Свети Петар Цетињски, небески заштитиник Цетињског манастира и православног народа у Црној Гори, рођен је у Његушима 1749. године. Замонашио се у својој 12. години а 1782. године, по упокојењу Митрополита Арсенија (Пламенца), постао је митрополит и господар Црне Горе.
Живот је провео „са мачем у једној и крстом у другој руци“, борећи се да очува слободу црногорског народа, којим је управљао, и да утврди веру православну у њему. Истовремено је мирио завађена црногорска племена, и војевао поротив Турака и Француза. Сматра се оснивачем црногорске државности. Иако је био духовни и световни поглавар своме народу, живио је у тескобној, хладној келији, монашким подвигом угађајући Богу.
Био је српски православни митрополит црногорско-приморски и поглавар (Старе) Црне Горе од 1784. до 1830, а почевши од 1796. његово старешинство је признавао и знатан део области Брда. Потписивао се као владика Црне Горе, Скендерије и Приморја и био носилац руског Ордена Светог Александра Невског.
Сав свој живот, витешки и свети, Свети Петар Цетињски посветио је овај славни муж своме народу. Унутра је радио свом снагом да измири завађена племена, а споља да одбрани земљу и народ од грабљивих нападача. Успео је и у једном и у другом послу. Прославио се нарочито победом над војском Наполеоновом у Боки и Далмацији. Према себи је био суров а према сваком другом праведан и снисходљив. Живео је у једној тескобној келији, као прост монах, и ако је био кнез над једним народом.”
Упокојио се 1830. године. Господ га прослави на небесима и на земљи, као вјерног и трпељивог слугу Свога. Његове чудотворне мошти почивају нетљене у Цетињском манастиру. Заједно са његовим моштима, у Цетињском манастиру чува се Десница Светог Јована Крститеља и честица Часног крста.
Чудотворне мошти
Када је четири године после његовог упокојења, исто на дан светог Еванђелисте Луке (1834), његов гроб био отворен, мошти Владике светог бише нађене целе и нетљене.
Ту све радосну вест, да је Бог прославио свога угодника објави Петар II истога дана прогласом, свему народу са жељом да сви буду учесници „радости и весеља општега нашега Православија.“
У својој радосној посланици овај умни наследник светога стрица писаше овако:
„На знање ви дајемо, благочестиви народе, како смо 18 овога мјесеца, на Лучиндан, отворили гроб блажено и светопочившега претка мојега и архипастира вашега Петра и, пошто смо отворили гроб, нашли смо цјелокупно и свето тијело доброга и светога архипастира нашега. Зато, благочестиви народе, ми вама радосно и објављујемо о томе срећноме догађају, јербо знамо да ћете благодарити Свемогућега Творца, који ви вашега доброга оца, крепкога пастира Цркве и стада Христова, вашега обранитеља и избавитеља, посла међу вама у светоме тијелу, да, како је био у смртноме животу готов за вас дати душу и тијело, тако да му се молимо да он и сада, како (као) светитељ и угодник Божји, буде молитвеник Свемогућему Богу за нас како за своје синове.“
Колико су се Црногорци бојали његових чудотворних речи и његове клетве док је био у животу, толико више сада су се чували да штогод не учине што њему није мило и што је он проклео, јер, знали су: он је сада ближе Богу. Он гледа и зна и вазда ће гледати да ли народ његов живи у вери и љубави, у слози и поштењу, и да ће добрима као и за живота помоћник бити, а злима наказатељ и противник.
Памтило се дуго и данас се памти свако његово проклетство и сваки његов благослов: што је благословио остало је благословено, што је проклео, никад није имало напретка. Народ за њега вели: „Онај свети Петар што је у Риму, три пута се одрекао Христа: а наш свети Петар што је на Цетињу, није ни једанпут!“ Зато често кажу: „Помози свети Петре!“ – јер је кост од њихове кости, заступник сигурни пред Богом и похвала целе Цркве Божје.
Народу није остало непознато да је читавог свог живота, и поред разноврсних световних обавеза, био велики испосник и молитвеник, да је до смрти живео у једној полумрачној ћелији уз цркву Цетињског манастира, која је по свему личила на ћелију пустиножитеља. Мало га је ко видео да се смеје или да је много говорио; обично је ћутао, удубен у богоумље и молитву или у бриге о својој пастви. Коме год би болеснику над главом молитву читао, ретко би остајао неко да није преболио и оздравио.
Овако је писао Свети ава Јустин, а бројна чуда над моштима Светог Петра Цетињског дешавају се и данас. Монаси Цетињског манастира и велики број верника који походи светињу сведоче о многим исцељењима и чудима након молитви над моштима Светог Петра Цетињског.
