„Beše savršen i pravedan, i bojaše se Boga i uklanjaše se od zla“ (Jov 1:1). Imao je sedam sinova i tri kćeri, mnogo slugu i stoke, i ni u čemu nije oskudevao, ali su ga jednoga dana zadesila strašna iskušenja — Sveti Jov je izgubio decu i svu svoju imovinu, a potom se razboleo od gube.
Većina ljudi veruje da je pravedni Jov bio čovek koji je ugađao Bogu u svemu, ali da je u jednom trenutku prošao kroz stradanja koja su mu bila poslata kako bi se ispitala njegova pravednost. On ih je podneo i dobio nagradu. Koliko je ovo mišljenje tačno?
Uopšteno govoreći, ova ideja je tačna, ali joj nedostaje jedan važan detalj. U prologu knjige pojavljuje se lik koji kleveta Jova ili dovodi u pitanje njegovu nesebičnu pravednost. Njegovo ime je satana: zlo koje pogađa Jova ne dolazi od Boga, već od inicijative satane. A Bog to, takoreći, dopušta — to jest, izvor zla nije u Bogu, već u satani. To je veoma važan detalj.
Jov i njegovi prijatelji
Prema pripovesti, jasno je da je stradanje Svetog Jova došlo kroz klevetu. Ali Sveti Jov to ne zna; on živi, sve čini Boga radi, a onda se iznenada suočava sa nevoljama…
Jov i njegova tri prijatelja — Sofar, Valdad i Elifaz — imali su dva različita duhovna ustrojstva. Jovljevi prijatelji su insistirali na tome da Bog uvek nagrađuje pravednike i kažnjava grešnike. Takvo shvatanje može usaditi ropski mentalitet — to jest, ispunjavati Božije zapovesti ili iz straha, ili radi nagrade. Sveti Jovljevi prijatelji su više imali takav način razmišljanja.
Jov je čovek koji voli Boga
A, kako knjiga pokazuje i kako tumači ističu, Sveti Jov je čovek koji voli Boga. Možda je i on blizak ideji da pravednike čeka nagrada. Ali on ipak voli Boga, i nije samo Njegov sluga — to jest, neko ko ispunjava zapovesti iz straha ili u nadi na nagradu. Kada volimo, želimo da razumemo drugu osobu. Pravedni Jov je pokušavao da razume Boga kao Onoga Koji nam daje život i Koji brine o nama.
Ruski biblista arhimandrit Teodor (Buharev; 1822–1871) napisao je delo o Knjizi o Jovu. U njemu je veoma dobro objasnio ton Jovljevih reči i pronašao veoma ispravnu definiciju. Verovao je da je u Svetom Jovu govorila povređena ljubav. Pravedni Jov je Boga doživljavao kao Ličnost i voleo Ga je. Kada volimo, trudimo se da razumemo i proniknemo u dubinu ličnosti onoga koga volimo.
Jov je dugo gradio odnos sa Bogom, prinosio Mu žrtve i vodio pravedan život. I to je činio upravo iz ljubavi. Ali odjednom se njihov odnos promenio i Sveti Jov je prestao da razume Onoga Koga je voleo. I ono što je govorio, govorio je jer je bio povređen i zbunjen. Sviđa mi se ta ideja.
Iako u rečima Jovljevih prijatelja naizgled nema kritike Boga — naprotiv, oni su Ga na svaki način branili — na kraju knjige, u epilogu, Bog je rekao Jovljevim prijateljima: „Ne govoriste o Meni pravo kao sluga Moj Jov“ (Jov 42:7). Bog je opravdao Jova u situaciji u kojoj se našao, uprkos njegovim protestima i prekorima upućenim Bogu.
Ljubav, poverenje i stradanje
Možemo li reći da se delatna ljubav izražava u tome što, tamo gde želiš da pronađeš odgovore na pitanja: „Šta sam učinio da zaslužim stradanje? Zašto mi je poslato?“, ti jednostavno to prihvataš, pokazujući time poverenje u Boga?
Mislim da je jedna od glavnih ideja ove knjige to kako verujući čovek treba da živi ako se suočio sa stradanjima koja mu je teško da prihvati, jer mu deluju nepravedno. To je takođe ispit vere u smislu da, čak i ako ne razumem smisao stradanja, ja toliko volim i verujem Bogu da sam spreman da živim sa tim i nastavim da verujem.
Reči Svetog Jova upućene Bogu ponekad deluju smelo — zvuči kao da on zahteva odgovor od Boga, ne shvatajući uzrok svog stradanja. Možda možemo zaključiti da se, uprkos svom raspoloženju i tim rečima, Sveti Jov ipak nije odvratio od Boga i nije Mu se suprotstavio. Sveti Jov je kao da je imao aktivan stav, ali nije bio neprijateljski nastrojen prema Bogu.
Pravedni Jov je praslika Hrista koji trpi iskušenja u pustinji
Veoma mi se dopada ideja da je Sveti Jov zapravo bio sam u svom stradanju. Njegova žena ga nije razumela, a ni njegovi prijatelji. Ostao je sam sa teškim bremenom gubitka i bola. U situaciji u kojoj bi radije umro nego proživeo još jedan dan u takvom stradanju, molio je Boga za smrt (vidi treće poglavlje).
U tom smislu, Sveti Jov predobražava Hristova iskušenja u pustinji. Jovljeva žena mu je rekla: „Pohuli na Boga i umri“ (Jov 2:9). Ona više nije imala nikakvu nadu i dala mu je poguban savet koji on nije prihvatio.
Iskrenost Svetog Jova
Šta su mu savetovali prijatelji? „Potraži neku nepravdu u sebi i moli Boga za milost.“ Ali Sveti Jov tu nepravdu nije nalazio i nije toliko molio za milost koliko za objašnjenje. Treba imati na umu da je Pravedni Jov bio apsolutno pošten; nije krenuo pogrešnim putem. Bio je iskren prema sebi i nije prihvatio nikakve lažne izlaze.
Kada se čovek nađe u teškoj situaciji, obično traži izlaz, a Sveti Jov traži pošten izlaz. Jer ljudi ponekad u takvoj situaciji pristanu na bilo šta samo da bi se izbavili. Ali to nije bio njegov put.
Da li nas Knjiga o Jovu uči smirenju?
Kao što znamo, ljudi u kritičnoj situaciji pokazuju svoje pravo lice: na primer, u teškoj bolesti ili kada mogu umreti svakog trenutka. I Sveti Jov je, po Božijem Promislu, bio postavljen u takvu situaciju.
Čini mi se da je Sveti Jov, zahvaljujući iskušenju koje mu je poslato, mnogo toga preispitao i počeo drugačije da gleda na život. Bilo je mnogo toga što nije mogao da razume ili objasni u onome što se dešava u svetu.
Inače, jedna od tema ove knjige — o čemu su Jovljevi prijatelji neprestano govorili — jeste da je Božanski Promisao neshvatljiv. To je još jedna tema koja je tesno povezana sa stradanjem: u kojoj meri čovek može da shvati Božanski Promisao, ili u kojoj meri mu ga Bog otkriva? Sudeći po knjizi, Božanski Promisao ne može se u potpunosti spoznati. Iako Sveti Jov nikada nije saznao uzrok svog stradanja, nakon što je prošao kroz njega postao je nov čovek.
Strani teolozi kažu da u ovoj knjizi postoje dva Jova. Postoji jedan Jov na početku, a u epilogu vidimo čoveka koji je prošao kroz oganj stradanja — i to je drugi Jov. I stepen njegovog poznanja Boga je takođe drugačiji.
Ključne reči mogu se naći u petom stihu 42. poglavlja, kada Sveti Jov kaže, obraćajući se Bogu: „Ušima slušah o Tebi, a sada Te oko moje vidi“ (Jov 42:5). Ove reči predstavljaju kamen spoticanja jer se različito tumače.
Tajna stradanja
Lično mi je blisko tumačenje istaknutog ruskog istoričara književnosti, kulturologa i filosofa Sergeja Averinceva (1937–2004), koji je Jovljevo iskustvo nazvao katarzom. To jest, mučio ga je problem stradanja, želeo je da razume zašto on i drugi nepravedno stradaju; ali kada je shvatio da ga je Bog čuo, da ga nije zaboravio, njegovo poverenje u Boga bilo je obnovljeno. Ali to je samo jedno tumačenje, dok postoje i druga gledišta po ovom pitanju.
Postoje stvari koje ne možemo dokučiti. Problemi i teškoće sa kojima se suočavamo ponekad se mogu nekako objasniti. Ako se nešto dogodi i razumemo da nam je poslato zbog naših prestupa, grehova ili grešaka, situacija nam postaje jasna. Isključujemo tajnu.
Ali Knjiga o Jovu govori da tajna postoji — to jest, postoje stvari koje svojim umom ne možemo obuhvatiti. I ako se sa tim susretnemo u svom životu, to više nije situacija Svetog Jova, već naša konkretna, koja nas može dovesti u nedoumicu. Spremnost da se suočimo sa tajnom, sa neobjašnjivošću stradanja koja nas pogađaju i koja pogađaju ljude oko nas, glavna je pouka koju moramo naučiti iz Knjige o Jovu.
Kako su Knjiga o Jovu i Novi Zavet povezani?
Veoma mi se dopada misao protojereja Alekseja Knjazeva (1913–1991), koji je sredinom dvadesetog veka predavao Stari Zavet na Institutu Svetog Sergija u Parizu. Njegov ciklus predavanja je sačuvan. Otac Aleksej je čuveno rekao da je Knjiga o Jovu jedna od starozavetnih knjiga koja kuca na vrata Novog Zaveta.
Pod tim je mislio da ni Jov ni njegovi prijatelji nisu govorili o večnom životu. Na kraju krajeva, Sveti Jov je mogao biti utešen rečima: „Trpi ovde, a onda ćeš biti nagrađen u zagrobnom životu.“ Ali niko to nije rekao.
Odgovor na pitanje o smislu stradanja nevinih ljudi, postavljeno u Knjizi o Jovu, u potpunosti se otkriva u Novom Zavetu, tačnije u Prvoj poslanici apostola Petra i u Poslanici apostola Pavla Jevrejima. U njima se kaže da je, kada nevino stradamo, to ugodno Gospodu, jer je i Hristos stradao (up. Jevr. 12:1–11; 1 Pet. 3:13–22).
U nevinom stradanju mi se raspinjemo zajedno sa Hristom. Tako Novi Zavet daje odgovor na pitanje o smislu nevinog stradanja, ali Sveti Jov taj odgovor nije znao. Zato je savremenim ljudima neuporedivo lakše — oni mogu učiti ne samo iz Knjige o Jovu, negujući poverenje u Božiju volju, već i iz Novog Zaveta, podražavajući Hrista.
