Sve do sada navedene osobine Srpskog naroda ne znače da su svi pripadnici srpskog roda bili dobri i miroljubivi, trpeljivi i pravdoljubivi, da su bili dobri hrišćani. Naprotiv, i Srpski narod ima itekakvih svojih mana, jer je i on potomak paloga Adama i nosilac praroditeljske prirode i njenih slabosti i strasti. Stoga su i mnogi Srbi znali da budu i stvarno bivali zli i opaki, osioni i kavgadžije, nepošteni i nemoralni, pokvareni i naduveni, izdajice i bogoborci. Poznati su i kod Srba lopovi i razbojnici, još od srednjeg veka pa do danas, kao uostalom i kod ostalih naroda; poznati su i kod Srba otmičari i siledžije, nepravednici i neljudi, kako ranije tako i danas (o čemu je dovoljno pratiti samo današnju štampu).
S pravom veli vladika Nikolaj: „Ni srpska istorija nije bez crnih konaca zle volje, koja je kao aspida rađala svoja zla iščadija: neslogu među braćom, zavist, osvetu, izdajstvo, ruženje bližnjih, omalovažavanje svetinje, oholost, raskalašnost i – jedan pakao može im znati sva imena, pošto im je pakao i kolevka. Ni na Kosovu nisu rasli samo božuri, nego i trnje. Ali, i najsavršeniji jezik ima nepravilnih glagola. I jedan od 12 apostola bio je bogoizdajnik. I među Srbima je bilo teških zlotvora, otmičara, javnih i tajnih derikoža i aramija, izdajnika i grešnika svake vrste, a u novije vreme i bogootpadnika i bezveraca. No to nije čudo. Jer istorijski put Srpskog naroda vodi strmovitom liticom iznad strašnog bezdana. Ko se oklizne i padne, taj zaista pada u bezdan. Ali, ma koliko su odvratni primeri takvih Srba, oni predstavljaju tragične epizode na pravilnom putu jednog naroda, kakav je hrišćanski svetosavski narod Srpski“
Ne poričući, dakle, i ne previđajući srpske mane i poroke, možemo ipak reći da je Srpski narod u svojim pravim sinovima pokazao jevanđelsku visinu duhovnog života, ne manju možda od drugih hrišćanskih i pravoslavnih naroda. To svedoče pre svega Srbi Svetitelji o kojima ćemo tek govoriti. To svedoči i stalno prisutna vrlina jevanđelske vere i jevanđelskog pokajanja u duši Srpskog naroda. I srpske poslovice i narodne pesme svedoče o porocima kod Srba, ali i o svetlim primerima istinskog hrišćanskog pokajanja, što sve pokazuje da se u Srpskom narodu bije ona vekovna i trajna bitka za spasenje i preporođenje čoveka, za njegovo u Hristu umiranje za greh, strasti i zlo, jednom rečju umiranje za sve vrste duhovne smrti, i onda za njegovo vaskrsavanje verom i Duhom Svetim za novi život u Hristu, život duhovnog podviga i borbe za dušu, podviga nošenja krsta svoga i idenja za Hristom Bogočovekom, makar i kroz znoj, suze i krv, ali i uz osvežujuću i oživljujuću rosu blagodati Duha Utešitelja.
U tom pogledu je srpski narod, sa svim svojim manama i vrlinama, još uvek hrišćanski narod, a to znači narod u stalnoj bitki duhovnoj za svoje spasenje i bogoupodobljenje, za svoj pravi i puni duhovni život. Takvo je, uostalom, vekovno pravoslavno shvatanje i doživljavanje dinamičnosti a ne statičnosti duhovnog života hrišćana.
O jednoj mani Srpskog naroda treba ovde posebno progovoriti, jer nju osobito ističu pojedini proučavaoci srpskog duhovnog življenja i verovanja. Reč je o srpskoj opštoj religioznosti i njenoj, navodno, izrazito „paganskoj“ orijentisanosti i obojenosti. Poznati srpski univerzitetski profesor Čajkanović je u tom pogledu najviše pisao o „mitu i religiji“ kod Srba, što u naše dane jedva čekaju da koriste komunisti koji žele da vere, ili religije, kod Srba sasvim nestane. Pisali su o tome i drugi srpski intelektualci, kao što je npr. nedavno izašla nakazna knjiga Miodraga Popovića „Vidovdan i časni krst“, ili najnovija knjiga R. Nikolića „Kamena knjiga predaka“.
Povodom srpske religioznosti ovi srpski intelektualci najčešće tvrde da Srbi ili „nisu religiozni“, ili da su još uvek ostali većinom pri svojoj staroj slovenskoj, tj. paganskoj mnogobožačkoj religiji, ili u najboljem slučaju da su to neki svojevrsni „prirodni“ hrišćani – maltene „bogumili“! Ovakvih paušalnih sudova srešćemo čak i onda kad je reč samo o tome da Srbi „nisu klerikalni“ (tj. da nisu „crkveni“ na jedan njima tuđ, zapadni način), ili kad se prosto konstatuje da kod Srba nema bigotizma (kao kod nekih drugih hrišćana), ili da nema toliko spoljašnje formalne pobožnosti (za koju srpska poslovica kaže: „Đe velika zvona zvone, onđe malo Boga mole“), itd, itd. Kada je pak reč o pojedinim srpskim običajima, osobito Krsnoj slavi ili Božiću, onda se pojedini naši i strani profesori i intelektualci brzo požure da kod Srba pronađu pre boga Peruna negoli Hrista, ili popa pre Bogumila negoli Svetoga Savu.
Sudeći pak po nekim danas u komunizmu vođenim anketama među „verujućim“ Srbima (napr. nedavno u beogradskom „NIN“-u i drugde), ispada da Srbi danas nisu više ni „verni“ ni „sujeverni“, nego prosto „ne veruju niukoga osim u sebe“ i valjda, u – jedino spasavajući sistem marksizma. Pomenuti profesor M. Popović čak tvrdi da ni srpsko poštovanje i praznovanje Vidovdana, tj. Kosovskih Mučenika i Časnog Krsta za koji su oni položili svoj život, nije hrišćansko nego „pagansko“, i da su ideju Kosovskog eposa Srbima dali Turci! Itd, itd. (Uzgred da primetimo da je dokumentovan odgovor na to dao prof. Jeremija Mitrović u „Jugoslovenskom istorijskom časopisu“, 3-4, 1977). Pomenuti pak R. Nikolić, komentarišući npr. nesumnjivo hrišćanske i pravoslavne znakove i natpise po srpskim grobljima i spomenicima krajputašima u Zapadnoj Srbiji, ipak se ne ustručava da kaže celom Srpstvu u oči: da Srbi nisu verujući, da sumnjaju u Boga i u besmrtnost, itd, itd. Ovakvi zaključci su, svakako, samo u službi komunistima).
Svakako, nije sporno da među Srbima ima sujeverja i izvesnih ostataka paganizma, tako prisutnih uostalom i u drugim narodima i uopšte u duši starog adamovskog, nepreporođenog čoveka. (Ovo, naravno, nije pravdanje sujeverja, niti sujevernih Srba). Isto tako poznato je da su izvesni Srbi još u doba Nemanjića, i docnije, u Bosni, bili bogumili. Ali od toga pa do gornjih generalisanih tvrđenja vrlo je daleko, i to rastojanje može biti samo neznanjem, predubeđenošću ili zlonamernošću pokriveno, kao što je slučaj čak i kod prof. Čajkanovića (inače tipičnog đaka nemačke škole „religiongešihte“, koja ni u samoj Bibliji nije ostavljala ničega hrišćanskog!), a pogotovu kod savremenih marksističkih angažovanih stručnjaka „za pitanja religije“. (Srpski narod na ovo lepo kaže: Svako vreme ima svoju „crkvu“ i svoje „popove“).
Šta bi za takva tvrđenja rekao veliki Njegoš, koji je još za Dositejevo kritikovanje narodne vere i običaja govorio da je Dositej „nekome podlo orudije podsmjejanija nad blagočestijem“, tj. nad Pravoslavnom verom, dok je za izdajice vere Hristove Njegoš govorio da su „hulitelji imena Hristova“, jer „javno na Krst Časni pljuju“, te tako „nekršću se gore usmrđeše“ (Gorski vijenac).
Religioznost Srpskog naroda, uzeta ne samo u njegovim Svetiteljima, nego u proseku prostog i malo obrazovanog naroda, jeste vera i pobožnost trezvena i razborita; ne racionalistička, ali ne i zatucana i sujeverna. Najbolji umovi Srpskog naroda, kao što su Sveti Sava, Njegoš, Vuk, Tesla, Pupin, Cvijić, episkop Nikolaj, otac Justin Popović – svedoče o dubokoj religioznosti, o pravoj hrišćanskoj veri i kod prosvećenih, prirodno umnih i učenošću mudrih Srba, tako da nije tačna tvrdnja da je Srbin po prirodi „racionalist“ i „skeptik“.
Pravoslavna vera i pobožnost su još kod svetih Apostola i Svetih Otaca bile uvek trezvene i razborite („rasuđivanje“ – διάϰρισις – je jedna od osnovnih vrlina pravoslavnog podvižničkog života), ali to nikako nije isto što i racionalizam i skepsa. Izvesni srpski intelektualci vide kod srpskog naroda, ili mu prosto pripisuju, ono što oni sami nose u svojoj duši (prema onoj mudroj reči J. Dučića: „Stvari imaju onakav izgled kakav im dadne duša“), a neće sebi smireno da priznaju da ih srpski seljak još uvek za nekoliko koplja nadmaša, i to pre svega u moralnom, duhovnom i verskom pogledu. (Tri izrazita srpska seljaka stoje na početku srpske novije istorije: Karađorđe, Prota Mateja i Vuk).
Uostalom, uticaj racionalizma i „prosvećene“ skeptičnosti, deizma i ateizma došao je kod Srba sa strane, i to najčešće kod dvojedušnih Srba (tipičan primer su Dositej Obradović i Vasa Pelagić). Sa strane su došli u Srpski narod i razni uticaji duhovne površnosti, diletantizma i nihilizma, ili opet pijetizma i duhovne pseudomorfoze. Lepo je rekao Vladika Nikolaj, da u novije vreme: „Mnogi Srbi iz škola iznesu samo usijanu glavu i ohlađeno srce“, a to je već opšta moderna pojava raslojenosti i duhovne razbijenosti savremenog čoveka.
Stoga o pravoj veri, pobožnosti, duhovnosti, moralnosti i crkvenosti srpskog čoveka možemo govoriti ne prema sudovima pojedinih intelektualaca, pogotovu ne onih koji su izgubili ili gube svoj srpski identitet duhovni, nego tek gledajući na sam pobožni i bogomoljni Srpski narod i na njegove Svetitelje, jer su tek Svetitelji u Srpskom narodu njegovi pravi predstavnici i svedoci, i njegovi pravi učitelji i nadahnitelji duhovnog života. (Up. molitvenu pesmu srpskih bogomolitelja):
„Svetitelji srpski nebesni vesnici,
I večnog Slova jasni slovesnici,
U Duh odeveni, Duhom oboženi,
Duhom osnaženi, Duhom naučeni –
Učitelji biste narodu svojemu
Poslušan da bude zakonu Božjemu“
