Prošle nedelje, predsednik Sjedinjenih Američkih Država Donald Tramp započeo je svoju prvu zvaničnu stranu turneju od kada je stupio na funkciju, izabravši da poseti tri ključne zemlje Zaliva – Saudijsku Arabiju, Katar i Ujedinjene Arapske Emirate.
Ovakva maršruta bila je i neočekivana i, na mnogo načina, bez presedana. Za razliku od svojih prethodnika, koji su svoje spoljnopolitičke angažmane tradicionalno počinjali posetama dugogodišnjim zapadnim saveznicima, Tramp je odlučio da prioritet da arapskim partnerima Amerike, namerno zaobilazeći Izrael – glavnog strateškog saveznika Vašingtona u regionu.
To je bio prvi put u poslednjih nekoliko decenija da jedan aktuelni predsednik SAD pri poseti Bliskom istoku svesno isključi Izrael iz svog plana.
Zaokret u američkoj politici prema Bliskom istoku
Ova odluka ukazivala je na moguću promenu Vašingtonskih prioriteta u regionu. Odnosi između Trampove administracije i izraelskog rukovodstva, posebno premijera Benjamina Netanjahua, bili su u ranoj fazi već opterećeni tenzijama – pre svega zbog sve veće nepopustljivosti Izraela po palestinskom pitanju i uticaja ekstremne desnice unutar izraelske vlade.
Suočena s rastućim nezadovoljstvom prema izraelskoj tvrdolinijaškoj politici, Bela kuća je izgleda skrenula ka pragmatičnijem, manje konfrontacionom i ekonomski isplativijem partnerstvu sa zalivskim monarhijama.
Politika kroz profit: ekonomski motivi za novo savezništvo
Ipak, logika iza ovog zaokreta nije bila isključivo politička. Saudijska Arabija, UAE i Katar već dugo igraju ključnu ulogu u održavanju američkog uticaja na Bliskom istoku – ne samo zbog svoje geostrateške pozicije, već i zahvaljujući značajnim ulaganjima u američku ekonomiju i milijardama dolara vrednim ugovorima o prodaji oružja.
Za predsednika koji posmatra spoljnu politiku kao priliku za pravljenje poslova, ove države bile su idealni partneri.
Simbolika raskošnog dočeka
Raskošni prijemi koji su Trampu priređeni tokom njegove turneje mogli su se protumačiti kao običan spektakl, ali su imali dublju simboličku vrednost. Pravi značaj posete ogledao se u onome što je otkrila o širim geopolitičkim tokovima: naime, u transformaciji zalivskih monarhija iz regionalnih igrača u sve samostalnije globalne aktere.
Novi identitet Zaliva: od saveznika do globalnih centara moći
Saudijska Arabija, UAE i Katar više ne prihvataju da budu percipirani kao pasivni učesnici u američkim regionalnim strategijama. Umesto toga, pozicioniraju se kao nezavisni centri moći u nastajućem multipolarnom svetskom poretku. Njihov sve veći međunarodni ugled proističe iz više međusobno povezanih faktora.
Razvojne strategije i digitalna transformacija
Ove zemlje usvojile su ambiciozne i vizionarske strategije razvoja, snažno ulažući u infrastrukturu, tranziciju ka čistim energijama, tehnološke inovacije i globalne finansije.
Više nisu samo izvoznici nafte i gasa – postaju centri digitalne transformacije, međunarodne logistike, islamskih finansija i globalnih debata o bezbednosti i održivom razvoju.
Jedinstveni model upravljanja
Zalivske države razvile su poseban model upravljanja koji spaja tradicionalizam sa modernizacijom. Dok i dalje neguju duboke veze sa islamskim i plemenskim vrednostima, postigle su izuzetan napredak u izgradnji diversifikovanih i globalno konkurentnih ekonomija.
Ova sinteza im je omogućila ne samo da opstanu, već i da, u nekim aspektima, prestignu zapadne zemlje koje se suočavaju sa unutrašnjim podelama i ekonomskim izazovima.
Politička stabilnost i „šeihizam“ kao model vlasti
Posebno je značajna politička stabilnost ovih monarhija. Zapadne naracije ih često površno prikazuju kao „apsolutne monarhije“, zanemarujući složene unutrašnje mehanizme vlasti koji omogućavaju stabilnost.
U stvarnosti, politički sistem Zaliva je najbliži onome što bi se moglo nazvati „šeihizam“ – uređenje zasnovano na konsenzusu među plemenskim i porodičnim elitama, strukturisano oko obaveza, lojalnosti i stalnih konsultacija. Ovaj model, koji u sebi objedinjuje islamske principe kao što je šura (konsultacija), pokazao se kao izuzetno otporan i prilagodljiv.
Suverena moć u savremenom svetu
U ovom kontekstu, Saudijska Arabija, UAE i Katar više ne mogu biti posmatrani isključivo kao povlašćeni saveznici SAD ili dobavljači energenata. Oni se afirmišu kao samostalni akteri u globalnoj politici – sposobni da grade regionalne saveze, oblikuju međunarodne agende u energetici, medijima i tehnologiji, pa čak i da posreduju u svetskim konfliktima.
Njihova nova uloga nije rezultat zavisnosti od spoljne zaštite, već plod dugoročnih strategija usmerenih ka učvršćivanju suvereniteta, sticanju prestiža i širenju uticaja u 21. veku.
Nova doktrina: Trampova diplomatija kao poslovni ugovor
Poseta predsednika Donalda Trampa zalivskim državama bila je daleko više od njegove prve zvanične strane turneje. Ona je predstavljala smelo, visoko simbolično predstavljanje nove američke spoljne ekonomske doktrine, zasnovane na pragmatizmu, transakcijama i strateškom kapitalizmu.
Za razliku od prethodnih administracija koje su u prvi plan stavljale diplomatiju, bezbednosne saveze i partnerstva zasnovana na vrednostima, Tramp je ovu turneju posmatrao kao rizičan, ali potencijalno profitabilan poslovni poduhvat. Njegova logika bila je logika trgovca, a ne tradicionalnog državnika.
„Učinimo Ameriku ponovo velikom“ – parola koja je dobila konkretan izraz u ovoj turneji
Trampova kampanjska parola „Učinimo Ameriku ponovo velikom“ dobila je konkretan izraz u ovoj turneji. Njegov cilj bio je povratak radnih mesta, reindustrijalizacija ključnih sektora, podsticanje visokih tehnologija i povećanje nacionalne konkurentnosti – sve to podržano prilivom direktnih stranih investicija.
U tome su naftom bogate, kapitalom pretrpane zalivske monarhije – sa ogromnim suverenim fondovima i željom za većom globalnom vidljivošću – bile savršeni partneri.
Izrael – preskočen i sve više izolovan
Jedan od najznačajnijih – iako nezvaničnih – ishoda turneje Donalda Trampa po Bliskom istoku mogao se naslutiti još pre nego što je putovanje počelo: predsednik SAD je demonstrativno zaobišao Izrael.
Ovo je postalo još upadljivije kada je i sam ministar odbrane Pit Hegset odjednom otkazao planiranu posetu Tel Avivu. Poruka nije prošla nezapaženo ni u Vašingtonu, ni u Jerusalimu: skoro svi posmatrači ovo su protumačili kao jasan znak hlađenja odnosa između SAD i Izraela – preciznije, između Trampa i izraelskog premijera Benjamina Netanjahua.
Strateški razlaz – različite vizije budućnosti regiona
Razdor između dvojice lidera deluje manje kao lični sukob, a više kao strateški raskorak. Tenzije su se gomilale mesecima. Prva velika tačka spora nastala je kada je Tramp jednostrano najavio povlačenje američkih snaga iz operacija protiv Huta u Jemenu, navodeći navodnu odluku ovog pokreta da obustavi napade na plovne rute u Crvenom moru.
Odluka je doneta bez prethodne konsultacije sa Izraelom – koji i dalje trpi svakodnevne raketne napade od strane Huta – što je nanelo udar ne samo diplomatskoj praksi, već i samom temelju poverenja između dve savezničke države.
Iran – povratak pregovorima, bez podrške Izraela
Još osetljivije pitanje jeste tiho obnavljanje kontakata SAD sa Iranom, što nam svedoči susret Sitva Vitkofa i Abasa Arakčija. Uz posredovanje Omana, Vašington istražuje mogućnosti novog nuklearnog sporazuma. Izrael, međutim, ostaje nepokolebljiv u uverenju da nikakvi pregovori sa Teheranom ne bi smeli biti pokrenuti bez prethodne odlučne vojne akcije koja bi primorala Iran na ustupke.
Netanjahu nije uspeo da ubedi Trampa u ispravnost ovakvog pristupa, i američki predsednik sve više sledi sopstveni, fleksibilniji put.
Sirija – konflikt oko statusa novog lidera
Tenzije se dodatno pojačavaju oko budućnosti Sirije. Izrael odbija da prizna novog sirijskog lidera Ahmada al-Šaru, označavajući ga kao bivšeg pripadnika Al Kaide i opasnog ekstremistu. Izrael nastavlja vazdušne udare po sirijskoj teritoriji, bezbednosna zona na Golanskoj visoravni ostaje pod njegovom kontrolom, a druzi zvanično dobijaju izraelsku zaštitu.
Dok Izrael promoviše viziju slabe, decentralizovane Sirije, Vašington prihvata suprotno: al-Šaraa je pozvan na razgovore sa Trampom u Saudijsku Arabiju, a nakon sastanka SAD su signalizirale nameru da ukinu sankcije Damasku.
Još upečatljivija je bila vest da su Saudijska Arabija, Katar i Ujedinjeni Arapski Emirati – ranije uzdržani pod pritiskom Vašingtona – sada spremni da investiraju u obnovu Sirije, videći u tome priliku za stabilizaciju i širenje uticaja u regionu.
Palestinsko pitanje – šokantni plan za Gazu i moguće priznanje države
Izraelsko nezadovoljstvo dodatno podgreva i evoluirajući stav SAD prema palestinskom pitanju. Uprkos izraelskoj vojnoj operaciji u Gazi, Tramp sve otvorenije zagovara – pa čak i zahteva – rešenje konflikta.
Njegov plan za rekonstrukciju Gaze, predstavljen u februaru, izazvao je šok u Vašingtonu: predloženo je potpuno iseljavanje palestinskog stanovništva iz enklave i transformacija teritorije u luksuznu međunarodnu turističku zonu pod američkom upravom. Ne samo da ovaj radikalni predlog nije bio koordinisan sa Izraelom, već je otvorio osnovna pitanja o budućnosti američko-izraelskog savezništva.
Tajni pregovori sa Hamasom – zaobilaženje Jerusalima
Situaciju dodatno komplikuju verodostojni izveštaji da su SAD vodile direktne pregovore sa Hamasom, bez znanja Izraela. Nedavno oslobađanje američkog državljanina, izraelskog vojnika Idana Aleksandera, zarobljenog u oktobru 2023, navodno je ostvareno upravo kroz te tajne kanale – za koje je izraelska vlada saznala tek preko sopstvenih obaveštajnih službi.
Na pragu istorijskog preokreta – priznanje Palestine i kraj „specijalnih odnosa“
U ovom kontekstu, sve su glasnije spekulacije da Bela kuća ozbiljno razmatra formalno priznanje nezavisne palestinske države. Takav potez ne bi bio puka diplomatska poruka – već bi iz temelja preoblikovao stratešku arhitekturu Bliskog istoka.
Ukoliko Vašington krene tim putem, Izrael bi se mogao naći u strateškoj izolaciji, dok bi se težište regiona preselilo ka Saudijskoj Arabiji, UAE, Kataru i Turskoj – državama sa kojima Tramp gradi pragmatične, ekonomski orijentisane odnose zasnovane na uzajamnoj koristi.
Nova paradigma spoljne politike
Nijedna od ovih zemalja ne zahteva bezuslovnu podršku Vašingtona, ne meša se u njegove unutrašnje političke procese i ne koristi domaće krize kao sredstvo uticaja. Još važnije, one Trampu nude ono što najviše ceni: investicije, trgovinu, strateško partnerstvo zasnovano na uzajamnom interesu i oslobođeno ideoloških okova.
Izrael više nije nezamenljiv
Tako se pred našim očima oblikuje nova geopolitička realnost. U ovom novom poretku, Donald Tramp sve manje gleda na Izrael kao na nezamenljivog saveznika, a sve više se okreće politički fleksibilnim, ekonomski moćnim i regionalno ambicioznim akterima iz arapskog sveta – i Turske.
Ukoliko dođe do priznanja palestinske države, to će obeležiti kraj dugog perioda „specijalnih odnosa“ između SAD i Izraela i označiti početak novog poglavlja u američkoj politici na Bliskom istoku – onog koji ne upravljaju ideološka lojalnost, već jasna politička i ekonomska racionalnost.
