U vremenu kada se sve meri brzinom, efikasnošću i profitom, reč „tradicija“ često zvuči kao zaboravljena pesma iz prošlih vekova. Međutim, za narod kakav je srpski, koji je kroz vekove opstajao upravo zahvaljujući svojoj duhovnosti, kulturi i običajima, očuvanje tradicije nije samo sentimentalna vrednost – već pitanje opstanka.
Tradicija kao oslonac identiteta
Srpska tradicija nije samo nošnja, kolo i gusle. Ona je mnogo dublja – to je vidljivi i nevidljivi svet predaka koji se prenosi iz generacije u generaciju: kroz porodične slave, crkvene praznike, jezik, narodnu poeziju, gostoprimstvo, poštovanje starijih, ali i kroz način razmišljanja i osećaj pripadnosti.
U društvu koje sve više teži uniformisanju, neautentičnosti i površnosti, u kojem su globalni trendovi često suprotni vrednostima koje su vekovima gajene na ovom tlu, pitanje postaje: kako ostati svoj?
Savremena iskušenja – tihi gubici
Današnji čovek, posebno mlad čovek u Srbiji, suočen je sa snažnim izazovima. Digitalni svet nameće nove autoritete i modele ponašanja, u kojima je sve manje mesta za tišinu domaće trpeze, za priče bake i dede, za pesmu o Kosovskom boju i knezu Lazaru.
Pritisci da se bude „moderan“, da se stidi sopstvenog porekla i da se ruše „prevaziđeni“ običaji, postaju svakodnevica.
Mnogi praznici gube svoje značenje i svode se na dekoracije i potrošnju. Porodične slave zamenjuju okupljanja bez duhovne dubine. Ljudi sve ređe znaju značenje molitava, simbolike badnjaka, značaja posta. U toj tihoj eroziji vrednosti, gubi se ono što nas čini drugačijima – ono što nas čini nama.
Očuvanje tradicije počinje u porodici
Temelj svakog društva jeste porodica, i upravo tu počinje – i završava se – borba za tradiciju. Ako dete ne nauči da poštuje svoje korene u roditeljskom domu, teško će to naučiti kasnije.
Učenje molitava pred spavanje, odlazak u crkvu na praznike, slavljenje krsne slave ne kao obaveze, već kao duhovnog praznika – sve su to jednostavni, ali moćni načini da se tradicija održi. Uključivanje dece u pripreme za Božić i Vaskrs,
priče o junacima iz srpske epske poezije, čitanje bajki, pesama i legendi – to su temelji duhovnog imuniteta u vremenu otuđenja.
Obrazovanje i mediji – mesta borbe
Škola i mediji u Srbiji moraju ponovo postati stubovi nacionalnog pamćenja, a ne instrumenti zaborava. Upravo je to jedan od razloga zašto smo i mi sami sa Kompasa pokrenuli ovaj projekat u vidu portala, jutjub kanala i društvenih mreža.
U obrazovnom sistemu potrebno je ojačati prisustvo domaće istorije, književnosti, umetnosti i duhovnosti. Deci treba govoriti o vladiki Nikolaju, Avi Justinu Popoviću, Desanki, Disu, Ćopiću, o onima koji su stvorili temelje našeg identiteta.
Mediji, s druge strane, umesto da glorifikuju površnost i bezlične uzore, treba da promovišu istinske vrednosti: porodičnu stabilnost, veru, čojstvo, junaštvo, poštenje. Srpski narod ima dovoljno mudrih ljudi i časnih primera – potrebno ih je samo osvetliti.
Savremeni život ne mora biti neprijatelj
Važno je reći – tradicija ne znači vraćanje unazad niti odbacivanje savremenog života. Moguće je nositi savremeni sat, koristiti internet, putovati po svetu, a istovremeno poštovati post, slaviti svoju slavu, učiti decu o Svetom Savi i znati da su Kosovo i Metohija više od naše zemlje – da je to zavet.
Tradicionalne vrednosti nisu prepreka napretku – one su osnova na kojoj se može graditi zdrav, uravnotežen i snažan čovek savremenog doba.
Bitka se vodi svakog dana
Očuvanje tradicije nije velika revolucija – to je svakodnevna odluka da budemo verni svom jeziku, veri, običajima, da ne zaboravimo ko smo i odakle smo. Srbija će opstati onoliko dugo koliko njeni ljudi budu voleli ono što je čini posebnom. A ta ljubav počinje jednostavno – u domu, u priči, u pesmi, u molitvi, u veri.
