Pre svega, treba jasno naznačiti da je samoubistvo najveći greh i prema Životu i Bogu (jer „Sušti“ Bog znači Onaj koji živi i daje život svemu), i najveća tragedija pojedinca. Ova tragedija ima i ličnu i društvenu dimenziju. Svi uzroci samoubistva mogu se podeliti u dve grupe: životni besmisao i životni strah.
Najveći greh i najveća tragedija
Besmisao je razlog za napuštanje života češće nego strah. Ponekad je to čisto društveni problem: ljudi se nisu našli u društvu, a pošto nisu prilagođeni životu u dubokoj samoći (ovo posebno važi za stanovnike visoko razvijenih urbanih civilizacija), odlaze. Prvo pokušavaju da pobegnu u svet iluzija uz pomoć droge, zatim (kada više nema novca za drogu ili zavisnost postane suviše zastrašujuća) oduzimaju sebi život. To su nesrećni ljudi. Samoubistvo usled teške bolesti, posebno raka, nešto je ređe.
U studenstskim godinama slušao sam reči sveštenika Georgija Čistjakova (koji je mnogo radio sa obolelima od raka) koje su mi se urezale u dušu . On je rekao da samoubistvo bolesnika nije posledica njihove teške bolesti, već usamljenosti u kojoj smo ih ostavili tokom bolesti.
„Da smo voleli ove ljude i davali im svoju toplinu, oni ne bi otišli“.
Tada su ove reči kod mene izazvale kontradiktornu reakciju. S jedne strane, shvatio sam izvesnu istinu u ovim rečima. S druge strane, ja, tada student koji nije imao vremena za užinu, smatrao sam grubom sebičnošću od strane bolesnih ljudi da upijaju naše vreme i pažnju.
Sada kada je moja rođena majka u teškom stanju nakon amputacije noge, shvatam da ono što joj daje snagu za život nije toliko medicinska njega koliko naša svakodnevna video komunikacija putem Telegrama. Najgore je da se čovek oseća beskorisnim. Pokojni otac Georgij Čistjakov bio je potpuno u pravu: ako najbolesnijeg čoveka okružimo toplinom i brigom, on se neće usuditi da nas napusti.
Strah je drugi razlog koji ljude navodi na samoubistvo. Najčešće je to strah pred neprijateljem – strah od mučenja, strah od moralnog poniženja, strah od osakaćenja na frontu itd.
U mom slučaju, uzrok samoubilačke depresije bio je upravo strah: šta će biti sa mnom, sa mojom majkom, sa mojim domom, sa mojom budućom službom? Uslovi života u istražnom zatvoru bez ikakvog zlostavljanja ili torture nanose težak udarac zdravlju. Psiha je preobražena, pritisnuta betonskim zidovima vlažne i sumorne, zadimljene odaje. Situaciju otežava nepoznanica o svemu što se dešava iza zidova ćelije.
Samo pravi zločinci izlaze iz zatvora onakvi kakvi su bili – zločinci (najčešće). Normalan čovek, koji je zbog nesporazuma ili zbog „spletke sudbine“ završio u istražnom zatvoru, izlazi osakaćen. A na vrhuncu unutrašnjeg preloma možda neće moći da izdrži i okonča svoj život. Ono što me je spasilo u ovoj situaciji je to što su odjednom – kao niotkuda – počeli da stižu mejlovi od mojih prijatelja (preko sistema Zonatelecom). Već prvo pismo dalo je nadu:
„Radimo, prikupljamo sredstva za advokata, samo budi jak, pokušaćemo da pomognemo tvojoj majci“.
I ostao sam da živim! Ali čovek bi mogao da se nađe u uslovima u kojima nema ko da mu pomogne. Tada on sam možda neće moći da se nosi sa silinom udarca koji mu je zadala sudbina…
Izvršioci samoubistva
Vekovima je pastirska teologija Crkve ostala gluva na društveni kontekst svakog zločina. O grehu grešnika uvek govorimo kao da grešnik postoji u nekom vakuumu svojih želja i svojih iluzija i čini radnje koje diktira samo njegova strast.
Bez sumnje, ima mnogo primera kada grešnik svoj čin čini samo na osnovu svoje unutrašnje izopačenosti: ubija iz zavisti, siluje iz sladostrasnosti, laže zbog svog samozavaravanja. Ali ima mnogo takvih radnji koje je čovek počinio iz slabosti ili iz beznađa, i sam se celog života stidi svog dela.
Ponekad čovek prati društvo u „opšteprihvaćenim“ legalizovanim anomalijama (bilo da se radi o ateističkoj propagandi u SSSR-u, bilo o odobravajućem odnosu „progresivnog društva“ prema čedomorstvu). To je dokaz slabe prirode ili prevelikog pritiska državnog prinudnog aparata. Drugi čine svoje zločine zbog činjenice da su se našli u bezizlaznoj situaciji – zbog siromaštva, zbog činjenice da za njih nema niše u društvu, zbog činjenice da u blizini nema osobe koja bi pomogla. Greh ovih ljudi (i u prvom i u drugom slučaju) se ne smanjuje, ali se odgovornost za zločin ne može u potpunosti svaliti samo na njih.
Često ljudi oko sebe ili sama okolina guraju pojedinca i da počini zločin i da izvrši samoubistvo. I u ovom slučaju ne može biti reči o tome da za sve odgovara samo samoubilačka osoba (posthumno). Mogu li mirno spavati oni koji su ga doveli u ovo stanje? Nisu li oni koji su svojom ravnodušnošću ili svojim pristajanjem na maltretiranje ili progon čoveka gurnuli u naručje očaja, direktni krivci njegovog preranog odlaska? Verujem da jesu. Zato svoje pogrebne obrede za samoubice počinjem molitvom za oproštenje naših grehova. Možda mi, stojeći kod kovčega, nismo na vreme pružili ruku pomoći i dozvolili da haos očaja obuzme čoveka koji je ostao sam.
Slabost ili snaga?
Kontroverzno pitanje je da li je dobrovoljna smrt znak snage volje ili obrnuto? Mnogi veruju da samo jaka osoba može svesno da izvrši samoubistvo (ovo se veruje u kulturama u kojima se samoubistvo veliča kao hrabrost – na primer, u samurajskom kodeksu časti Bušido, ritualno samoubistvo sepuku je znak hrabrosti i hrabrosti).
Čini mi se da je samoubistvo najčešće pokazatelj slabosti: čovek se prepušta budućim životnim teškoćama. Ne veruje da će imati snage da preživi ove teškoće ili čak da ih prevaziđe.
Kako komunicirati sa osobom sa samoubilačkom depresijom?
Pre svega, nemojte propovedati! Ovo bi moglo da se završi nepopravljivo. Čoveku je potrebna simpatija, a ne savet. Štaviše, verujte mi na reč, u ovoj situaciji osoba suptilno oseća bilo kakvu neistinu u vašim rečima, u gestovima, čak i u tekstu pisma. U paklu, koji čoveka gura na samoubistvo, može spasiti samo učešće istinski zahvalne, poštovane osobe koja voli.
A ako osećate samo želju da „mi kažete kako da to uradim kako treba“, onda je bolje da se ne mešate. Nanećete samo štetu.
Teško neljudima koji podstiču samoubistvo
Međutim, ako možemo da razumemo i oprostimo samom samoubistvu (proučivši okolnosti njegovog izvršenja ovog dela), onda nemamo pravo da opravdavamo one koji (direktno ili indirektno) naginju samoubistvu.
Začudo, danas i rusko i evropsko društvo govore o preispitivanju stavova prema samoubistvu. Ali ne iz saosećanja prema nesrećniku, već iz želje da se samoubistvo dekriminalizuje kao pojava.
Odvratno je gledati kako propagandista sedi u udobnoj fotelji u luksuznom studiju (koji nema nikakvu funkciju u državi, tj. ne odgovara za svoje reči) uči vojnike da sebi oduzmu život „da ne bi bili zarobljeni ili postati osakaćen.”
Štaviše, u ovom drugom slučaju propagandista cinično izjavljuje da takvi ljudi postaju teret društvu i državi i da su sebični. U stvari, čudno je da osoba koja emituje takve slogane na televiziji nije procesuirana za promociju samoubistva! U svakom slučaju, upravo prema takvim ljudima Crkva ne može imati blag odnos, i upravo takve osobe treba za života isključiti iz crkvenog opštenja, a u državi ih dovesti do krivičnog dela. Država koja bogalje smatra „nepotrebnim teretom“ potpuno se dehumanizovala. Ne, ne kažem da ova ili ona država danas tako misli (ne znam). Samo kažem da država treba pomno da prati pojavu poziva na samoubistvo (i eutanaziju) u društvu.
Odnos Crkve prema samoubistvu
Uopšte, klasični stav Crkve je ispravan. Stroga zabrana pogrebnih usluga za samoubistva, međutim, nije bila uravnotežena strogom pokorom za one koji su osobu naveli do samoubistva ili nisu učinili ništa da to spreče. Ali generalno, ovo je tačno.
Zapazimo da su u antici ljudi pribegli samoubistvu najčešće „iz ponosa“ (isto kao samuraj). Možete razumeti osobu koja je izgubila sve za šta je živela i nije mogla to da podnese. Ali teško je razumeti osobu koja ulazi u omču samo zato što su mu konkurenti istisnuli posao i sada neće moći stalno da putuje sa porodicom u tropske zemlje. To su različiti gubici! Ali ovako je strukturisana svest ljudi u antici: robovi su lakše doživljavali svoje okove nego oni koji su na vlasti izgubili svoju fotelju. A udar Crkve je usmeren upravo protiv takvog demonstrativnog „samoubistva gordosti“.
U isto vreme, u žitijima svetih ima mnogo primera samoubistva: neki mučenici, bojeći se da ih neminovno mučenje ne natera da se odreknu Hrista, ubijali su se da ne bi izgubili veru. Upečatljiv primer samoubistva usled straha je sveta Evpraksija, kneginja Rjazanska. Šta joj je, u suštini, pretilo? Da bude konkubina kana Batua nakon smrti njenog muža, princa Rjazanskog. Njen mali sin bi postao počasni talac u Hordi. Ali odlučila je da baci sebe i bebu sa visokog zvonika. Crkva je nije osudila u ovom slučaju.
Dakle, čak i ako se uzme u obzir da postoje situacije sa samoubistvom kada Bog oprašta samoubistvo, ponavljam, niko ne može da kaže drugoj osobi: „Možeš da odeš sada i to neće biti greh“. Naša je dužnost da svim silama zadržimo svaku drugu osobu u životu.
arhimandrit Teognost Puškov
