Petar Lubarada jedan je od najznačajnijih srpskih slikara, a svojom umetnošću spada u red najvećih svetskih slikara 20. veka. Petar Lubarda je svojim radom i priznanjima postavio temelje svog međunarodnog ugleda i trajnog mesta u istoriji srpske umetnosti.
Predeo Petra Lubarde je jednostavan i jasan, zato što je slikaru jasna ideja o kraju koji radi. Kao što na slikama starih majstora, koji su imali čistu religioznu ideju, nema anđela, krilatih međustvorova, tako u predelu gospodina Lubarde nema nikakvog usklađenja prirode, govorila je o slikama i umetnosti Lubarde srpska književnica Isidora Sekulić navodeći da Lubarda u prirodi osjeća poeziju koja je stvorena prije ljudi (moglo bi se reći, na svoj način praiskonsku), kad nije postojalo drugo sunce, voda, kamen i oblak i kad je sva zemlja bila Crna Gora.
Petar Lubarda je rođen u julu 1907. godine u Ljubotinju kod Cetinja. U Ljubotinju, Cetinju i Herceg Novom pohađao je osnovnu školu, a gimnaziju u Splitu, Nikšiću, Sinju i Herceg Novom. Slikarski put započeo je u Nikšiću, a na studije slikarstva upisao se 1925. godine u Umetničkoj školi u Beograd. Školovanje je nastavio u Parizu. Godine 1932. vratio se u Crnu Goru, a nešto kasnije u Beograd, gdje je od 1945. godine radio kao profesor na akademiji. Učestvovao je u formiranju prvih stručnih likovnih institucija u Crnoj Gori 1946. godine, a bio je direktor tada novoosnovane Umjetničke škole u Cetinju.
Živeo je u Parizu, Herceg Novom, Beogradu, izlagao u Parizu, Rimu i brojnim galerijama i izložbenim prostorima u zemlji i inostranstvu. Selio se mnogo, da bi 1950. godine, nakon selidbe u Beograd, ostao tu do kraja života.
„Za njega Beograd nije bio samo grad – bio je čovek, topao, bratski, gostoljubiv, zbog toga je sliku koju mu je posvetio nazvao “Čovek i zveri” misleći na sva iskušenja koja je Beograd podneo kroz vekove“, zabeležila je o njemu njegova supruga Vera Lubarda.
O njemu su svojevremeno govori mnogi, bilo da su pričali o Lubardi kao umetniku ili o Lubardi kao članu porodice ili prijatelju, pokušavši da objasne i dokuče njegov svet.
Petar Lubarda danas zauzima mesto na vrhu liste najtraženijih slikara na prostoru ovog dela Evrope. Još za vreme njegovog života uspeo je da zadobije divljenje sa svih strana starog kontinenta, koje su se otimale ne bi li došle došle do čuvenog srpskog umetnika. Lubarda je kao i većina najuspešnijih Srba rođenih van granica današnje Republike Srbije postao žrtva prisvajanja novokomponovanih „nacija“. Ono što je upečatljivo za sve ovakve primere, počevši od Tesle do Lubarde to je preslikan šablon prisvajanja bez obzira ko je „žrtva“, a ko „egzekutor“.
Lubarda je rođen na Cetinju, u crnogorskim brdima koji su mu se trajno urezali u stvaralačku memoriju i postali neizostavan element njegove umetnosti. Zato je i jasno zašto se među njegovim najpoznatijim delima nalaze slike poput: „Bitka na Vučjem dolu“, „Guslar“, „Crnogorka“, „Rijeka Crnojevića“, „Portret Crnogorca“ itd. Sav besmisao odvajanja crnogorstva od srpstva u današnjim vremenima staje u činjenicu da su ova dva podatka iz Petrove biografije sasvim dovoljne da ga neki proglase „crnogorskim slikarom“. Kao i kod mnogih drugih sličnih primera svi drugi podaci njegove biografije koji nepobitno ukazuju da se tokom čitavog života osećao i predstavljao Srbinom, postaju totalno zanemarljivi.
Treba spomenuti i njegov čin odbijanja ponude da uđe u Odbor za gradnju mauzoleja Njegoša, rečima:
„…Smatram da mi moja savjest umjetnika ne dozvoljava da vas ne zamolim da opozovete odluku koju ste donijeli. Njegoš, veliki pjesnik, osjetio je to i želio da mu Lovćen bude spomenik. I zato smatram da ne treba kršiti njegovu volju.“
On je govorio da ga slabo interesuju spoljne strane njegovog rada, nego samo ono što se dešava pri samom radu, kada uđe u atelje. Isticao je da je najteže razvijati ono u sebi i na jasan način to predočiti svetu.
– Ono što je u procesu rada važnije od materijala je ono što ja radim po možda sedam-osam slika, počinjem. Počinjem ih zato što pravim premaze po pet-šest ili deset puta, a onda još pri tome pravim nekoliko studija za svaku sliku. Svaka slika mi odnese možda pet-šest i to ne malih skica, nego uvek nešto bih hteo na jednoj, nešto na drugoj, i tako to se niže. Jedna slika dobija pet-šest varijanti. Naravno, od tih varijanti često ne ostane nijedna ili ostane jedna, dve ili tako. To je ono što je tehnička strana posla. To je što književnik i muzičar baca stalno u koš papire napisane, samo što je ovde materijal opipljiviji – objašnjavao je Lubarda.
Lubarda je preminuo 1974. godine, a sahranjen je u Aleji zaslužnih građana u Beogradu.
