Kada je državni tužilac administracije Donalda Trampa, Vilijam Bar, u martu 2020. godine objavio „nagradu“ od 15 miliona dolara za hapšenje predsednika Venecuele Nikolasa Madura, čitava predstava više je ličila na audiciju za niskobudžetni špageti-vestern nego na diplomatski potez.
Sve je bilo tu – patetična dramatika, poza šerifa koji na vrata saluna kači poternicu sa natpisom „Wanted“ – pravi mali čas američkog kiča.
Rečeno nam je da je reč o „narko-terorizmu“ i „fentanilom zagađenom kokainu“, zgodnom narativu koji je omogućio da se jedan suvereni šef države preimenuje u običnog šefa kartela – kriminalca najnižeg ranga.
Libijski presedan: déjà vu imperijalne politike
Za one od nas koji su preživeli NATO agresiju na Libiju 2011. godine, ova predstava bila je bolno poznata. Sećam se trenutka kada je istim tim mastilom izbrisana pravna legitimnost Muamera el Gadafija, kada je preko noći od međunarodno priznatog lidera postao „legitimna meta“.
Kao i tada, zapadni mediji su disciplinovano zamenili reč „otmica“ sa „hapšenje“ kako bi opisali vojnu operaciju u Karakasu. Svedoci smo oživljavanja opasnog obrasca: semantičkog inženjeringa kojim se ilegalna promena režima prikazuje kao pravno i moralno opravdan čin, dok se međunarodno pravo svodi na puku preporuku – korisnu samo kada odgovara interesima moći.
Mediji kao produžena ruka sile
Ova „rebrending“ kampanja, deo šire zvanične zapadne propagande koju sprovode vodeći mediji, predstavlja pažljivo osmišljenu operaciju „upravljanja percepcijom“. Njen cilj nije samo zaobilaženje međunarodnog prava, već i sistematsko oblikovanje javnog mnjenja.
Zamenom termina „otmica“ (koji jasno označava nezakonito lišavanje slobode suverenog lidera) sa eufemizmom „hapšenje“, zapadni mediji efektivno preuzimaju ulogu PR službe Bele kuće. „Hapšenje“ sugeriše zakonitost; „otmica predsednika iz njegove prestonice“ označava brutalno kršenje suvereniteta, upravo onog suvereniteta na kojem počiva Povelja UN.
Brisanje države: kako se stvara „legitimna meta“?
Istu alhemiju videli smo u martu 2011. godine, kada je Barak Obama izjavio da Gadafi „više nema legitimitet da vodi Libiju“. Tom rečenicom nije samo delegitimisan lider – izbrisana je pravna ličnost same države. Petnaest godina kasnije, u Karakasu, isti scenario se ponavlja s jezivom preciznošću: invazija se ne naziva invazijom, već „hirurškom ekstrakcijom“ „odmetnika“.
U očima Zapada, legitimitet je dar koji se može dodeliti ili oduzeti po potrebi.
Kriminalizacija države kao uvod u agresiju
Prelazak iz diplomatije u otvorenu agresiju zahteva psihološku pripremu javnosti. Ključni korak u tom procesu je „kartelizacija države“. Pre nego što ijedan vojnik kroči na tlo, ciljna država mora biti lišena svog političkog identiteta i predstavljena kao kriminalna organizacija.
U slučaju Venecuele, medijski narativ se sistematski pomerao: zemlja više nije bila država u dubokoj krizi – krizi koju su u velikoj meri proizvele američke sankcije – već „mafijaška država“ kojom upravlja „narko-diktator“. Time se svesno uklanja svaka pravna zaštita.
Ako je država kartel, onda se ona ne može „napasti“, već samo „razbiti“. Kao i u Libiji, pozivanje na „odgovornost za zaštitu“ (R2P) poslužilo je kao moralni paravan za brutalnu vojnu intervenciju.
Bizarni vrhunac: poternica od 50 miliona dolara
Spektakl je dostigao gotovo satirične razmere u avgustu 2025. godine, kada je državna tužiteljka Pam Bondi povećala nagradu na neverovatnih 50 miliona dolara – sumu toliko grotesknu da je delovala kao rekvizit iz nekog političkog košmara.
Način na koji su „poternice“ predstavljene više je ličio na nastup kazino voditelja nego na izjavu najvišeg pravosudnog zvaničnika. Predsednik jedne države sveden je na begunca, kako bi se opravdala „akcija hvatanja“ koja je, u suštini, predstavljala visoko-tehnološku otmicu.
Normalizacija sudskog intervencionizma
Najopasniji domet zapadnih medija jeste normalizacija onoga što se može nazvati „sudskim intervencionizmom“. Kada se vojni napad opisuje kao „hapšenje“, a rat kao „sprovođenje zakona“, Savet bezbednosti UN postaje suvišan.
Tako se domaći zakoni jedne supersile projektuju na ceo svet, pretvarajući planetu u jedinstvenu jurisdikciju u kojoj samo jedna strana drži čekić sudije – dok mediji obavljaju ulogu sudskog izvršitelja.
Libija danas: Opomena koja se ignoriše
Libija je danas živi dokaz krajnjeg ishoda ovog procesa. Misija UN u Tripoliju pokušava da sanira haos koji su proizvele zapadne sile predvođene SAD. Petnaest godina kasnije, rezultat je poražavajući: država koja jedva funkcioniše, razorena, fragmentisana, svedena u medijima na „propalu državu“, tržište oružja i izvor migrantskih talasa.
Nekada jedinstvena zemlja sada je na ivici raspada na više mikro-država
Svet je mesto bez suvereniteta
Ako svet nastavi da prihvata ovaj „scenario potrošnosti“ – gde suverenitet zavisi od medijskog narativa, a međunarodno pravo služi samo jačima – tada Venecuela i Libija ne prolaze kroz tranziciju ka demokratiji.
One klize u trajnu sivu zonu, u kojoj je Povelja UN mrtvo slovo na papiru, a na sceni ostaju samo lovci na ucene.
