Kako ogromna američka ekonomija i tržište akcija prikrivaju slabosti
Jedan nedavni tekst o tome zašto Evropa nije zaostalo mesto za poslovanje izazvao je prepirke. Vreme je da ovoga puta preispitamo još neka predubeđenja raspravljajući o tome zbog čega Sjedinjene Američke Države nisu izuzetne.
Pojam američka izuzetnost često se koristi da opiše brzi post-pandemijski rast američke ekonomije, bujajuće berzansko tržište i tehnološke inovacije koje predvodi privatni sektor. Gromoglasnost u vezi sa američkim kapitalizmom nije neosnovana. Ali može da zamagli argumente koji govore nasuprot američkoj ekonomskoj superiornosti. Ovo su neki primeri.
Prvo: zdravstvo. Gotovo petina američkog bruto domaćeg proizvoda odlazi na zdravstveno staranje. To je daleko iznad ostalih država članica Organizacije za ekonomsku saradnju (takođe je daleko viša i po glavi stanovnika). Ipak, po zdravstvenim ishodima zemlja se beleži među najgore visokorazvijene zemlje. Verovatnije je da Amerikanci umru mladi, da imaju više različitih hroničnih bolesti, i češće umiru od bolesti koje je moguće sprečiti ili tretirati, u poređenju sa drugim bogatim nacijama.
Ovo je nešto što bi uvek trebalo imati na umu kada se čita o snažnoj američkoj potrošnji i snažnom tržištu rada. Potrošnja na zdravstvenu negu je najveća komponenta izdataka američkih domaćinstava za usluge (što podiže ukupnu potrošnju). Što se tiče zaposlenosti, četrdeset odsto novih radnih mesta otvorenih od početka 2023. otvoreno je u zdravstvenom sektoru. U najveća američka preduzeća po prihodu svrstavaju se bolnice, veleprodaje farmaceutskih proizvoda i zdravstvene osiguravajuće kuće. Jednostavno rečeno, znatan udeo u američkoj bujajućoj ekonomiji generišu bolesti. Neefikasnost zdravstvenog sistema možda takođe podiže američki bruto domaći proizvod održavanjem visokog nivoa izdataka za skupe zdravstvene usluge, da li kroz preveliki broj medicinskih tretmana ili zbog tretiranja bolesti koje su se mogle sprečiti. (pozabavio sam se ovom temom u jednom ranijem članku objavljenom u Fajnenšel tajmsu).
Drugo, vladina potrošnja igra ulogu koja se često potcenjuje u sagledavanju američkog rasta posle pandemije. Transferi javnog novca čine preko četvrtine dohotka domaćinstava u više od pedeset odsto američkih okruga. Od početka 2023. godine, vlada je otvorila više radnih mesta nego što je otvoreno ukupno radnih mesta u dinamičnim sektorima kao što su visoke tehnologije, finansije, građevinarstvo i proizvođačke industrije. Nedavni izveštaj od kojeg zastaje dah o novootvorenim radnim mestima izuzev onih na farmama – koji pokazuje 256.000 novih radnih mesta otvorenih u decembru – obuhvata preko 100.000 novih radnih mesta u zdravstvenom sektoru, oblasti socijalnog staranja i vladinim ustanovama.
Ne obuhvataju svi javni izdaci veću potrošnju na socijalnu zaštitu i birokratiju. Vlada je produktivno investirala i trošila je na odbranu. Ipak, ako se izuzmu pandemija i finansijske krize, potrošnja američkog javnog sektora kao deo bruto domaćeg proizvoda je sada najveća od okončanja Drugog svetskog rata – i predviđa se da će i dalje rasti kako se budu gomilali troškovi za kamate na javni dug.
Svakako, američka javna potrošnjavelikih delom proishodi iz dohotka koji ostvaruje visokoproduktivni privatni sektor. Ali takođe proističe iz privilegovanog položaja koji omogućije da se vodi politika visokog deficita.
‘Američka izuzetnost povezana je sa velikim skokom vladine potrošnje koji se održava na visokom nivou od svetske finansijske krize“, zanaža Tavi Kosta, makroekonomski stateg u kompaniji Kreskat kapital. „Status dolara kao rezervne valute omogućio je Sjedinjenim Državama da izduže svoja fiskalna ograničenja tokom dugotrajnijeg perioda, posebno kada se to uporedi sa drugim nacijama“. Da li je održivo da to zadugo traje je drugo pitanje.
Osim izdataka za zdravstvo i vladine aktivnosti, izdaci potrošača bili su glavni podstrekač američkog rasta. Ali slika otpornog američkog potrošača koji nemilice troši u maloprodajnim objektima, na rekreaciju i po restoranima možda zapravo nije odgovarajuća. Za početak, znatan deo potrošnje na usluge odlazi na nužne izdatke kao što su kirija, računi i zdravstvene usluge. Diskreciona potrošnja je takođe porasla, ali je znatno oblikovana visinom zarade. Nedavno istraživanje Federalnih rezervi pokazalo je da su domaćinstva sa visokim dohotkom odlučujuće doprinela postpandemijskoj potrošnji u maloprodaji.
Viši stalni izdaci teže se odražavaju na one koji slabije zarađuju. I krediti pomažu da se plate računi. (Amerikanci imaju nisku stopu štednje, i prosečan dug za kreditne kartice je među najvišima na svetu.) Ozbiljna obustava servisiranja dugovanja za kreditne kartice i zajmove za kupovine automobila je sada najviša od vremena nakon finansijske krize, i iako su problemi sa hipotekarnim kreditima istod istorijskog proseka, cene kirija naglo su porasle.
Višu potrošnju takođe je postakao snažan rast vrednosti obveznica na Volstritu, gde brzorastuće kompanije i likvidnost koja je bez presedana podupiru snažno rastuće valorizacije (što, zauzvrat, privlači dodatnu likvidnost).
Ali postoje i neki, možda manje izuzetni, činioci koji doprinose višim cenama akcija. Endrju Lephorn, šef za globalna kvantitativna istraživanja banke Sosijete Ženeral, predlaže da rastuća potražnja za akcijama, uz opadajuću ponudu, ima ulogu u rastu cena koja se uobičajeno potcenjuje. ‚Indeksi američkog tržišta akcijama porasli su preko 400 odsto poslednjih dvadeset godina‘, kaže. ‚Ali broj akcija koje su dostupne za kupovinu zapravo je petnaest odsto niži, zahvaljujući tome što su kompanije kupljenje, ili su se povukle sa berze ili što su otkupljivale sopstvene akcije‘. Poslednjih godina, broj kompanija čije su akcije dostupne na Njujorškoj berzi je takođe opao, baš u vreme kada je likvidnost naglo porasla.
U svakom slučaju, oni koji mnogo zarađuju, obavljaju i najveći deo investicione aktivnosti. To je još jedan pokazatelj da je berzanski indeks S&P 500 slab pokazatelj ukupne snage američke ekonomije. Oni koji slabo zarađuju u Americi takođe raspolažu sa malo imovine i imaju malo koristi i kada rastu vrednosti na berzi i kada raste vrednost finansijske imovine. U vreme kada finansijska imovina čini blizu pedeset odsto imovine domaćinstava (što je rekordno visoka vrednost), većina Amerikanaca je ranjiva na tržišne korekcije.
Na kraju, poslovni dinamizam. U mojoj prošlonedeljnoj kolumni (iz kraja 2024. godine, prim. Prev), pisao sam o tome zašto, iako možda deluje da je kreativna destrukcija delatna i svrsishodna sila u SAD, prema nekim pokazateljima, poput ulaska i izlaska kompanija sa tržišta, ova pojava zapravo opada. Jedno objašnjenje je rastuća korporativna kocentracija. Udeo imovine kojima raspolaže gornjih 0,1 odsto kompanija porastao je sa 47 odsto 1931. godine na sadašnjih oko 88 odsto. Udeo tržišne kapitalizacije deset najviše pozicioniranih kompanija takođe je porastao nakon pandemije i sada je na svom istorijskom vrhuncu.
Naravno, obim dopušta kompanijama da posluju efikasnije, što podstrekuje inovativnost. Ali takođe može da dovede do zanemoćale konkurentnosti koja je zaustavlja (američka studija iz 2019. godine sugeriše da sve veći broj patenata registruju kompanije koje već raspolažu velikim brojem registrovanih patenata). Manje američke firme čijim se deonicama trguje na berzi su takođe manje profitabilne u odnosu na uporedive nacije. To možda odražava dominaciju američkih korporacijskih giganata.
Amerikanci imaju medijanu raspoloživih sredstava koja je među najvišima među razvijenim zemljama, ukoliko se prerauna prema paritetu kupovne moći. Za to postoje razlozi. Američka ekonomija je osvedočena mašinerija za stvaranje bogatstva, tehnološku inovativnost, potrošnju i pribavljanje kapitala, i to sve vrlo visokog obima. To odražva njen udeo od 15 odsto u svetskoj ekonomiji. Ali takođe je tačno da obim američke ekonomije – i usredsređenost na brojke koje prikazuju bruto domaći proizvod i berzansku trgovinu – pomaže da se prikriju manje dinamične osobine, uključujući raslojenost, ranjivost i izuzetne privilegije malobrojnih.
