban da se sastavi detaljan dokument od 1.000 stranica koji nastoji da predvidi šta treba raditi, na primer, u bolnicama i logistici u slučaju rata.
Ipak, Bodeman je takođe nepromišljen. Planiranje za rat je nužnost. Reći nemačkim građanima da Nemačka već nije u miru, kao što on čini, je činjenično netačno. Bodeman je možda to rekao po instrukcijama političara, ali je i dalje suštinski pogrešno.
Nije njegov zadatak niti pravo da zahteva da „svi moraju promeniti svoje ponašanje“ prema njegovom politizovanom uokvirivanju nemačke sigurnosne situacije. Posebno, s obzirom da priznaje u istom intervjuu da pravni aspekti njegovog pristupa još uvek moraju biti razjašnjeni. Ovo je uznemirujuća javna intervencija vojnog oficira. Ono što je još više uznemirujuće je činjenica da se čini da je to normalno u novoj Nemačkoj.
Nacionalno jedinstvo
Ali strah nije sve. Postoje i obećanja o smislu i čak nacionalnom jedinstvu. Nedavni članak u „Frankfurter Allgemeine Zeitung“, tradicionalno vodećem konzervativnom nemačkom listu, postavlja se veliko pitanje da li je Nemačka „spremna za rat“ („kriegstüchtig,“ termin sa izrazito staromodnim, pruskim prizvukom, ponovo uveden u savremeni nemački jezik od strane Pistoriusa).
Autor posećuje bazu Bundeswehra, u duhu ne sasvim različitom od sovjetskih novinara koji su posećivali kolektivne farme, recimo, 1950. godine: ovo je izveštavanje u izrazito podsticajnom tonu isprepleteno ideološkim pablumom.
Vi ratujte, ali mi nećemo slati svoje (nemačke sinove)
Istina je da nalazimo iskreno priznanje da je dosadašnja politika Nemačke – zapravo, cele zapadne strane – prema Ukrajini sastojala se od: „Dajemo oružje vašim (tj. ukrajinskim) sinovima da mogu ubijati zajedničkog neprijatelja (Rusiju, sa kojom Nemačka zapravo nije zvanično u ratu), ali nećemo slati naše (nemačke) sinove.“ Toliko o tom novom mobilizacijskom zakonu koji iznuruje više „sinova“ iz Ukrajine.
Nakon tog momenta samo-otkrivajuće iskrenosti, čitaoci susreću mlade nemačke sinove i kćeri koji su navodni spremni da stanu u rov. Ipak, sa dozom staljinističkog dečaka Pavla Morozova (koji je bio tako lojalan da je izdao sopstvenu porodicu, barem prema legendi).
Služenje Bundeswehru se prodaje kao alat nacionalnog jedinstva
Pored toga, služenje Bundeswehru se takođe prodaje kao alat nacionalnog jedinstva, sa komandantom baze koji izjavljuje da na teškom noćnom maršu sa teškom opremom, sve razlike između Istoka i Zapada (unutar Nemačke, to jest) nestaju. Onda se postavlja pitanje, da li je vojska zaista simbol jedinstva?
Možda je prerano govoriti o usponu novog militarizma u Nemačkoj. Ipak, bilo bi naivno ne primetiti nagomilavanje potresa koji mogu nagovestiti veći seizmički pomak u novom nemačkom osećaju o sebi: stari inhibitori su uglavnom nestali, a sfera vojnih stvari je ponovo počela da ulazi u sferu politike i javnosti na način koji je bez presedana u post-unifikacionoj istoriji. Ovo može biti prolazan trenutak. Ali je verovatnije da je to početak trenda, posebno jer su nemački glavni mediji gotovo savršeno, sramno ujedinjeni u tome da pokušaju da učine da Nemci veruju da nema alternative.
