Većina nas smo, kad smo bili mladi, prošli kroz iskustvo obeshrabrivanja od strane odraslih koji su izgubili iluzije i smatrali svojom obavezom da nam na vreme ukažu na to da nemamo mnogo čemu da se nadamo i da ne očekujemo mnogo od života.
Naravno, deo sazrevanja jeste gubljenje iluzija, manjak očekivanja os sebe i od sveta i nastojanje da se nađe sopstvena mera. Čovek treba da se čuva kako fantazija o tome kako je svet uređen, tako i o sopstvenoj superiornosti. Ali malo poleta je ipak potrebno, vere u to da ono što radimo i čemu težimo ipak (može da) ima nekog smisla. Inertnost, ravnodušnost, cinizam, usredsređenost samo na interes, materijalnu dobit i očuvanje sigurnosti po svaku cenu – sve su to samo vesnici smrti i vode smrti već za života.
Podrazumeva se da ćemo stalno gledati nesposobne i pokvarene kako se uzdižu na društvenoj lestvici, nedostatak sposobnosti i volje za zajednički rad, to da obavljanje i najjednostavnijeg posla podrazumeva beskrajne prepreke i spoticanja, da se ni najmanja stvar ne može uraditi bez ulaganja ogromne energije, posebno ako se radi o nečemu nesporno korisnom, vrednom i od opšteg interesa, da kada i uradimo nešto svakako nećemo dobiti ni priznanje ni adekvatnu nagradu, kojih ili neće biti ili će ih pokupiti oni koji su za celu stvar bili najmanje zaslužni, pa čak su je i sistematski ometali.
Sve to je više ljudi navelo da odu odavde nego bilo kakav novčana oskudica, društvena nestabilnost ili ratovi. To je tako i oni koji su nas obeshrabrivali mogu da kažu kako su bili u pravu.
Ali šta raditi? Odmah otići negde drugde, odmah se predati, učlaniti se u stranku ili stupiti u koteriju, ili što je najdoslednije – odmah se ubiti. Većina ljudi, ipak, ne urade ništa od toga, ili makar ne odmah. Možda su glupi i naivni, ali imaju nešto u sebi što ih tera da veruju u nešto, makar slutili da je to neostvarivo. Imaju neki život i svetlost u sebi, pa možda i ne ostvare ono što su naumili, ali nešto drugo hoće, makar i nešto veoma malo, makar i samo kao iskru za nekog drugog.
To je uostalom žrtva – ne neke velike stvari, velike reči i postupci, nego raditi, verovati, truditi se, biti vedar uprkos okolnostima, preprekama, spoticanjima, neizvesnosti, sumnjama, sopstvenim nesavršenostima, tuđim izdajama.
Jer gde god i kad god živeli, niko nam nije garantovao da će nam sve biti potaman. Uvek je moguće ugasiti se, ubiti se ili promeniti mesto boravka, ali neki ipak ostaju i grade, koliko god mogu, šta mogu i dok mogu.
Ne treba osuđivati one koji – na ovaj ili onaj način – odlaze, ali ni podsmevati se onima koji su spremni na žrtvu, za delo nezavisno od očekivanja nagrade ili straha od kazne. Na onog spremnog da kaže – svoje sam uradio, a dalje je na Bogu i na drugima. Ako se ništa od toga i ne primi u svetu, Gospod će valjda primiti kao žrtvu. To je uostalom vera, jer ako bismo znali i bili sigurni, vera ne bi ni bila potrebna. A zbog nečega je ipak tu.
