U novijoj istoriji Srbije nije postojala tragičnija ličnost od kneza Mihaila Obrenovića. Mnogi istoričari su saglasni da se njegova tužna sudbina ne bi mogla uporediti sa onom koja je tri decenije kasnije zadesila njegove nasledsnike Milana i Aleksandra Obrenovića i čija je smrt promenila tok istorije Srbije. Ubistvo kneza Mihaila je bio prvi pravi politički atentat u modernoj Srbiji.
O knezu Mihailu ispisane su brojne biografije u kojima je između ostalog ostalo zabeleženo da je tokom svog kratkog života stalno bio razapet između privatnih i državnih problema. Uprkos tome, ono što je učinio za Srbiju nemerljivo je najpre zbog činjenica da je uspeo da zauvek protera Turke iz Srbije i od nje stvori suverenu kneževinu.
Istorija ga pamti kao kao ljubimca žena, muzikalnog, sjajnog jahača, strelca, otemenog i zanosnog čoveka i velikog kavaljera. Imao je dva vanbračna sina koja je voleo mnogo, ali nijedan ga posle atentata u Košutnjaku nije nasledio.
Kada se posle 16 godina vratio iz inostranstva, iznenađen je bio koliko je Srbija bila nazadna u pogledu poljoprivrede, kao i niskim kulturnim stanjem stanovništva i životom koji je bio daleko od onoga koji je viđen u Evropi. Od samog početka došao je do zaključka da jaka vladalačka vlast nasušna potreba.
Dolazak na presto i reforma države
Na presto je stupo 14. septembra 1860. godine.
U svojoj prestonoj besedi osim o zemljoradnji, razvoju stočarstva spomenuo je da je nasušna potreba Srbije da dobije narodnu vojsku, koja je otadžbini bila potrebna dati „sigurnost i odbranu“. I za postojanje nardone vojske i odrbane zapravo se krio rat s Turcima i proširenje srpskih teritorija.
Mihailo je značajno reformirsao državnu upravu i na jedan način promenio njen društveni život, iako sam nije bio izrazito društvena osoba. Prvo što je uradio u reformi državne uprave bila je centralizacija jer su o svemu odlučivali ministri. Ispod njih su bili okruzi, a glavni je bio okružni načelnik koji se osim ekonomskim bavio i policijskim poslovima, pa i sudskim.
Ispod njega bili su kapetani koji su komandovali žanadrmima i pandurima koji su predstavljali jedinu svenadležnu vlast u Srbiji. Ministri su svake tri godine izlazili pred Skupštinu gde su podnosli referate o svom radu, a dotle sve je bilo obavijeno tajnstvenošću. Načelo rada postalo je da niko nikome ništa ne govori.
Čak ni pomoćnici ministara nisu bili upućeni u vladine namere. U jednoj prilici načelnik policijskog odeljenja u Ministarstvu unutrašnjih dela nije znao da je rešeno da se održi Skupština. Činovnici su živeli u jednoj vrsti paralisanosti u svom radu. Ispostavilo se da je Mihailo smatrao da u toj tajnosti leži polovina uspeha. Na većini dokumenta je stajalo „poverljivo“ i „strogo poverljivo“. Svaki, pa i najmanji znak nediscipline se oštro kažnjavao.
Godine 1864. ministar prosvete postavlja u Velikoj školi osobu koja postaje „nadžiratelj mladeži“. Porfesori nezadovoljni, studenti nezadovoljni. Revolitrani zajedno podnose ministarstvu predstavku u kojoj navode da smatraju njega „špionom“. Ministar prvog potpisanog navodi kao vođu bunta.
Nepopularan režim
Mihailov režim je bio veoma nepopularan, pre svega jer je godinama držao jedne te iste ljude, koji su narodski rečeno dosadili i Bogu i narodu, a nedostatak kritike vlasti u novinama samo je pogoršavao situaciju. Neiskazivanje nezadovoljstva javno, počelo je da truje duhove iznutra. Talasi gorčine počeli su da se prelivaju prema Mihailovom režimu i već od 1864. Srbiju počinje da zahvata talas nezadovoljstva.
Čak i u samom Savetu postojala je jedna tiha opozicija koju su činili Filip Hristić i Dimitrije Crnobarac koji naglašavaju da je opasno vladati bez ministarske odgovornosti i slobodne štampe. Nezadovoljstvo nije bilo samo oslonjeno na inteligenciju već se počelo osećati i u narodu.
Za vreme Mihailove vladavine narod je poprilično stradao od poplava, suša od rđvaih i nerodnih godina. Odmah je po dolasku na vlast povećala porez, na jedan talir zbog koga Toma Vučić Perišić digao narod na njega. Mihailov režim je tako postao režim policijske stege, ministri i njihovi činovnici uzdizali su se nad narodom kao jedna gospodarska klasa. Srbija je u očima savremenika tog perioda počela sve više da liči na nemačku despotiju iz 18 veka.
Ubistvo kneza Mihaila
Knez Mihailo ubijen je na Košutnjaku 29. maja 1868. godine. Tog toplog popodneva knez Mihailo Obrenović u društvu Tomanije Obrenović, njegove strine, Anke Konstantinović, njegove sestre od strica i Katarine, Ankine ćerka odlučio je da prošeta po Košutnjaku. Društvo im je pravio Mihailov ađutant Svetozar Garašanin, sin Ilije Garašanina. Niko nije ni očekivao da će se mirna šetnja pretovriti u krvavu egzekuciju.
U istoriji kao izvršioci zavere ubistva kneza označeni su braća Radovanovići, koji su se naovodno osvetili knezu zbog robije svoga brata Ljubomira Radovanovića.
Kosta Radovanović, označen je kao glavni izvršilac ubistva. Radilo se o imućnom i uglednom trgovcu. U njegovom društvu bil su i još dvojica braće Pavle i Đorđe Radovanović. Kao neposredni pomagači u ubistvu su označeni Lazar Marić, bivši predsednik beogradskog Okružnog suda i Stanoje Rogić, bivši trgovac.
Usred šume dok je Mihailo pokazivao Katarini neku „čaroliju prirode“ iz šiblja prolomio se prasak „bibernice“ (jedna vrsta smrtonosnog pištolja). Kosta je iskočio sa sabljom u ruci i nasrnuo na Mihaila koji je pao na zemlju. Miahilo je ubijen sa tri hica, a stradala je i Anka Konstantinović koja je svojim telom pokušala da zaštiti kneza i spreči Kostu ga ubije. Knjažev ađutant Svetozar Garašanin, koji je trebalo da ga zaštiti, pao je ranjen s konja i onesvestio se, dok je Katarina lakše ranjena, piše Nova.
Posle atentanta, braća su pobegla niz Košutnjak tu ih je spazila vojna patrola i uhapsila ih. Svi zaverenici su izvedeni na sud i svima je presuđena smrtna kazna istog dana. Smrtna kazan izvršena je na Karaburmi.
Nalogodavci ovog atentata nikada nisu otkriveni, ali su se spominjali Karađorđevići, kao i neke strane sile. Srpske vlasti nikada nisu objavile dokumenta sa salušanja atentatora ni o uzrocima atentata.
Ubistvo kneza Mihaila je bio prvi pravi politički atentat u modernoj Srbiji.
