Sastanci između proizvođača jagodičastog voća i hladnjačara bi mogli doneti pomake, ali samo ako se u rešavanje problema uključe zadruge, koje bi služile kao most između dve strane, ali i kao ključni faktor u podsticanju malinara da sami investiraju u hladnjače – izjavio je profesor Poljoprivrednog fakulteta u Novom Sadu Zoran Keserović.
Sastanak u Ministarstvu poljoprivrede
Na inicijativu Udruženja proizvođača jagodičastog voća „Vilamet“, u Ministarstvu poljoprivrede održan je sastanak između ministra Aleksandra Martinovića i predstavnika udruženja. Glavna tema bila je podrška koju ministarstvo pruža proizvođačima maline.
Osnivanje Radne grupe za unapređenje proizvodnje
Dogovoreno je da se uskoro organizuje sastanak Radne grupe za unapređenje proizvodnje i tržišta jagodičastog voća, kojom predsedava ministar Martinović. On je najavio i da će ministarstvo apelovati na hladnjačare da otkupna cena maline bude povećana na 300 dinara po kilogramu.
Dugogodišnji problemi u sektoru malina
Međutim, kako za Biznis.rs kaže profesor Keserović, problem između proizvođača malina i hladnjačara u Srbiji traje već više od tri decenije, a rešenja se i dalje ne naziru. Ovaj dugogodišnji problem posledica je loše organizacije sektora, ali i nedostatka sistemskih rešenja koja bi omogućila održivo poslovanje obe strane.
Neuspešan model u Srbiji u poređenju sa Italijom
„Za razliku od Italije, gde su proizvođači udruženi u kooperative i postali akcionari tih udruženja, kod nas su malinari i hladnjačari potpuno odvojeni. Takav model poslovanja nije dobro regulisan i stvara neprestane sukobe“, objašnjava Keserović.
Posledice izostanka saradnje
Kako on objašnjava, „bez saradnje i jasnog dogovora niko ne prolazi dobro – ni proizvođači, ni hladnjačari, a ako se ovakva situacija nastavi, Srbija će sve više gubiti na konkurentnosti na svetskom tržištu“.
Predlozi za rešenje problema
On predlaže dva potencijalna rešenja – prvo bi bilo da država stimuliše proizvođače malina kako bi osnovali svoje hladnjače i prerađivačke centre. Druga opcija bi uključivala dogovor između proizvođača i hladnjačara o podeli prihoda – na primer, 45 odsto od izvozne cene bi pripalo hladnjačarima, a 55 procenata proizvođačima.
Uz to, trebalo bi dogovoriti akontnu cenu i deliti dobit nakon realizacije izvoza.
„Ovako, unapred određivati cenu maline bez jasne slike o situaciji na svetskom tržištu, poput proizvodnje u Poljskoj ili Čileu, zaista je neozbiljno“, upozorava on.
Realne cene i sve veći troškovi proizvodnje
Prošle godine je cena iznosila između 220 i 250 dinara što je, prema mišljenju profesora, nerealno niska vrednost kada se uzmu u obzir svi troškovi proizvodnje.„Troškovi su drastično porasli – od radne snage, preko rezidbe, mineralnih đubriva, do same berbe. Bez ozbiljne analize svih ovih parametara nemoguće je postići dogovor o realnoj ceni“, smatra sagovornika portala Biznis.rs.
Smanjenje prinosa i budućnost malinara
Osim toga, on podseća da prinos malina u Srbiji konstantno opada – te je tako u poređenju sa 2017. godinom prinos po hektaru danas znatno manji, što dodatno ugrožava položaj malinara. Cena maline u budućnosti će da zavisi od još jednog faktora, a to je cena ukrajinske maline na tržištu.
