Sveti Petar Cetinjski, nebeski zaštitinik Cetinjskog manastira i pravoslavnog naroda u Crnoj Gori, rođen je u Njegušima 1749. godine. Zamonašio se u svojoj 12. godini a 1782. godine, po upokojenju Mitropolita Arsenija (Plamenca), postao je mitropolit i gospodar Crne Gore.
Život je proveo „sa mačem u jednoj i krstom u drugoj ruci“, boreći se da očuva slobodu crnogorskog naroda, kojim je upravljao, i da utvrdi veru pravoslavnu u njemu. Istovremeno je mirio zavađena crnogorska plemena, i vojevao porotiv Turaka i Francuza. Smatra se osnivačem crnogorske državnosti. Iako je bio duhovni i svetovni poglavar svome narodu, živio je u teskobnoj, hladnoj keliji, monaškim podvigom ugađajući Bogu.
Bio je srpski pravoslavni mitropolit crnogorsko-primorski i poglavar (Stare) Crne Gore od 1784. do 1830, a počevši od 1796. njegovo starešinstvo je priznavao i znatan deo oblasti Brda. Potpisivao se kao vladika Crne Gore, Skenderije i Primorja i bio nosilac ruskog Ordena Svetog Aleksandra Nevskog.
Sav svoj život, viteški i sveti, Sveti Petar Cetinjski posvetio je ovaj slavni muž svome narodu. Unutra je radio svom snagom da izmiri zavađena plemena, a spolja da odbrani zemlju i narod od grabljivih napadača. Uspeo je i u jednom i u drugom poslu. Proslavio se naročito pobedom nad vojskom Napoleonovom u Boki i Dalmaciji. Prema sebi je bio surov a prema svakom drugom pravedan i snishodljiv. Živeo je u jednoj teskobnoj keliji, kao prost monah, i ako je bio knez nad jednim narodom.”
Upokojio se 1830. godine. Gospod ga proslavi na nebesima i na zemlji, kao vjernog i trpeljivog slugu Svoga. Njegove čudotvorne mošti počivaju netljene u Cetinjskom manastiru. Zajedno sa njegovim moštima, u Cetinjskom manastiru čuva se Desnica Svetog Jovana Krstitelja i čestica Časnog krsta.
Čudotvorne mošti
Kada je četiri godine posle njegovog upokojenja, isto na dan svetog Evanđeliste Luke (1834), njegov grob bio otvoren, mošti Vladike svetog biše nađene cele i netljene.
Tu sve radosnu vest, da je Bog proslavio svoga ugodnika objavi Petar II istoga dana proglasom, svemu narodu sa željom da svi budu učesnici „radosti i veselja opštega našega Pravoslavija.“
U svojoj radosnoj poslanici ovaj umni naslednik svetoga strica pisaše ovako:
„Na znanje vi dajemo, blagočestivi narode, kako smo 18 ovoga mjeseca, na Lučindan, otvorili grob blaženo i svetopočivšega pretka mojega i arhipastira vašega Petra i, pošto smo otvorili grob, našli smo cjelokupno i sveto tijelo dobroga i svetoga arhipastira našega. Zato, blagočestivi narode, mi vama radosno i objavljujemo o tome srećnome događaju, jerbo znamo da ćete blagodariti Svemogućega Tvorca, koji vi vašega dobroga oca, krepkoga pastira Crkve i stada Hristova, vašega obranitelja i izbavitelja, posla među vama u svetome tijelu, da, kako je bio u smrtnome životu gotov za vas dati dušu i tijelo, tako da mu se molimo da on i sada, kako (kao) svetitelj i ugodnik Božji, bude molitvenik Svemogućemu Bogu za nas kako za svoje sinove.“
Koliko su se Crnogorci bojali njegovih čudotvornih reči i njegove kletve dok je bio u životu, toliko više sada su se čuvali da štogod ne učine što njemu nije milo i što je on prokleo, jer, znali su: on je sada bliže Bogu. On gleda i zna i vazda će gledati da li narod njegov živi u veri i ljubavi, u slozi i poštenju, i da će dobrima kao i za života pomoćnik biti, a zlima nakazatelj i protivnik.
Pamtilo se dugo i danas se pamti svako njegovo prokletstvo i svaki njegov blagoslov: što je blagoslovio ostalo je blagosloveno, što je prokleo, nikad nije imalo napretka. Narod za njega veli: „Onaj sveti Petar što je u Rimu, tri puta se odrekao Hrista: a naš sveti Petar što je na Cetinju, nije ni jedanput!“ Zato često kažu: „Pomozi sveti Petre!“ – jer je kost od njihove kosti, zastupnik sigurni pred Bogom i pohvala cele Crkve Božje.
Narodu nije ostalo nepoznato da je čitavog svog života, i pored raznovrsnih svetovnih obaveza, bio veliki isposnik i molitvenik, da je do smrti živeo u jednoj polumračnoj ćeliji uz crkvu Cetinjskog manastira, koja je po svemu ličila na ćeliju pustinožitelja. Malo ga je ko video da se smeje ili da je mnogo govorio; obično je ćutao, uduben u bogoumlje i molitvu ili u brige o svojoj pastvi. Kome god bi bolesniku nad glavom molitvu čitao, retko bi ostajao neko da nije prebolio i ozdravio.
Ovako je pisao Sveti ava Justin, a brojna čuda nad moštima Svetog Petra Cetinjskog dešavaju se i danas. Monasi Cetinjskog manastira i veliki broj vernika koji pohodi svetinju svedoče o mnogim isceljenjima i čudima nakon molitvi nad moštima Svetog Petra Cetinjskog.
