Najnovija eskalacija sukoba između Izraela i Irana, kao i najavljena izraelska odmazda za iranski raketni napad od 1. oktobra, izazvala je zabrinutost da bi „hladni rat“ između te dve zemlje mogao da preraste u direktni okršaj dva rivala.
Posebno zabrinjavajući su navodi da bi Izrael mogao da gađa iranska nuklearna postrojenja, pošto bi Iran na takvu provokaciju morao da odgovori žešće nego ikada pre, kako bi sačuvao sposobnost odvraćanja.
Iranski nuklearni program nije potpuna nepoznanica za Izraelce, pošto su njihovi obaveštajci u više navrata uspešno prikupili značajnu količinu poverljivih podataka o njemu. Međutim, direktan napad bio bi potez bez presedana.
Istorijat iranskog nuklearnog programa
Iran je svoj nuklearni program lansirao još pedesetih godina 20. veka, za vreme vladavine šaha Mohameda Reze Pahlavija. On je razvijan u saradnji sa SAD i bio je namenjen za striktno civilnu upotrebu.
U tom periodu iranske vlasti su sarađivale sa zapadnim kompanijama na izgradnji nuklearnih elektrana, a prva nuklearka podignuta je u gradu Bušeru.
Nakon promene vlasti u Teheranu, tokom Islamske revolucije 1979, SAD i Iran postaju neprijatelji, a Vašington maltene preko noći postaje najveći protivnik iranskog nuklearnog programa. On je, međutim, pao u drugi plan tokom teških godina Iransko-iračkog rata (1980-1988), ali je obnovljen početkom devedesetih godina uz pomoć Rusije.
„Iako su u prvi mah sarađivali sa Iranom na razvoju civilnog nuklearnog programa, SAD su nakon Islamske revolucije promenile politiku i počele su da ga predstavljaju kao vojni. Tu je nastao veliki razdor između Islamske republike i Zapada“, za RT Balkan ističe novinar Borislav Korkodelović.
Pregovori između Irana i vodećih zapadnih zemalja uzeli su maha početkom novog milenijuma, ali su naišli na prepreke nakon što je na mesto iranskog predsednika 2006. došao Mahmud Ahmadinedžad.
„Pregovori u vreme Ahmadinedžada bili su relativno neuspešni, a Iranci su imali dosta tvrd stav. Sve se promenilo kada je na mesto predsednika 2013. došao Hasan Ruhani. On i njegov ministar spoljnih poslova Muhamed Džavad Zarif bili su mnogo kooperativniji, a 2015. su uspeli da sklope nuklearni sporazum sa Obaminom administracijom, koji je potvrdio i Savet bezbednosni UN“, ističe Korkodelović.
Međutim, Obamin naslednik u Beloj kući, Donald Tramp, bio je ostrašćeni protivnik bilo kakvih pregovora sa Iranom, a u maju 2018. zvanično je istupio iz nuklearnog sporazuma. Trampova odluka, koja je naišla na osude širom sveta, Teheranu je pokazala da zbog nepredvidivosti američke unutrašnje politike sporazumi sa Vašingtonom nemaju skoro nikakvu težinu.
Iran zvanično negira da teži da proizvede nuklearno oružje, a vrhovni vođa te zemlje ajatolah Ali Hamnej izrekao je fatvu kojim se zabranjuje razvoj atomskog naoružanja. Međutim, tadašnji iranski ministar za obaveštajne agencije Mahmud Alevi 2021. godine je izjavio da bi to moglo da se promeni usled pritisaka na Iran koji dolaze sa Zapada.
Dokle je Iran stigao sa razvojem nuklearnog programa?
Iranski nuklearni program i dalje je obavijen velom tajne. Zapadni obaveštajci veruju da je nakon američkog povlačenja iz nuklearnog sporazuma 2018. Iran ubrzao razvoj sopstvenog nuklearnog oružja – što Teheran demantuje.
Izbijanje rata u Gazi pre godinu dana i zaoštravanje sukoba između Irana i Izraela upalilo je lampice u zapadnim prestonicama, u kojima se sve češće govori o tome da bi Teheran u skorijoj budućnosti mogao da razvije nuklearnu bombu.
Prema pisanju „Vašington posta“ iz juna 2024, inspektori iz Međunarodne agencije za nuklearnu energiju tvrde da Iran započeo proširenje svojih kapaciteta za obogaćivanje uranijuma, što bi tamošnjim vlastima omogućilo da, ako se za to odluče, za kratko vreme proizvedu nuklearnu bombu. U centru pažnje se našla nuklearna ustanova Fodro, u okolini grada Koma, u kojoj je obogaćivanje uranijuma obustavljeno u skladu sa sporazumom iz 2015, ali je nastavljeno tri godine kasnije – nakon Trampovog povlačenja.
Prema navodima američkih obaveštajnih zvaničnika, Iran već poseduje zalihe od oko 136 kilograma visoko obogaćenog uranijuma, koji bi mogao da se preradi u gorivo za nuklearne bombe u roku od nekoliko nedelja, a možda čak i dana. Prema pisanju „Vašington posta“, veći izazov za Teheran bi moglo da predstavlja postavljanje nuklearnog oružja na same rakete.
„Njujork tajms“ s druge strane navodi da, iako bi Iran mogao da proizvede dovoljno obogaćenog uranijuma za sklapanje bombe u roku od sedam do deset dana, njima bi bili potrebni meseci da bi sastavili funkcionalno nuklearno oružje postavljeno na balističku raketu.
Međutim, usled najnovije eskalacije, u svetskim medijima je počelo da se spekuliše da li je iransku nuklearni program zapravo napredniji nego što zapadni stručnjaci procenjuju. Pažnju je privukao i blaži zemljotres koji se u subotu osetio u severnom Iranu, a koji su pojedini analitičari povezali sa mogućom iranskom nuklearnom probom.
Za takve tvrdnje, međutim, još uvek nema dokaza.
Hoće li Izrael gađati iranske nuklearne objekte?
Nakon što su izraelski zvaničnici obećali da će odgovoriti na iranski raketni napad na Izrael od 1. oktobra, spekulisalo se da bi Izrael mogao da gađa nuklearna postrojenja u Iranu.
Nuklearna eskalacija između Izraela i Irana do te mere je zaplašila rukovodstvo u Vašingtonu da je predsednik Džozef Bajden već sutradan jasno stavio do znanja da SAD ne podržavaju takvu izraelsku odmazdu.
Prema navodima izraelskih medija, SAD su Izraelu navodno ponudile i „kompenzacioni paket“ – koji bi uključivao dodatno naoružanje i diplomatsku zaštitu – ako se bude uzdržao od gađanja pojedinih meta u Iranu.
Međutim, izraelski premijer Benjamin Netanjahu je u više navrata pokazao da ne haje previše za upozorenja koja dolaze iz Bele kuće, tako da se izraelski udar na iranske nuklearne objekte ne može isključiti i pored jasno izrečenog američkog protivljenja.
Borislav Korkodelović takođe smatra da se napad na nuklearna postrojenja ne može isključiti, dodajući da bi meta mogli da budu elektrana u Bušeru i istraživači centar u Isfahanu.
Napadi na nuklearna postrojenja svojih neprijatelja nisu strani za Izraelce, pošto su definisani u tzv. Beginovoj doktrini, koja je usredsređena na sprovođenje preventivnih napada protiv drugih zemalja u regionu koje su pokušale da razviju nuklearno i drugo oružje za masovno uništenje.
Najpoznatiji primer te doktrine predstavlja operacija Opera iz 1981. godine, kada je izraelska avijacija uništila irački nuklearni reaktor Osirak.
Ta operacija je naišla na oštre međunarodne kritike ali je istovremeno odigrala ključnu ulogu u sprečavanju režima Sadama Huseina da razvije nuklearnu tehnologiju.
Izrael je sličan napad sproveo i protiv Sirije 2007. godine, dok Iran optužuje izraelske službe da stoje iza serije atentata na iranske naučnike koje rade na njihovom nuklearnom programu.
Kada je reč o izraelskom nuklearnom programu, on ima status „javne tajne“, pošto jevrejska država nikada zvanično nije priznala da poseduje nuklearno oružje. Međutim, procenjuje se da Tel Aviv njime raspolaže još od sredine šezdesetih godina 20. veka, kao i da poseduje između 80 i 90 komada plutonijumskog nuklearnog oružja.
