Jovan Dučić (Hrupjela kod Trebinja, 17. febrzar 1873 — Geri, Indijana, 7. april 1943), srpski pesnik, književnik, pravnik, diplomata, prvi ambasador u istoriji jugoslovenske diplomatije i akademik. Smatra se za jednog od najznačajnijih srpskih pesnika.
Biografija
Istoričari srpske književnosti su se oduvek sporili oko datuma njegovog rođenja, ali prema poslednjim otkrivenim podacima iz Protokola pravoslavne škole u Trebinju, rođen je 17/29. februara 1873. godine, u trgovačkoj porodici, od majke Jovanke (rođ. Vladisavljević) i oca Andrije. Otac mu je umro već 1875. godine u Dubrovniku, od posledica ranjavanja u Hercegovačkoj buni. Dve godine kasnije, po okončanju bune, sa majkom se vratio u Trebinje.
Školovanje
U Trebinju je završio osnovnu školu. Zatim se sa majkom 1884. preselio u Mostar, kod polubrata Riste Glogovca, imućnog trgovca, u čijoj je radnji Dučić radio kao pomoćnik, dok je istovremeno pohađao trogodišnju trgovačku školu.
Prva pesma Samohrana majka objavljena mu je 1886. godinu u „Golubu”, časopisu za srpsku omladinu iz Sombora. U istom listu naredne godine su objavljene još četiri njegove pesme, kao i jedna Zmajevom časopisu „Neven”. Ubrzo je u oba lista postao stalni saradnik. Posle završene trgovačke škole, iz Trebinja se preselio u Sarajevo. 1888. je upisao učiteljsku školu, koju je 1891. nastavio u Somboru. Učiteljski ispit je položio 1893. godine u Somboru.
Učitelj
Tokom školske 1893/94. godine u Bijeljini je radio kao učitelj. Radeći u Bijeljini, po nalogu kotarskog predstojnika Černija, pretresen mu je stan i tom prilikom su u rukopisu pronađene dve pesme patriotskog sadržaja: Oj Bosno i Otadžbina, zbog čega su ga zemaljske vlasti u Sarajevu, u junu 1894. otpustile iz državne službe i zabranile obavljanje učiteljskog posla u srpskim osnovnim školama, na teritoriji cele Bosne i Hercegovine. Leto je proveo u Mostaru, bez posla, a zatim su zemaljske vlasti preinačile svoju odluku i postavile ga za nastavnika u srpskoj osnovnoj školi pri manastiru Žitomisliću, a kasnije za učitelja u Mostaru. U Mostaru, osim što je radio kao učitelj bio je saradnik i urednik književnog lista „Zora”, čiji je idejni tvorac bio Svetozar Ćorović. Saradnici ovog lista su bili grupa tada mladih i talentovanih pesnika i pisaca, kao što su Aleksa Šantić, Osman Đikić, Atanasije Šola, Avdo Karabegović.
Studije u Ženevi
Sredinom 1899. otišao je u Ženevu da studira Filozofsko-istorijski fakultet. Tamo je izabran za predsednika udruženja naših studenata u Švajcarskoj. Jedno vreme je boravio u Parizu, gde se upoznao sa upoznao i sprijateljio sa Milanom Rakićem i čitajući pesme, ne znajući da su njegove, pohvalio ga i na indirektan način ga ohrabrio da piše pesme.
Prvu zbirku Pjesme su mu u aprilu 1901. uredile i objavile kolege iz „Zore”. Dučić je za tu zbirku odabrao 93 pesme, od ukupno 212, koje je napisao od svoje četrnaeste godine. Zbirka je štampana u svega pedeset numerisanih primeraka, na naročitoj hartiji.
Odlikovan je Ordenom Svetog Save četvrtog reda, u Beogradu, ukazom od 20. oktobra 1904.
Kako su njegove materijalne mogućnosti bile vrlo skromne, za školovanje je dobijao pomoć od prijatelja, a od srpske vlade stipendiju. Diplomirao je oktobra 1906, na društvenim naukama.
Činovnik
Preko poznanstava i prijateljstva sa uglednim ljudima, već afirmisan kao pesnik, pokušavao je da dobije zaposlenje u Ministarstvu inostranih dela. Zbog njegove upornosti i zahvaljujući pomoći Jovana Skerlića i Slobodana Jovanovića, uspeo je da se zaposli kao činovnik, januara 1907. u Ministarstvu inostranih poslova Kraljevine Srbije. Najpre je radio kao pisar. Bio je u obavezi da ide u Bosnu i Hercegovinu i da tamo radi po instrukcijama o „zastupanju državnih interesa”.
Saradnik „Politike“
Kada ga je zbog štednje budžeta Ministarstvo inostranih dela 1908. privremeno otpustilo i on ostao bez posla, njegov prijatelj Kosta Kumanudi ga je preporučio vlasnicima „Politike”, Darku i Vladislavu Ribnikaru. Povereno mu je uređivanje književne hronike. U „Politici” je ostao upamćen kada je kao pesnik i patriota, objavio proglas Beograđani, otadžbina je u opasnosti!, pozivajući građane na veliki narodni miting, povodom najave Austrougarske da će proglasiti aneksiju Bosne i Hercegovine. Za vreme demonstracija, zajedno sa Branislavom Nušićem se upisao u dobrovoljce.
Srpska vlada ga je na jesen 1908. poslala u Rim, kao svog agenta sa zadatkom da radi na propagandi protiv aneksije. U tom cilju, u Rimu je napisao i objavio brošuru pod nazivom Aneksija Bosne i Hercegovine i srpsko pitanje, koja je uručena poslanicima italijanskog parlamenta, uoči rasprave o tom pitanju, s nadom da će se solidarisati sa Srbijom i izjasniti protiv aneksije.
Diplomatska karijera
Ukazom kralja Petra I Karađorđevića početkom 1910. započeo je diplomatsku karijeru, kao ataše. Najpre je postavljen u Carigradu, a vrlo brzo zatim u Sofiju, pored poslanika Svetislava Simića, a potom Miroslava Spalajkovića.
U knjizi Antologija novije srpske lirike, autora Bogdana Popovića, profesora uporedne književnosti na Beogradskom univerzitetu, koju je 1911. objavila Matica hrvatska u Zagrebu, Dučić je bio najzastupljeniji pesnik sa čak 28 pesama.
Kako je izrazio želju da bude diplomata u Rimu, u junu 1912. postavljen je za sekretara pete klase poslanstva i na toj funkciji je ostao do 1914. U tom periodu je pokušavao da popravi odnos italijanske javnosti prema Srbiji, koji je u vreme Prvog i posebno Drugog balkanskog rata bio vrlo rđav. Pošlo mu je za rukom da razgovara sa bugarskim poslanikom u Rimu, koji nije želeo da kontaktira sa srpskim otpravnikom poslova Ljubomirom Mihailovićem. U Rimu se upoznao i razgovarao je sa mnogim diplomatama. Bio je upoznat sa situacijom na Balkanu i politikom pojedinih zemalja prema Srbiji, takođe i oko srpsko-vatikanskog konkordata iz 1914. i definitivnim uputstvima za pregovore koje je vodio Lujo Bakotić, srpski poslanik pri Svetoj stolici.
Početkom juna 1914. imenovan je za sekretara četvrte klase u poslanstvu u Atini. Tu je proveo 4 godine. U to vreme šef srpske misije je bio poslanik Živojin Balugdžić. U Atini je 1916. prvi put sreo regenta Aleksandra Karađorđevića, a u jesen 1917. sa njim je obilazio Solunski front. Radeći kao sekretar poslanstva razgovarao je sa mnogim diplomatama u Atini i o tome obaveštavao srpsku vladu na Krfu.
Karijera nakon Velikog rata
Ukazom Aleksandra Karađorđevića, početkom jula 1918. Jovan Dučić je premešten u Poslanstvo Kraljevine Srbije u Madridu. Ono je početkom decembra 1918. preimenovano u Poslanstvo Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca. Za to vreme, njegov šef je bio poslanik i kraljev sekretar, Dragomir Janković. U Madridu je radio do oktobra 1922. Tamo je najpre bio u svojstvu sekretara prve klase, a zatim je stekao i više zvanje, postao je savetnik poslanstava. Mesec dana kasnije je prebačen za savetnika u Atinu, a od 1. septembra 1923. radio je kao otpravnik poslova.
Oktobra 1924. imenovan je za stalnog delegata kod Lige naroda u Ženevi. Po ugledu na druge zemlje, od Ministarstva inostranih dela je tražio da se u Ženevi uspostavi poseban biro i obezbede finansijska sredstva za njegovo funkcionisanje, ali mu to nije odobreno. Po njegovom mišljenju položaj kraljevine, kao i učinak dotadašnjeg delegata u Društvu naroda su bili nepovoljni, o čemu je upoznao ministra inostranih poslova. Nije dugo ostao delegat, jer je vrlo brzo zatim izbila afera, zbog koje je povučen sa funkcije već u avgustu 1925.
Odmah po povlačenju iz Ženeve, avgusta 1925. kraljevim ukazom je postavljen za generalnog konzula u Generalnom konzulatu Kraljevine SHS u Kairu, gde je doputovao tek marta naredne godine. Po njegovom dolasku, umesto Generalnog konzulata je otvoreno Poslanstvo, a on je postavljen za otpravnika poslova, odnosno šefa diplomatske misije. U Kairu je započeo sa pisanjem Blaga cara Radovana. Naredne godine, boraveći na odmoru u Beogradu, kao epilog prethodne afere u Ženevi, fizički je napao Milutina Jovanovića, u kabinetu pomoćnika ministra inostranih poslova, pa su obojica suspendovani, a Dučić je i penzionisan. Posle penzionisanja je vreme provodio sa brojnim prijateljima, pisao za „Politiku”, držao govore na skupovima o značaju Bosne i Hercegovine u prošlosti i pripremao Sabrana dela za štampu.
Karijera nakon suspenzije
Nakon dve godine suspenzije, za njega je tražen agreman za mesto poslanika pri Svetoj stolici, ali iz Vatikana nije data saglasnost. Onda je kraljevim ukazom, krajem decembra 1929. postavljen za otpravnika poslova Poslanstva Kraljevine Jugoslavije u Kairu, gde je proveo dve godine. Jugoslavija je u to vreme pokušavala da uspostavi dobre, najviše trgovinske odnose sa Egiptom.
Zatim je 1932. postavljen za izvanrednog poslanika i opunomoćenog ministra u Budimpešti. U Mađarsku je stigao baš u vreme kada je tamošnjoj štampi vođena kampanja protiv Jugoslavije, a Mađarska je bila totalitarna država koja je težila reviziji mirovnih ugovora. U takvim okolnostima Dučiću nije bilo lako da uspostavi dobrosusedske odnose. U Budimpešti je proveo više od godinu dana, a onda je avgusta 1933. po sopstvenoj želji ponovo otišao u Rim, kao poslanik i opunomoćeni ministar, umesto Milana Rakića, koji je na istom mestu proveo prethodne 4 godine.
U Italiji je proveo četiri teške godine, za koje je smatrao da su bili vrhunac njegove diplomatske karijere, imajući u vidu loše odnose dveju država. Upravo u tom periodu Musolinijev režim je ugrožavao temelje Kraljevine Jugoslavije, instruirajući i pomažući ustašku emigraciju, mađarski i bugarski revizionizam i stvaranje Velike Albanije. Uspeo je sa italijanskim ministrom inostranih poslova, grofom Galeacom Ćanom da pripremi pregovore između dve zemlje, i oni su kao rezultat dali sporazum Stojadinović–Ćano sklopljen 25. marta 1937. u Beogradu.
Očekivao je da će mu posle toga biti produžena misija u Rimu, ali je početkom juna 1937. postavljen za izvanrednog poslanika i opunomoćenog ministra u Bukureštu. Rumunija je predstavljala dobrosusedsku zemlju, koja je sa tadašnjom Jugoslavijom bila povezana dinastičkim vezama. Početkom januara 1939. postavljen je za izvanrednog i opunomoćenog ambasadora i tako postao prvi ambasador u istoriji jugoslovenske diplomatije.
Poslednji boravak u Trebinju i Drugi svetski rat
Godine 1939. Dučić je poslednji put boravio u Trebinju, prilikom osvećenja temelja nove gimnazije i spomenika herojima palim u Prvom svetskom ratu.
Drugi svetski rat zatekao ga je u Madridu, gde se od kraja maja 1940. nalazi na mestu kraljevsko-ministarskog poslanika. Pošto je još sredinom novembra 1940. akreditovan kod portugalske vlade, a svestan razvoja događaja i izvesnosti da će Franko u Španiji priznati takozvanu NDH, krajem jula 1941. otišao je za Lisabon. Zatim se na kratko vratio u Madrid da spakuje preostali deo zbirke knjiga, slika i drugih kolekcionarskih predmeta. Avgusta 1941. prešao je da živi kod svog rođaka Mihaila Dučića, u grad Geri, na obali Mičigenskog jezera u SAD. Time je završena njegova diplomatska karijera, koja je trajala više od 30 godina. Kao diplomata je radio u devet, a od toga je bio šef u 6 država i učestvovao u ukupno 13 misija. Kao moderni pisac, pesnik i diplomata je uživao veliki ugled u Evropi.
Amerika
Boraveći u SAD, Dučić je pisao pesme, političke brošure i novinske članke. Pogođen razvojem situacije u Jugoslaviji i stradanjem srpskog naroda, osuđivao je genocid nad Srbima, koje je vršila hrvatska ustaška vlast. Redovno je pisao članke za „Amerikanski Srbobran”. Godine 1942. serija političkih tekstova, koja je izlazila u „Amerikanskom Srbobranu”, zatim je izašla u obliku manjih knjiga: Dr Vlatko Maček i Jugoslavija objavljena je u Pitsburgu, a Federalizam ili centralizam. Istina o «spornom pitanju» u bivšoj Jugoslaviji i Jugoslovenska ideologija – Istina o «jugoslavizmu» objavljeni su u Čikagu.
„Da je neko zapitao tvorce Jugoslavije u Parizu, (izuzimajući Trumbićev Jugoslovenski Odbor), da li bi pristali na državu koja bi onako doživela izdaju na velikom delu svog fronta, i u prvom okušaju jugoslavenskog patriotizma; a zatim još i pokolj pola milijona srpske nejači, ne verujem da bi se onda iko bio rešio na takvu svirepu avanturu, kao što je bio 1 decembar 1918.”
Kasnije su ove knjižice objedinjene pod naslovom Verujem u boga i srpstvo. Sa svojim rođakom Mihailom je bio idejni obnavljač „Srpske narodne odbrane”, organizacije srpske dijaspore, koju je još 1914. osnovao Mihajlo Pupin. Organizacija je obnovljena 13. novembra 1941. godine u Čikagu i u njenom radu je učestvovao sve do smrti.
Akademik
Za dopisnog člana Srpske kraljevske akademije (Akademije umetnosti) izabran je 18. februara 1924, a 16. februara 1931. za pravog člana (Akademije umetnosti). Sa pristupnom besedom „O Ivu Vojnoviću“ proglašen je akademikom 7. marta 1939. godine.
Godine 1929. postao je počasni član Društva rumunskih književnika.
Smrt i sahrana
Razboleo se 1. aprila 1943. godine od španske groznice. Bolest se brzo širila, pa je dobio zapaljenje pluća, a zatim su nastale komplikacije sa srcem. Umro je 7. aprila 1943. godine, i sahranjen tri dana kasnije u Geriju, po srpskom pravoslavnom običaju. Prilikom sahrane položena mu je na grudi Lirika, njegovo poslednje delo, koje je objavljeno istog dana, ali on nije dočekao da ga vidi odštampano. Lirika je zbirka do tada neodštampanih pesama iz ciklusa Večernje pesme u okviru prve knjige njegovih Sabranih dela. Veoma je retka knjiga i u javnosti su poznata svega dva njena primerka: jedan u fondu biblioteke Srpske akademije nauka i umetnosti, a drugi u Biblioteci grada Beograda.
Njegovi zemni ostaci su 13. septembra iste godine prebačeni u portu srpskog manastira Sveti Sava u Libertivilu. Šezdesetih godina 20. veka, grupa srpskih intelektualaca pokušala je da ispuni pesnikovu želju i njegove zemne ostatke vrati u Trebinje, ali se to nije dogodilo, sve do oktobra 2000. Prilikom ekshumacije, koju je snimila kamera TV Beograd, prema rečima prisutnih, Dučićevo telo je bilo smešteno u tri kovčega: jedan gvozdeni i dva bakarna i nalazilo se u potpuno očuvanom stanju, a na njegovim grudima ležala je neoštećena i pomalo vlažna Lirika.
Njegov grob se sada nalazi u crkvi Blagovještenja, u Hercegovačkoj Gračanici, trećoj replici Gračanice sa Kosova. Radi se o srpskoj pravoslavnoj crkvi, izgrađenoj na brdu Crkvini u istočnom delu Trebinja, odakle se širi vidik na grad, reku Trebišnjicu i mostove. Crkva je izgrađena sredstvima koje je obezbedio dobrotvor Branko Tupanjac iz Čikaga, a projektovao je arhitekta Predrag Ristić. Uz crkvu se nalaze konak i zvonik.
Dela
Njegov pesnički rad se vremenom menjao. Posle 1903. napustio je jedanaesterac i osim kratkih stihova, na koje je prešao 1918. godine, do kraja je pisao jedino u dvanaestercu, u kome je sintaksu i melodiju doveo do savršenstva. Jednu knjigu pesama objavila mu je Srpska književna zadruga 1908, a drugu u ograničenom izdanju je štampao 1912. U „Srpskom književnom glasniku” i „Čurčićevom almanahu” je objavio nekoliko književnih rasprava i literalnih eseja, pesnička pisma iz Švajcarske, Španije i drugih mesta. Svoj književni opus uobličio je u Sabranim delima.
- „Samohrana majka“, „Golub“, Sombor (1886)
- „Pjesme“, „Zora“, Mostar (1901)
- „Pesme“, Srpska književna zadruga, Beograd (1908)
- „Sabrana dela“ (1929—1932)
- „Knjiga prva. Pesme sunca“, Beograd (1929)
- „Knjiga druga. Pesme ljubavi i smrti“, Beograd (1929)
- „Knjiga treća. Carski soneti“, Beograd (1929)
- „Knjiga četvrta. Plave legende“, Beograd (1930)
- „Knjiga peta. Gradovi i himere“, putopisi, Beograd (1930)
- „Knjiga šesta. Blago cara Radovana“, razmišljanja pisca, Beograd (1932)
- „Knjiga sedma, osma i deveta. Staza pored puta. Moji saputnici. Jutra sa Leutara. Reči o čoveku“, objavljene posthumno u Čikagu (1951)
- „Jedan Srbin diplomat na dvoru Petra Velikog i Katarine I grof Sava Vladislavić“, Pitsburg (1942)
- „Lirika“, Pitsburg (1943)
