Više od šest decenija nakon što je Demokratska Republika Kongo (DRK) proglasila nezavisnost, njene istočne provincije i dalje su zarobljene u začaranom krugu nasilja, pljačke resursa i geopolitičkih intriga.
Nedavni razvoj događaja, poput ponovnog uspona pobunjeničke grupe M23 i eskalacije tenzija sa Ruandom, oslikava sumornu sliku sukoba duboko ukorenjenog u kolonijalno nasleđe eksploatacije i kontrole. Ako dobro oslušnete, i dalje možete čuti odjeke kožnih bičeva kralja Leopolda II i zvuke bušilica u današnjim rudnicima kobalta.
Trenutni sukob u DRK nije samo kriza upravljanja ili etničkih tenzija, već direktan nastavak kolonijalnog projekta preoblikovanog za 21. vek – ovog puta pokretanog pametnim telefonima, električnim automobilima i pohlepom multinacionalnih korporacija.
Nedavni razvoj događaja: Ponovni uspon M23
Posle perioda neaktivnosti nakon njihove pobune 2012–2013. godine (usled vojnog poraza i naknadnog mirovnog sporazuma u Najrobiju), pobunjenička grupa Pokret 23. marta (M23) vratila se sa osvetom, osvajajući strateške teritorije provincije Severni Kivu i nanoseći strah i patnju civilnom stanovništvu.
Vlada DRK optužuje Ruandu da podržava M23 – tvrdnju koju podržava i izveštaj Ujedinjenih nacija, koji detaljno opisuje logističku i finansijsku podršku koju je grupa dobila. Ravanda, naravno, poriče ove optužbe, ostavljajući nas u geopolitičkoj igri prepucavanja, dok je preko 1,5 miliona ljudi raseljeno u istočnom Kongu.
Ponovni uspon M23 poklapa se sa sve većom globalnom potražnjom za mineralnim bogatstvom DRK, naročito za kobaltom i koltanom, koji su neophodni za punjive baterije i druge visokotehnološke uređaje. Dok svet juri ka „zelenoj budućnosti“, Kongo plaća cenu – i krvlju i suverenitetom.
Kolonijalne granice: Prvobitna rana Afrike
Da bismo u potpunosti shvatili uzroke beskrajnog sukoba u Kongu, moramo se vratiti u 1884. godinu, kada su se evropske sile sastale u Berlinu i podelile Afriku kao rođendansku tortu – bez prisustva ijednog Afrikanca.
Ove veštačke granice spojile su raznolike etničke i religijske grupe, dok su razdvojile prirodne zajednice i resurse. Za DRK, zemlju sa preko 200 etničkih grupa, konačni rezultat bio je krhka državna struktura bez prirodne kohezije.
Posle sticanja nezavisnosti, ove kolonijalne granice postale su pozornica za novu borbu: borbu za identitet. Lideri su manipulisali etničkim pripadnostima kako bi podelili zajednice, potpaljujući sukobe oko zemlje, resursa i vlasti.
Multinacionalne kompanije i kontrola nad prirodnim bogatstvom
Još gore, multinacionalne korporacije su iskoristile ove podele kako bi osigurale kontrolu nad prirodnim bogatstvom. Tanak veo etničkih sukoba često prikriva dublju agendu – borbu za rudna bogatstva Konga. Ova taktika održava zajednice u sukobu, dok korporativni interesi ostaju netaknuti.
Rešenje leži u odbacivanju podela zasnovanih na etničkom identitetu i prihvatanju panafričkog identiteta – onog koji prevazilazi plemenske podele i ujedinjuje Afrikance u zajedničkoj borbi za suverenitet, dostojanstvo i pravdu.
Kako je rekao panafrički mislilac Amilkar Kabral: „Ne krijte ništa od masa našeg naroda. Ne lažite. Razotkrijte laži kad god se izgovore.“
Kolonijalna eksploatacija u novom ruhu
Da bismo razumeli zašto je DRK i dalje žarište sukoba, moramo se vratiti njenim kolonijalnim korenima. Kada je belgijski kralj Leopold II proglasio Kongo svojim ličnim vlasništvom krajem 19. veka, pokrenuo je jedan od najsvirepijih eksploatatorskih režima u istoriji. Pod maskom „civilizovanja“ Afrike, Leopoldov režim je pljačkao kongoansku gumu i slonovaču, porobljavao milione i ubio oko 10 miliona ljudi.
Premotavanjem u 21. vek, malo šta se promenilo – osim što pljačkaši sada nose odela i predstavljaju multinacionalne korporacije umesto evropskih monarha.
DRK leži na oko 24 triliona dolara vrednim neistraženim mineralima, uključujući 60% svetskih rezervi kobalta. Ovi resursi su od suštinskog značaja za kompanije poput „Epla“, „Tesle“ i „Samsunga“.
Ali umesto da obogaćuju kongoanske zajednice, ovi minerali podstiču nasilje. Naoružane grupe, uključujući M23, bore se za kontrolu rudarskih regiona, dok multinacionalne korporacije prećutno omogućavaju ovaj haos neadekvatnim praćenjem svojih lanaca snabdevanja.
Put napred: Panafrička rešenja za globalni problem
Sudbina DRK naglašava hitnu potrebu za panafričkom solidarnošću i rešenjima. Afrička unija (AU) mora preuzeti aktivniju ulogu u posredovanju u sukobima i pozivanju regionalnih aktera, poput Ruande, na odgovornost.
Ovo bi moglo uključivati raspoređivanje snažnijih afričkih mirovnih snaga ili uspostavljanje kontinentalnog okvira za upravljanje resursima koji bi obezbedio transparentnost i pravednu raspodelu bogatstva.
Na kraju, Globalni jug mora se ujediniti u borbi protiv eksploatatorskih praksi multinacionalnih korporacija. Kao što je otac afričke nezavisnosti Kvame Nkruma rekao: „Oslobođenje Afrike neće biti potpuno bez ekonomske nezavisnosti.“
Pametnija, etičnija budućnost?
Sukob u DRK je otrežnjujući podsetnik da tehnološki napredak sveta često dolazi na račun najugroženijih. Dok punimo svoje „ajfone“ i vozimo svoje „Tesle“, ne smemo zaboraviti kongoanske rudare koji rizikuju živote za našu pogodnost.
Možda će jednog dana priča o DRK biti priča o osnaživanju, a ne eksploataciji. Do tada, moramo nastaviti da postavljamo neprijatna pitanja i držimo moćnike odgovornim. Kako je afrički naučnik Ali Mazrui jednom rekao: „Afrika proizvodi ono što ne konzumira i konzumira ono što ne proizvodi. U tome je srž problema.“
Vreme je da prepišemo taj scenario.
