Prema različitim otkrivenjima, postoji 20 mitarstava, na kojima se ispituju gresi. Samo nakon uspešnog prolaženja kroz sva mitarstva, duša može nastaviti svoj put bez trenutnog bacanja u oganj pakleni. O strahoti i ozbiljnosti ovih demonskih mitarstava svedoči i primer Presvete Bogorodice. Kada ju je arhangel Gavrilo obavestio o njenom skorom upokojenju, na njenu usrdnu molitvu, Sam Gospod Isus Hristos sišao je sa Nebesa da prihvati dušu Svoje Prečiste Majke i odvede je u Svoje Carstvo. Bezgranična i bez utehe bi bila naša tuga za bliskima koji umiru, da nam Gospod nije dao večni život. Naš život bio bi besmislen kada bi se završavao smrću. Kakva korist bi bila onda od vrline i dobrih dela? Tada bi bili u pravu oni koji govore: „Pusti nas da jedemo i pijemo, jer ćemo sutra umreti!“
Ali čovek je stvoren za besmrtnost, i Svojim Vaskrsenjem Hristos je otvorio kapije Carstva Nebeskog, večnog blaženstva za one koji su verovali u Njega i živeli pravedno. Naš zemaljski život je priprema za budući život, a ova priprema se završava smrću. „Ljudima je određeno jednom umreti, a potom sud.“ (Jev. 9:27)
Tada čovek napušta sve svoje zemaljske brige; telo se raspada, da bi se ponovo podiglo na Opšte vaskrsenje. Često ova duhovna vizija započinje umiranjem čak i pre smrti, a iako još uvek vide one oko sebe i čak razgovaraju s njima, vide i ono što drugi ne mogu.
Ali kada napusti telo, duša se tada nalazi među drugim duhovima, dobrim i zlim. Obično naginje prema onima koji su joj srodniji po duhu i ako je, dok je bila u telu bila pod uticajem jednih ili drugih, ostaje u zavisnosti od njih kada napusti telo, koliko god da oni mogu biti neprijatni kada se susretne sa njima.
Tokom prva dva dana duša uživa relativnu slobodu i može da poseti mesta na zemlji koja su joj bila draga, ali trećeg dana prelazi u druge sfere. U ovo vreme (trećeg dana) prolazi kroz legije zlih duhova koji joj ometaju put i optužuju je za razne grehe, kojim su ih sami zli duhovi iskušavali.
Prema različitim otkrivenjima, postoji dvadeset takvih prepreka, takozvanih „mitarstava“, na kome se jedan ili drugi oblik greha ispituje; nakon prolaženja jednog, duša dolazi na drugo i samo nakon uspešnog prolaženja kroz sva mitarstva, duša može nastaviti svoj put bez trenutnog bacanja u genu (oganj pakleni).
Koliko strašni ovi demoni i njihova mitarstva mogu biti, ogleda se u činjenici da je i za Samu Majku Božiju, kada je bila obaveštena od Arhangela Gavrila o Njenoj bližećoj smrti, odgovarajući na Njenu molitvu, Sam Gospod Isus Hristos sišao sa Nebesa da primi dušu Njegove Prečiste Majke i odveo je na Nebesa. Užasan je zaista treći dan za dušu umrlog i iz ovog razloga ona posebno potrebuje molitve za sebe.
Onda, nakon uspešnog prolaska kroz mitarstva i poklonjenja pred Bogom, duša u toku sledećih 37 dana posećuje nebeska stanovišta i ponore pakla, ne znajući još gde će ostati i samo četrdesetog dana joj je mesto određeno do vaskrsenja iz mrtvih.
Neke duše se nalaze (nakon četrdeset dana) u uslovim predosećanja večne radosti i blaženstva, a druge u strahu od večnih mučenja koje će nastupiti u punoći nakon Strašnog Suda. Do tada su promene moguće u stanju duša, naročito kroz ponudu za njih, Beskrvne Žrtve (pominjanje na Liturgiji) i isto tako molitvama drugih.
Koliko je važno pominjanje na Liturgiji može se videti u sledećem događaju: pre otkrivanja moštiju Svetog Teodosija Černigovskog, jeromonah (proslavljenog starca Alekseja iz Golosejevskog skita, Kijevsko-pečerske lavre, koji je umro 1916.) koji je rukovodio otkrivanjem svetinje, umorio se i zadremao sedeći pored moštiju i video pred sobom svetitelja, koji mu je rekao: „Zahvaljujem ti za napor radi mene. Takođe te molim, kada budeš služio Liturgiju, pomeni i moje roditelje“ – dao mu njihova imena (sveštenik Nikita i Marija).
„Kako možeš ti, o svetitelju, da tražiš moje molitve, kada sam stojiš pred Nebeskim Prestolom i daruješ ljudima blagodat Božiju?“
„Da, to je istina,“ odgovorio je Sveti Teodosije, „ali pominjanje na Liturgiji je mnogo snažnije od moje molitve.“
Prema tome, molitve za upokojene su ključne za njih, kao i dobra dela koja se čine u njihovo sećanje, kao što su milostinja ili prilozi za crkvu. Ali posebno delotvorno je pominjanje na Liturgiji. Dešavala su se brojna pojavljivanja mrtvih i drugih događaja koja potvrđuju koliko je blagotvoran pomen mrtvima.
Mnogi koji su umrli u pokajanju, ali koji to nisu mogli da ispolje dok su bili živi, bili su oslobođeni od mučenja i zadobili pokoj. U Crkvi, molitve se uvek uzdižu za pokoj mrtvih, a na dan Silaska Svetog Duha (Pedesetnice) u kolenopreklonjenim molitvama na večernjoj službi, postoji i posebna molitva „za one u paklu.“
Svako ko želi da pokaže svoju ljubav za preminule i da im pruži istinsku pomoć, može ovo najbolje da učini kroz molitvu za njih, a posebno pomenom na Liturgiji, kada se čestice koje su odvojene za žive i mrtve spuste u Krv Gospodnju, sa rečima: „Operi, Gospode, grehe ovde pomenutih Tvojom Prečistom Krvlju i molitvama Svetitelja Tvojih.“
Ništa bolje ili veće ne možemo učiniti za mrtve nego da se molimo za njih, prinoseći pomen za njih na Liturgiji. To im je uvek potrebno, a posebno tokom onih četrdeset dana, kada se duša pokojnog kreće na putu ka večnim obitavalištima.
Telo tada ne oseća ništa: ne vidi svoje bližnje koji su se okupili, ne oseća miris cveća, ne čuje pogrebne govore. Ali duša oseća molitve prinesene za nju i ona je zahvalna onima koji ih prinose i duhovno su joj bliski.
O rođaci i bliski mrtvima! Činite za njih ono što je potrebno i ono što je u vašoj moći. Koristite vaš novac ne radi ukrašavanja kovčega i groba, već da biste pomogli onima koji su u nevolji, u znak sećanja na svoje bližnje koji su umrli, za crkve, gde se uznose molitve za njih. Ukažite milost mrtvima, pobrinite se za njihove duše.
Pred svima nama stoji isti put i kako ćemo mi onda poželeti da se i nas sećaju u molitvama! Budimo dakle sami milostivi prema mrtvima. Čim se neko upokoji, odmah zovite ili obavestite sveštenika da on pročita Molitve određene za sve upokojene pravoslavne hrišćane.
Pokušajte, ako je moguće da imate opelo u Crkvi i da čitate Psaltir nad upokojenim do sahrane.
Svakako, odmah organizujte služenje četrdesetodnevnog parastosa, odnosno svakodnevnog pomena na Liturgiji tokom četrdeset dana. (Napomena: Ako u vašoj crkvi nema svakodnevnih bogosluženja, naručite 40-dnevna pominjanja u bilo kom pravoslavnom hramu gde ih ima.)
Isto tako je dobro slati priloge za pominjanje u manastire, kao i u Jerusalim, gde je stalna molitva na svetim mestima.
Pobrinimo se za one koji su pre nas otišli na onaj svet, da za njih učinimo sve što možemo, sećajući se da su „Blaženi milostivi, jer će oni biti pomilovani“.
Sveti Jovan Šangajski i Sanfranciskanski
