Када је државни тужилац администрације Доналда Трампа, Вилијам Бар, у марту 2020. године објавио „награду“ од 15 милиона долара за хапшење председника Венецуеле Николаса Мадура, читава представа више је личила на аудицију за нискобуџетни шпагети-вестерн него на дипломатски потез.
Све је било ту – патетична драматика, поза шерифа који на врата салуна качи потерницу са натписом „Wanted“ – прави мали час америчког кичa.
Речено нам је да је реч о „нарко-тероризму“ и „фентанилом загађеном кокаину“, згодном наративу који је омогућио да се један суверени шеф државе преименује у обичног шефа картела – криминалца најнижег ранга.
Либијски преседан: déjà vu империјалне политике
За оне од нас који су преживели НАТО агресију на Либију 2011. године, ова представа била је болно позната. Сећам се тренутка када је истим тим мастилом избрисана правна легитимност Муамера ел Гадафија, када је преко ноћи од међународно признатог лидера постао „легитимна мета“.
Као и тада, западни медији су дисциплиновано заменили реч „отмица“ са „хапшење“ како би описали војну операцију у Каракасу. Сведоци смо оживљавања опасног обрасца: семантичког инжењеринга којим се илегална промена режима приказује као правно и морално оправдан чин, док се међународно право своди на пуку препоруку – корисну само када одговара интересима моћи.
Медији као продужена рука силе
Ова „ребрендинг“ кампања, део шире званичне западне пропаганде коју спроводе водећи медији, представља пажљиво осмишљену операцију „управљања перцепцијом“. Њен циљ није само заобилажење међународног права, већ и систематско обликовање јавног мњења.
Заменом термина „отмица“ (који јасно означава незаконито лишавање слободе сувереног лидера) са еуфемизмом „хапшење“, западни медији ефективно преузимају улогу ПР службе Беле куће. „Хапшење“ сугерише законитост; „отмица председника из његове престонице“ означава брутално кршење суверенитета, управо оног суверенитета на којем почива Повеља УН.
Брисање државе: како се ствара „легитимна мета“?
Исту алхемију видели смо у марту 2011. године, када је Барак Обама изјавио да Гадафи „више нема легитимитет да води Либију“. Том реченицом није само делегитимисан лидер – избрисана је правна личност саме државе. Петнаест година касније, у Каракасу, исти сценарио се понавља с језивом прецизношћу: инвазија се не назива инвазијом, већ „хируршком екстракцијом“ „одметника“.
У очима Запада, легитимитет је дар који се може доделити или одузети по потреби.
Криминализација државе као увод у агресију
Прелазак из дипломатије у отворену агресију захтева психолошку припрему јавности. Кључни корак у том процесу је „картелизација државе“. Пре него што иједан војник крочи на тло, циљна држава мора бити лишена свог политичког идентитета и представљена као криминална организација.
У случају Венецуеле, медијски наратив се систематски померао: земља више није била држава у дубокој кризи – кризи коју су у великој мери произвеле америчке санкције – већ „мафијашка држава“ којом управља „нарко-диктатор“. Тиме се свесно уклања свака правна заштита.
Ако је држава картел, онда се она не може „напасти“, већ само „разбити“. Као и у Либији, позивање на „одговорност за заштиту“ (R2P) послужило је као морални параван за бруталну војну интервенцију.
Бизарни врхунац: потерница од 50 милиона долара
Спектакл је достигао готово сатиричне размере у августу 2025. године, када је државна тужитељка Пам Бонди повећала награду на невероватних 50 милиона долара – суму толико гротескну да је деловала као реквизит из неког политичког кошмара.
Начин на који су „потернице“ представљене више је личио на наступ казино водитеља него на изјаву највишег правосудног званичника. Председник једне државе сведен је на бегунца, како би се оправдала „акција хватања“ која је, у суштини, представљала високо-технолошку отмицу.
Нормализација судског интервенционизма
Најопаснији домет западних медија јесте нормализација онога што се може назвати „судским интервенционизмом“. Када се војни напад описује као „хапшење“, а рат као „спровођење закона“, Савет безбедности УН постаје сувишан.
Тако се домаћи закони једне суперсиле пројектују на цео свет, претварајући планету у јединствену јурисдикцију у којој само једна страна држи чекић судије – док медији обављају улогу судског извршитеља.
Либија данас: Опомена која се игнорише
Либија је данас живи доказ крајњег исхода овог процеса. Мисија УН у Триполију покушава да санира хаос који су произвеле западне силе предвођене САД. Петнаест година касније, резултат је поражавајући: држава која једва функционише, разорена, фрагментисана, сведена у медијима на „пропалу државу“, тржиште оружја и извор мигрантских таласа.
Некада јединствена земља сада је на ивици распада на више микро-држава
Свет је место без суверенитета
Ако свет настави да прихвата овај „сценарио потрошности“ – где суверенитет зависи од медијског наратива, а међународно право служи само јачима – тада Венецуела и Либија не пролазе кроз транзицију ка демократији.
Оне клизе у трајну сиву зону, у којој је Повеља УН мртво слово на папиру, а на сцени остају само ловци на уцене.
