Panafrikanizam je ideologija ujedinjenja Crnog kontinenta i njegovog prava na samostalan razvoj, kojim će se osloboditi (neo)kolonijalnog potčinjavanja i eksploatacije
Jedna za drugom, padaju domine u afričkom Sahelu – Čad, Gvineja, Mali, Burkina Faso, Niger, Gabon i, sada – Kongo.
„Ovaj proces je već pretvorio predsednika Burkine Faso, kapetana Ibrahima Traorea, u novog heroja multipolarnog sveta”, piše brazilski publicista Pepe Eskobar, „pošto ošamućeni i zbunjeni Kolektivni zapad ne može da shvati povratni udarac koji je dobio od osam afričkih pučeva za manje od tri godine u zapadnoj i centralnoj Africi.”
Ko je, međutim, Ibrahim Traore? Od 30. septembra 2022. godine ovaj kapetan vojske Burkine Faso postao je najmlađi predsednik države na svetu. Na vlast u toj afričkoj državi došao je državnim udarom, kojim je svrgnut bivši predsednik Pol-Anri Sandago Damiba.
U redove vojske Burkine Faso Traore je stupio 2009, i otada počinje njegovo „tiho napredovanje”. U vojsci se prethodno istakao hrabrošću koju je pokazao u borbi sa džihadistima – podsticanim i finansiranim od strane SAD i Francuske – na primer, u operacijama u Maliju. Kako je, ne bez ironije, govorio još 2002. godine potpredsednik SAD u vreme Džordža Buša Dik Čejni: „Afrika je strateški prioritet u borbi protiv terorizma.” Čin poručnika Traore je dobio 2014, čin kapetana stekao je 2020. godine, dokazavši se kao „izuzetno hrabar” vojnik.
Zagovornici panafrikanizma
Traore je pobornik ideologije panafrikanizma: ideologije ujedinjenja Crnog kontinenta i njegovog prava na samostalan razvoj, kojim će se osloboditi (neo)kolonijalnog potčinjavanja i eksploatacije. Čitava Afrika nekad je bila plen evropskih kolonijalnih sila: Francuske, Belgije, Portugalije, Engleske… To su neke od najsramotnijih stranica evropske istorije, koje se produžavaju sve do danas. „Stari dobri evropski kolonijalizam” smenio je američki neokolonijalizam, naravno, uz asistenciju i podršku zemalja poput Francuske. SAD su danas glavni protivnik panafrikanizma.
Lista prethodnika Ibrahima Traorea prilično je duga: na nju mirne duše možemo uvrstiti i američkog političkog aktivistu Malkolma Iksa, osnivača Organizacije afroameričkog jedinstva i bivšeg glasnogovornika „Nacije islama”. Ovog velikog „sina Afrike koji se vratio kući” godine 1965. ubile su američke obaveštajne službe – CIA i FBI.
Potom, Patrisa Lumumbu, prvog premijera demokratskog Konga, koji je zagovarao prevazilaženje plemenskih i etničkih podela, što je, poput hroničnog siromaštva, još jedno, teško breme starog kolonijalnog sistema. Lumumbu su, takođe, ubile belgijske i američke tajne službe, što je potvrdila istraga belgijske vlade, čiji su nalazi objavljeni tek u novembru 2001, a koji ukazuju na „saučestvovanje belgijskih i američkih obaveštajnih službi.”
Konačno, tu je i Tomas Sankara, bivši predsednik Burkine Faso. Poput Traorea, i Sankara je na vlast došao vojnim prevratom u svojoj 34. godini. Tomas Sankara je bio marksista i, slično Traoreu, vatreni poklonik panafrikanizma. Sankara je, sve do njegovog ubistva 1987, koje se ovog puta dogodilo u francuskoj režiji, vodio Burkinu Faso putem reformi, koje su demontirale ostatke starog kolonijalnog sistema.
Uzgred, ova mala afrička zemlja ranije se nazivala kolonijalnim imenom: Gornja Volta. I ovo ime spada u staro kolonijalno nasleđe. Sankara je promenio ime zemlje u Burkina Faso, što znači „Zemlja čestitih ljudi”, a njen narod je sebe prozvao Burkinabe – „Čestitim ljudima”.
Neuspešna misija Nulandove
Sada se ova bespoštedna borba za oslobođenje čitave Afrike nastavlja novom silinom. „Afrički kontinent se danas”, piše Eskobar, „suočava sa strašnim teškoćama u borbi protiv duboko ukorenjenih finansijskih i političkih institucija kolonizacije, posebno kada je u pitanju razbijanje francuske monetarne hegemonije u obliku franka CFA – Communaute Financiere Africaine (Afričke finansijske zajednice).” Ogromne profite je, naravno, iz svega izvlačila stara kolonijalna sila – Francuska.
„Naizgled siromašni Sahel, uzet u celini, veliki je izvor energenata – pre svega uranijuma – koji je vitalan za rad francuskih nuklearki.” Da li je sada najzad završeno sa epohom kolonijalne pljačke? Prema nedavno objavljenim podacima, Pariz je od siromašnog Nigera uranijum faktički dobijao na poklon, po ceni od 0,8 evra po kilogramu, da bi nova vlast uspostavila pravednu tržišnu cenu od 200 evra, bez ikakve diskriminacije – i Francuzi sada mogu ravnopravno da kupuju po njih ključni uranijum po ceni koju diktira tržište.
Panafrikanizam za 21. vek
Ekonomista Majkl Hadson je u svojim radovima dokazao da je kontrola nad svetskim resursima, a ne berzanske naduvane igre na berzama, ono što definiše globalne sile i da je to način na koji kolonijalisti – poput Francuske ili SAD – uspostavljaju svoju hegemoniju. Primer Francuske pokazuje kako je do sada bilo relativno lako kontrolisati resurse putem kontrole monetarne politike i uspostavljanja monopola u zemljama bogatim resursima, koristeći robovski rad Afrikanaca.
U martu 2018. 44 šefova država osmislila su Afričku kontinentalnu zonu slobodne trgovine (ACFTA), najveću na svetu po broju stanovnika (1,3 milijarde ljudi) i najveću u geografskom smislu. U januaru 2022. uspostavili su Panafrički sistem plaćanja (PAPSS), fokusiran na plaćanja za kompanije u Africi u lokalnim valutama. Oni će, pre ili kasnije, neminovno doći do teme zajedničke panafričke valute. Na putu im se, međutim – nalazi CFA franak, koji nameće i podržava Pariz.
Suštinski značajno za eksploatatorski neokolonijalizam jeste da spreči da države bogate resursima koriste resurse za razvoj sopstvenih ekonomija, tvrdi Hadson. Ali sada im „afričke domine”, poput Nigera ili Burkine Faso, „poručuju da je igra završena”. „Da li je prava dekolonizacija konačno na pomolu?”, pita se Eskobar.
Istoriju pokreću ideje i ljudi koji ih prihvataju. Više nije važno da li te ideje potiču sa tzv. levice ili tzv. desnice, da li su „marksističke” ili, možda, „perenijalističke”. Bitno je da pružaju perspektivu oslobađanja od kolonijalizma, oslobođenja iz viševekovnog kolonijalnog ropstva.
Nova knjiga Kemija Sebe, pod naslovom Filozofija fundamentalnog panafrikanizma, objavljena je 24. februara 2023. Ona podseća narode Afrike da su Afrikanci „narod tradicije”, „primordijalni narodi” u iskonskom smislu i, takođe, pronalazi ključ za aktuelne izazove globalizma, materijalističkog progresivizma i tzv. modernosti.
U knjizi Seba oštro suprotstavlja tradicionalizam i modernizam. Možemo je nazvati i fundamentalnim delom „afričkog perenijalizma”, koje umnogome podseća na radove koje su u Evropi i Indiji ranije razvijali Rene Genon, Julijus Evola, Mišel Valsan, Fritjof Šuon, Ananda Kumarosvami, ili danas Aleksandar Dugin, u kontekstu „Četvrte političke teorije”.
Fundamentalni panafrikanizam je veoma kritičan i neprijateljski raspoložen prema kapitalizmu i prema svakom obliku pljačkaškog kolonijalizma. On poziva na odbacivanje neoliberalizma, imajući i vidu obrazovanje Afrike kao jednog od polova multipolarnog sveta.
Takođe, ova knjiga nas podseća da je „panafrikanizam revolucionarna ideologija crnačkog oslobođenja i jedinstva”, koja predstavlja „stanje zrelosti ove iskonske zajednice”. „Filozofija fundamentalnog panafrikanizma je knjiga koja nam pruža paradigmatsku viziju panafrikanizma u 21. veku”, zaključuje u svom prikazu Sa Fransoa Farafino Sanduno.
Upravo ovakvu perspektivu danas možemo definisati kao „revolucionarni afroperenijalizam”. (I) Afrikanci su, poput mnogih drugih naroda, narod iskonske, „prvobitne tradicije”, koja se suprotstavlja svetu kolonijalizma, izopačene i naopake modernosti. Analogno tome, progresivizam, koji promovišu modernisti – ili zapadna civilizacija – jeste „antitradicija”, način da se iskonski „crni čovek”, „čovek Sunca”, odvoji od svoje iskonske matrice.
