„Беше савршен и праведан, и бојаше се Бога и уклањаше се од зла“ (Јов 1:1). Имао је седам синова и три кћери, много слугу и стоке, и ни у чему није оскудевао, али су га једнога дана задесила страшна искушења — Свети Јов је изгубио децу и сву своју имовину, а потом се разболео од губе.
Већина људи верује да је праведни Јов био човек који је угађао Богу у свему, али да је у једном тренутку прошао кроз страдања која су му била послата како би се испитала његова праведност. Он их је поднео и добио награду. Колико је ово мишљење тачно?
Уопштено говорећи, ова идеја је тачна, али јој недостаје један важан детаљ. У прологу књиге појављује се лик који клевета Јова или доводи у питање његову несебичну праведност. Његово име је сатана: зло које погађа Јова не долази од Бога, већ од иницијативе сатане. А Бог то, такорећи, допушта — то јест, извор зла није у Богу, већ у сатани. То је веома важан детаљ.
Јов и његови пријатељи
Према приповести, јасно је да је страдање Светог Јова дошло кроз клевету. Али Свети Јов то не зна; он живи, све чини Бога ради, а онда се изненада суочава са невољама…
Јов и његова три пријатеља — Софар, Валдад и Елифаз — имали су два различита духовна устројства. Јовљеви пријатељи су инсистирали на томе да Бог увек награђује праведнике и кажњава грешнике. Такво схватање може усадити ропски менталитет — то јест, испуњавати Божије заповести или из страха, или ради награде. Свети Јовљеви пријатељи су више имали такав начин размишљања.
Јов је човек који воли Бога
А, како књига показује и како тумачи истичу, Свети Јов је човек који воли Бога. Можда је и он близак идеји да праведнике чека награда. Али он ипак воли Бога, и није само Његов слуга — то јест, неко ко испуњава заповести из страха или у нади на награду. Када волимо, желимо да разумемо другу особу. Праведни Јов је покушавао да разуме Бога као Онога Који нам даје живот и Који брине о нама.
Руски библиста архимандрит Теодор (Бухарев; 1822–1871) написао је дело о Књизи о Јову. У њему је веома добро објаснио тон Јовљевих речи и пронашао веома исправну дефиницију. Веровао је да је у Светом Јову говорила повређена љубав. Праведни Јов је Бога доживљавао као Личност и волео Га је. Када волимо, трудимо се да разумемо и проникнемо у дубину личности онога кога волимо.
Јов је дуго градио однос са Богом, приносио Му жртве и водио праведан живот. И то је чинио управо из љубави. Али одједном се њихов однос променио и Свети Јов је престао да разуме Онога Кога је волео. И оно што је говорио, говорио је јер је био повређен и збуњен. Свиђа ми се та идеја.
Иако у речима Јовљевих пријатеља наизглед нема критике Бога — напротив, они су Га на сваки начин бранили — на крају књиге, у епилогу, Бог је рекао Јовљевим пријатељима: „Не говористе о Мени право као слуга Мој Јов“ (Јов 42:7). Бог је оправдао Јова у ситуацији у којој се нашао, упркос његовим протестима и прекорима упућеним Богу.
Љубав, поверење и страдање
Можемо ли рећи да се делатна љубав изражава у томе што, тамо где желиш да пронађеш одговоре на питања: „Шта сам учинио да заслужим страдање? Зашто ми је послато?“, ти једноставно то прихваташ, показујући тиме поверење у Бога?
Мислим да је једна од главних идеја ове књиге то како верујући човек треба да живи ако се суочио са страдањима која му је тешко да прихвати, јер му делују неправедно. То је такође испит вере у смислу да, чак и ако не разумем смисао страдања, ја толико волим и верујем Богу да сам спреман да живим са тим и наставим да верујем.
Речи Светог Јова упућене Богу понекад делују смело — звучи као да он захтева одговор од Бога, не схватајући узрок свог страдања. Можда можемо закључити да се, упркос свом расположењу и тим речима, Свети Јов ипак није одвратио од Бога и није Му се супротставио. Свети Јов је као да је имао активан став, али није био непријатељски настројен према Богу.
Праведни Јов је праслика Христа који трпи искушења у пустињи
Веома ми се допада идеја да је Свети Јов заправо био сам у свом страдању. Његова жена га није разумела, а ни његови пријатељи. Остао је сам са тешким бременом губитка и бола. У ситуацији у којој би радије умро него проживео још један дан у таквом страдању, молио је Бога за смрт (види треће поглавље).
У том смислу, Свети Јов предображава Христова искушења у пустињи. Јовљева жена му је рекла: „Похули на Бога и умри“ (Јов 2:9). Она више није имала никакву наду и дала му је погубан савет који он није прихватио.
Искреност Светог Јова
Шта су му саветовали пријатељи? „Потражи неку неправду у себи и моли Бога за милост.“ Али Свети Јов ту неправду није налазио и није толико молио за милост колико за објашњење. Треба имати на уму да је Праведни Јов био апсолутно поштен; није кренуо погрешним путем. Био је искрен према себи и није прихватио никакве лажне излазе.
Када се човек нађе у тешкој ситуацији, обично тражи излаз, а Свети Јов тражи поштен излаз. Јер људи понекад у таквој ситуацији пристану на било шта само да би се избавили. Али то није био његов пут.
Да ли нас Књига о Јову учи смирењу?
Као што знамо, људи у критичној ситуацији показују своје право лице: на пример, у тешкој болести или када могу умрети сваког тренутка. И Свети Јов је, по Божијем Промислу, био постављен у такву ситуацију.
Чини ми се да је Свети Јов, захваљујући искушењу које му је послато, много тога преиспитао и почео другачије да гледа на живот. Било је много тога што није могао да разуме или објасни у ономе што се дешава у свету.
Иначе, једна од тема ове књиге — о чему су Јовљеви пријатељи непрестано говорили — јесте да је Божански Промисао несхватљив. То је још једна тема која је тесно повезана са страдањем: у којој мери човек може да схвати Божански Промисао, или у којој мери му га Бог открива? Судећи по књизи, Божански Промисао не може се у потпуности спознати. Иако Свети Јов никада није сазнао узрок свог страдања, након што је прошао кроз њега постао је нов човек.
Страни теолози кажу да у овој књизи постоје два Јова. Постоји један Јов на почетку, а у епилогу видимо човека који је прошао кроз огањ страдања — и то је други Јов. И степен његовог познања Бога је такође другачији.
Кључне речи могу се наћи у петом стиху 42. поглавља, када Свети Јов каже, обраћајући се Богу: „Ушима слушах о Теби, а сада Те око моје види“ (Јов 42:5). Ове речи представљају камен спотицања јер се различито тумаче.
Тајна страдања
Лично ми је блиско тумачење истакнутог руског историчара књижевности, културолога и философа Сергеја Аверинцева (1937–2004), који је Јовљево искуство назвао катарзом. То јест, мучио га је проблем страдања, желео је да разуме зашто он и други неправедно страдају; али када је схватио да га је Бог чуо, да га није заборавио, његово поверење у Бога било је обновљено. Али то је само једно тумачење, док постоје и друга гледишта по овом питању.
Постоје ствари које не можемо докучити. Проблеми и тешкоће са којима се суочавамо понекад се могу некако објаснити. Ако се нешто догоди и разумемо да нам је послато због наших преступа, грехова или грешака, ситуација нам постаје јасна. Искључујемо тајну.
Али Књига о Јову говори да тајна постоји — то јест, постоје ствари које својим умом не можемо обухватити. И ако се са тим сусретнемо у свом животу, то више није ситуација Светог Јова, већ наша конкретна, која нас може довести у недоумицу. Спремност да се суочимо са тајном, са необјашњивошћу страдања која нас погађају и која погађају људе око нас, главна је поука коју морамо научити из Књиге о Јову.
Како су Књига о Јову и Нови Завет повезани?
Веома ми се допада мисао протојереја Алексеја Књазева (1913–1991), који је средином двадесетог века предавао Стари Завет на Институту Светог Сергија у Паризу. Његов циклус предавања је сачуван. Отац Алексеј је чувено рекао да је Књига о Јову једна од старозаветних књига која куца на врата Новог Завета.
Под тим је мислио да ни Јов ни његови пријатељи нису говорили о вечном животу. На крају крајева, Свети Јов је могао бити утешен речима: „Трпи овде, а онда ћеш бити награђен у загробном животу.“ Али нико то није рекао.
Одговор на питање о смислу страдања невиних људи, постављено у Књизи о Јову, у потпуности се открива у Новом Завету, тачније у Првој посланици апостола Петра и у Посланици апостола Павла Јеврејима. У њима се каже да је, када невино страдамо, то угодно Господу, јер је и Христос страдао (уп. Јевр. 12:1–11; 1 Пет. 3:13–22).
У невином страдању ми се распињемо заједно са Христом. Тако Нови Завет даје одговор на питање о смислу невиног страдања, али Свети Јов тај одговор није знао. Зато је савременим људима неупоредиво лакше — они могу учити не само из Књиге о Јову, негујући поверење у Божију вољу, већ и из Новог Завета, подражавајући Христа.
