Ruski pesnik Sergej Jesenjin ostao je upamćen kao večiti dečak, skitnica, boem, veliki zaljubljenik u selo, prirodu, Rusiju. Kao čovek koji je verovao da je ljubav najveća sreća, ali prolazna kao i sam život. Neprolazna je, međutim, njegova poezija, kao i priča o njegovom kratkom i burnom putovanju kroz ovaj svet, na koji je došao pre tačno 129 godina.
Jesenjinova poezija je u velikoj meri određena samim životom pesnika, odrastanjem na selu, u prirodi. Potom revolucijom, lutanjima, velikim strastima i ljubavima.
Jesenjin važi za jednog od najboljih i ujedno najomiljenijih pesnika Rusije. Zbog porekla sa sela, on je sebe smatrao „pesnikom sela“, i u mnogim svojim delima bavio se životom na selu.
Najpoznatija dela su mu roman u stihovima „Ana Snjegina“, „Pesma o keruši“, „Ispovest mangupa“, „Kačalovljevom psu“ i poema „Crni čovek“.
U svom sonetu „Greciя“ Jesenjin slavi Srbiju, a Grčku kori zbog pasivnosti i dvoumljenja. Učinio je to kao budući vojnik na ruskom frontu Prvog svetskog rata. Pozvan u vojsku u Petrogradu, 25. marta 1916, upućen je u Carsko Selo i raspoređen u posadu sanitetskog voza broj 143.
Nastanak soneta „Grčka“ podsticalo je i pisanje ruskih novina, početkom 1915, o neslozi Grka da stupe u rat. Jedni su za saradnju sa Nemcima, drugi naklonjeni Antanti. U svom sonetu u moskovskom časopisu („Ognivo, 1915), Jesenjin je, za podstrek Grcima, pomenuo slavne iz njihove drevne istorije – junake Trojanskog rata i Homerove „Ilijade“. A u poslednjoj strofi, uputio je Grčkoj jarke reči ohrabrenja: „Britak mač izvuci. Budi sestra srpska“.
Prema rečima nekih hroničara, Jesenjin je veoma cenio srpski narod. Iako nikada nije potvrđena autentičnost, navodno je jednom prilikom o Srbima rekao:
„Daleko, ispod Karpata, tamo gde dve reke teku kroz ravnicu, postoji jedan narod. Seljački i žilav, nalik ruskom narodu. To je srpski narod. Težaci koji ljube zemlju i nebo slovenskom ljubavlju za zavičaj. Ćudljivi, ali topla srca.“
On je svoju prvu zbirku pjesama pod nazivom „Radunica“ objavio 1916. godine. Ova zbirka, prepuna pjesama o ljubavi i običnom životu, učinila je Jesenjina omiljenim pesnikom.
Kafane, revolucija i život
Oktobarsku revoluciju 1917. godine Jesenjin je posmatrao kao društveni i duhovni prevrat koji će dovesti do „milenijuma seljaka. To je opisao u njegovoj sledećoj knjizi pesama „Druga zemlja“.
Jesenjin je bio česti posjetilac moskovskih kafana, u kojima je recitovao, ali i pio. On je u tom periodu objavio nekoliko zbirki pesama, kao što su „Trerjadnica“ i „Pjesme kavgadžije“. 1921. godine napisao je i poemu „Pugačov“, veličajući pobunu seljaka protiv vladavine Katarine Druge u 18. veku.
U jesen 1921. godine Jesenjin upoznaje američku plesačicu Isidoru Dankan, ženu koja je bila 18 godina starija od njega i koja je znala samo nekoliko ruskih reči. Njih dvoje su imali buran odnos, a Dankanova je završila život tragično tako što joj se šal obmotao oko točka otvorenog automobila koji je vozila i udavio je.
Neko vreme Jesenjin je pisao kafansku poeziju u ciničnom stilu koji se jasno ogleda u zbirkama „Ispovest huligana“ i „Moskva kafanska“.
Pesmom „Surovi oktobar me je obmanuo“, pesnik je otvoreno naglasio svoje otuđenje od boljševičke Rusije i okrenuo protiv sebe tadašnju Staljinovu vlast. Jesenjinovo poslednje veliko delo poema „Crni čovek“ predstavlja nemilosrdnu kritiku sopstvenih neuspeha.
Dana 28. decembra 1925. godine, prema zvaničnoj verziji vlasti, Jesenjin se u stanju nervnog rastrojstva ubio u jednom lenjingradskom hotelu. Međutim, nova otkrića istoričara književnosti govore da je Jesenjin, možda, ubijen i da je sve predstavljeno kao samoubistvo.
