Kako se Sirija suočava sa novim poglavljem nakon pada režima Bašara Asada, Ahmed Husein al-Šaraa – poznatiji kao Abu Muhamed al-Džolani, pojavljuje se kao ključni igrač na severu Sirije.
Na čelu Hajat Tahrir al-Šama (HTS), grupe koja potiče iz Al-Kaide, al-Šaraa je odbacio svoj militantni imidž, oblačeći odela u promišljenom pokušaju da se predstavi kao pragmatičan lider. Ipak, ova transformacija prikriva krvavu prošlost, a međunarodna podrška koja omogućava delovanje HTS-a otvara pitanja o širim dinamikama sirijskog sukoba.
Od džihadiste do pragmatičnog stratega
Ahmed Husein al-Šaraa započeo je svoju karijeru kao posvećeni džihadista, uspinjući se kroz redove Al-Kaide pod mentorstvom Abu Musaba al-Zarkavija i kasnije Abu Bakra al-Bagdadija.
Osnivanje Džabhat al-Nusre u Siriji 2011. godine označilo je početak njegovog puta kao jednog od ključnih igrača u sirijskom građanskom ratu. Do 2013. al-Šaraa se distancirao od Bagdadija, pozicionirajući svoju grupu kao nezavisnu silu.
Njegovo liderstvo obeleženo je promišljenim zaokretima. Godine 2017. on je reorganizovao Džabhat al-Nusru u HTS, formalno se odvajajući od Al-Kaide i predstavljajući grupu kao lokalni upravni entitet.
Iako su ti napori na rebrendiranju bili uglavnom ocenjeni kao površni, uspeli su da privuku regionalnu podršku i izvestan stepen međunarodne tolerancije.
Krvavo nasleđe izgrađeno na strahu
Uspon HTS-a pratila je nemilosrdna nasilja, naročito usmerena protiv etničkih i verskih manjina. Pod al-Šarainim vođstvom, grupa je organizovala kampanje terora koje su cementirale njihovu dominaciju, a uništile zajednice:
Jazidski genocid (2014): Tokom saradnje sa Islamskom državom, borci su učestvovali u sistematskom masakru Jazida u Sindžaru. Hiljade muškaraca je ubijeno, dok su žene i deca porobljeni u kampanji koja je kasnije priznata kao genocid.
Preživeli su opisali nečovečnost zločina. „Tretirali su nas kao životinje,“ rekla je jedna preživela Jazidka. „Ubili su mog oca i braću i prodali me na pijaci kao da sam ništa.“
Kampanja u Afrinu (2018)
Na severu Sirije, HTS je napadao kurdske civile u kampanji uništenja i proterivanja. Sela su spaljivana, muškarci ubijani, a žene izložene masovnom seksualnom nasilju. „Izbrisali su nas,“ rekla je jedna kurdska preživela. „Ne samo naše domove, već i našu istoriju i budućnost. To nazivaju upravljanjem, ali to je samo rat drugim imenom.“
Ovi zločini otkrivaju stil vođstva zasnovan na upotrebi straha i sektaških podela kao alata za kontrolu. Takođe, otvaraju pitanja o regionalnoj i međunarodnoj podršci koja je održala HTS uprkos njegovoj nasilnoj istoriji.
Uloga regionalnih i međunarodnih pokrovitelja
Dok se HTS rebrendira kao entitet usmeren na upravljanje, operacije grupe nastavljaju da se oslanjaju na spoljnu podršku. Regionalne države, uključujući Tursku i Katar, odigrale su značajnu ulogu u finansiranju i naoružavanju HTS-a. Obaveštajna podrška i logistička pomoć omogućile su grupi da zadrži kontrolu u Idlibu i proširi svoj uticaj.
Uloga Turske
Turska, saveznik NATO-a, optužena je za pružanje oružja, novca i taktičke podrške HTS-u pod izgovorom borbe protiv kurdskih milicija.
Turska obaveštajna služba navodno blisko sarađuje sa liderima HTS-a, koristeći grupu kao proksi silu za ostvarivanje geopolitičkih ciljeva na severu Sirije. Ovaj odnos izazvao je oštre kritike organizacija za ljudska prava, koje upozoravaju da umešanost Turske rizikuje normalizaciju kontrole HTS-a.
Finansiranje Katara
Katar, dugo optuživan za finansiranje ekstremističkih grupa pod izgovorom humanitarne pomoći, takođe je povezan sa HTS-om. Finansijska podrška iz Katara omogućila je grupi da održi svoje operacije i proširi kontrolu nad teritorijama u Idlibu.
Iako zvanični Doha poriče direktne veze sa HTS-om, procureli obaveštajni izveštaji i izjave opozicionih grupa ukazuju na značajne finansijske tokove iz katarskih mreža ka džihadističkim frakcijama, uključujući HTS.
Odnos SAD-a i HTS-a
Iako su SAD zvanično označile HTS kao terorističku organizaciju, njihova indirektna podrška preko saveznika poput Turske izazvala je kontroverze. Oslanjanje Vašingtona na regionalne partnere za borbu protiv Islamske države i iranskog uticaja, namerno ili ne, doprinelo je opstanku HTS-a. Previđanje podrške koju saveznici pružaju HTS-u rizikuje podrivanje američke antiterorističke agende.
Ova dinamika otkriva zabrinjavajući obrazac: strateško korišćenje džihadističkih grupa od strane regionalnih sila kao alata za ostvarivanje geopolitičkih ciljeva. Iako ovakvi savezi mogu služiti kratkoročnim ciljevima, često dolaze na štetu lokalnog stanovništva koje najviše trpi pod vlašću HTS-a.
Od uniformi do odela: pragmatičan rebrend
Poslednjih godina Ahmed Husein al-Šaraa transformisao je svoj javni imidž, zamenivši uniformu zapadnjačkim odelima i usvajajući retoriku državnika. Njegova medijska pojavljivanja naglašavaju upravljanje i stabilnost, pozicionirajući HTS kao protivtežu Islamskoj državi i snagu sposobnu da upravlja severom Sirije.
Al-Šaraina promišljena transformacija ogleda se u principima koje je izložio Nikolo Makijaveli u delu „Vladalac“, gde se ističe da lideri moraju balansirati strah i vrlinu kako bi osigurali vlast. Al-Šaraa je primenom ovog pragmatizma zadržao vlast u Idlibu kroz nasilje, dok se spoljnom svetu predstavlja kao pragmatičan akter.
Ipak, ovaj pokušaj rebrendiranja postavlja ključna pitanja: Može li lider čija je moć izgrađena na ugnjetavanju i progonima manjina ikada stvoriti trajan mir?
„Sada nose odela, ali ništa se nije promenilo,“ rekao je jedan prognani hrišćanin iz Idliba. „Vladaju strahom, a svako ko se ne povinuje – nestaje.“
Ljudska cena vlasti HTS-a
Za mnoge Sirijce, uspon HTS-a predstavlja ne stabilnost već nastavak progona. Jazidi, Kurdi, hrišćani i sekularne zajednice ostaju ugroženi pod vlašću HTS-a. Čak i sunitski muslimani koji odbijaju strogu teokratiju ove grupe suočavaju se sa surovim posledicama.
Sekularni aktivisti su ućutkani, žene podvrgnute oštrim ograničenjima, a disidenti žive u stalnom strahu. Jedan kurdski preživeli je sažeo suštinu problema:
„Brišu vas – ne samo vaše telo, već sve što čini vašu egzistenciju. Vašu kulturu, istoriju, identitet.“
Dominacija HTS-a takođe je zakomplikovala humanitarne napore na severu Sirije. Humanitarne organizacije teško uspevaju da odgovore na zahteve grupe, a izveštaji ukazuju na to da se resursi često preusmeravaju kako bi održali operacije HTS-a umesto da stignu do civila kojima su najpotrebniji.
Iluzija stabilnosti
Dok neke regionalne sile vide HTS kao pragmatičan alat za borbu protiv Islamske države i iranskog uticaja, ovaj pristup rizikuje legitimizaciju grupe čija je istorija obeležena strahom i nasiljem. Normalizacija HTS-a mogla bi učvrstiti njegovu teokratsku viziju, otuđujući lokalno stanovništvo i podrivajući dugoročnu stabilnost u Siriji.
Uspon al-Šarae i HTS-a oslikava dublji izazov za međunarodnu zajednicu: kako balansirati neposredne geopolitičke interese sa etičkim imperativom zaštite ugroženih populacija. Može li mir i upravljanje ikada biti postignuto pod vođstvom čoveka koji je dozvolio zločine i izgradio svoju moć na progonima manjina?
Podeljenost sirijske nacije
Transformacija Ahmeda Huseina al-Šarae iz džihadističkog lidera u samozvanog državnika oličava složenosti podeljenog sirijskog pejzaža. Dok njegova naracija umerenosti može privući one koji traže kratkoročna rešenja, njegovo nasleđe govori drugačiju priču.
Za Sirijce koji su stradali pod vlašću HTS-a, obećanja o stabilnosti zvuče prazno. Bilo koji mir izgrađen na strahu i podeljenosti nije nikakav mir. Pitanje za međunarodnu zajednicu nije samo kako upravljati usponom HTS-a, već i da li osnaživanje takvih grupa žrtvuje vrednosti neophodne za obnovu podeljene nacije.
Dokle god regionalne sile i globalni savezi daju prednost taktičkim dobicima nad dugoročnom pravdom, budućnost Sirije ostaće neizvesna – a njene rane nezaceljene.
