Руски песник Сергеј Јесењин остао је упамћен као вечити дечак, скитница, боем, велики заљубљеник у село, природу, Русију. Као човек који је веровао да је љубав највећа срећа, али пролазна као и сам живот. Непролазна је, међутим, његова поезија, као и прича о његовом кратком и бурном путовању кроз овај свет, на који је дошао пре тачно 129 година.
Јесењинова поезија је у великој мери одређена самим животом песника, одрастањем на селу, у природи. Потом револуцијом, лутањима, великим страстима и љубавима.
Јесењин важи за једног од најбољих и уједно најомиљенијих песника Русије. Због порекла са села, он је себе сматрао „песником села“, и у многим својим делима бавио се животом на селу.
Најпознатија дела су му роман у стиховима „Ана Сњегина“, „Песма о керуши“, „Исповест мангупа“, „Качаловљевом псу“ и поема „Црни човек“.
У свом сонету „Греция“ Јесењин слави Србију, а Грчку кори због пасивности и двоумљења. Учинио је то као будући војник на руском фронту Првог светског рата. Позван у војску у Петрограду, 25. марта 1916, упућен је у Царско Село и распоређен у посаду санитетског воза број 143.
Настанак сонета „Грчка“ подстицало је и писање руских новина, почетком 1915, о неслози Грка да ступе у рат. Једни су за сарадњу са Немцима, други наклоњени Антанти. У свом сонету у московском часопису („Огниво, 1915), Јесењин је, за подстрек Грцима, поменуо славне из њихове древне историје – јунаке Тројанског рата и Хомерове „Илијаде“. А у последњој строфи, упутио је Грчкој јарке речи охрабрења: „Бритак мач извуци. Буди сестра српска“.
Према речима неких хроничара, Јесењин је веома ценио српски народ. Иако никада није потврђена аутентичност, наводно је једном приликом о Србима рекао:
„Далеко, испод Карпата, тамо где две реке теку кроз равницу, постоји један народ. Сељачки и жилав, налик руском народу. То је српски народ. Тежаци који љубе земљу и небо словенском љубављу за завичај. Ћудљиви, али топла срца.“
Он је своју прву збирку пјесама под називом „Радуница“ објавио 1916. године. Ова збирка, препуна пјесама о љубави и обичном животу, учинила је Јесењина омиљеним песником.
Кафане, револуција и живот
Октобарску револуцију 1917. године Јесењин је посматрао као друштвени и духовни преврат који ће довести до „миленијума сељака. То је описао у његовој следећој књизи песама „Друга земља“.
Јесењин је био чести посјетилац московских кафана, у којима је рецитовао, али и пио. Он је у том периоду објавио неколико збирки песама, као што су „Tрерјадница“ и „Пјесме кавгаџије“. 1921. године написао је и поему „Пугачов“, величајући побуну сељака против владавине Катарине Друге у 18. веку.
У јесен 1921. године Јесењин упознаје америчку плесачицу Исидору Данкан, жену која је била 18 година старија од њега и која је знала само неколико руских речи. Њих двоје су имали буран однос, а Данканова је завршила живот трагично тако што јој се шал обмотао око точка отвореног аутомобила који је возила и удавио је.
Неко време Јесењин је писао кафанску поезију у циничном стилу који се јасно огледа у збиркама „Исповест хулигана“ и „Москва кафанска“.
Песмом „Сурови октобар ме је обмануо“, песник је отворено нагласио своје отуђење од бољшевичке Русије и окренуо против себе тадашњу Стаљинову власт. Јесењиново последње велико дело поема „Црни човек“ представља немилосрдну критику сопствених неуспеха.
Дана 28. децембра 1925. године, према званичној верзији власти, Јесењин се у стању нервног растројства убио у једном лењинградском хотелу. Међутим, нова открића историчара књижевности говоре да је Јесењин, можда, убијен и да је све представљено као самоубиство.
