Vera je dobra volja koja nas vuče ka našem Stvoritelju. Kada pokažemo tu volju i istrajemo u dobru, Bog nam daje da Ga duhovno spoznamo. To nije samo znanje u glavi, već osećaj u duši, koji Gospod daje onima koji Ga strpljivo i vredno traže. Tada čovek može, zaboravljajući na sebe, da sa velikom i sigurnom radošću uzvikne: Gospode, kako je divno što postojiš! Ponekad, kada se povede reč o veri, čujemo odgovor: „Da, voleo bih da verujem, ali…“ – i tu nastane tišina, kao da je čovek zbunjen. U tim momentima, on zapravo traži opravdanje za svoje neverovanje, stičući utisak da je vera nešto što ne zavisi od njegove volje. Zamislite, želite da verujete nekoj osobi, ali prosto ne ide. I šta onda? Pa šta ćeš… ne možeš nikoga osuditi zbog toga.
Međutim, ispostavlja se da za to naše „ne“ ipak postoji sud. Sam Gospod upozorava da će onaj ko ne poveruje snositi posledice, kao što stoji zapisano: „Koji povjeruje i krsti se biće spasen, a ko ne vjeruje biće osuđen.“ (Mk. 16,16). Ove reči su od ključnog značaja za razumevanje prave prirode vere. Iz njih zaključujemo da vera u velikoj meri zavisi od naše lične odluke, od naše slobodne volje. Inače, kako bi se odsustvo vere moglo smatrati grehom?
Štaviše, slobodno se može reći da je vera u Boga najviši izraz ljudske slobode. Nikakva čuda, pa ni ona najneverovatnija, ne mogu naterati čoveka da poveruje. Istorija i savremeno doba obiluju takvim primerima. Ako čovek ne želi da veruje, ako mu Istina nije prioritet, pronaći će, možda ne duboko, ali praktično i racionalno objašnjenje čak i za najčudesniji događaj. Jednostavno zato što tako želi.
Čovek koji polazi u potragu za dokazima Božjeg postojanja, već na samom startu se nalazi u nezavidnoj poziciji. On pokušava da shvati Boga unutar okvira svog ograničenog razuma. Ali svaki dokaz je nesiguran i podložan preispitivanju, posebno ako nedostaje vera. Uvek se može pronaći suprotan, podjednako ubedljiv argument. Uvek! Dakle, na kraju krajeva, čovek će morati da odluči u šta će verovati. Čak su i naučnici došli do zaključka da za svaku pojavu postoje najmanje dve suprotstavljene teorije, podjednako opravdane sa stanovišta logike i iskustva. To znači da se ništa na ovom svetu ne može dokazati sa apsolutnom sigurnošću, i da će sve na kraju zavisiti od čovekove želje da određeni događaj ili pojavu posmatra na ovaj ili onaj način.
Vera je neraskidivo povezana sa našom slobodom, sa onim što iskreno želimo. Ako je naša slobodna volja usmerena ka dobru, neminovno ćemo doći do spoznaje prave dobrote, doći ćemo do vere u Boga. Ali, šta konkretno treba da uradimo da bismo počeli da verujemo?
Reč „uraditi“ je ovde od suštinskog značaja. Kada su učenici zamolili Gospoda da im umnoži veru, Hristos im je neočekivano ispričao parabolu o sluzi koji, čak i nakon što je obavio sav posao, mora sebe smatrati „beskorisnim slugom“ (Lk. 17,10). Iz ove priče možemo izvući dva ključna zaključka:
Prvo: čovekova vera se vidi u njegovim postupcima, ali i u onome što govori i misli, ako je to u skladu sa Božjom istinom. Istinska vera se rađa iz želje da se živi po Božjim pravilima. Mnogi danas misle da prvo treba da osete veru, pa tek onda da promene život. Ali taj osećaj može dugo da se čeka. Zato je važno da počnemo da delujemo, i to svakog dana, kod kuće, na poslu, na ulici – da se u svom ponašanju rukovodimo Jevanđeljem, a ne samo našim običnim osećanjima. To će nam sigurno otvoriti put vere, a to je početak puta ka Bogu, jer Sveto Pismo kaže: „Bez vere je nemoguće ugoditi Bogu“ (Jevr. 11,6).
Drugo: Važno je znati da koliko god se trudili da sledimo Božje zapovesti, time ne „zarađujemo“ nikakvu posebnu nagradu. To je prosto način da živimo onako kako je za nas najbolje, da vodimo normalan ljudski život. Mi smo ti kojima je Bog potreban, a ne obrnuto. Često to ne primećujemo dok je sve u redu, ali kada naiđu teški trenuci, lako se osetimo potpuno bespomoćno. Zato je bolje da ne čekamo da se to desi, već da jednostavno verujemo Gospodu, koji je rekao: „Bez Mene ne možete ništa“ (Jn. 15,5), i da pažljivo razmislimo o tome šta On misli o svrsi našeg života i kako da je ostvarimo.
I još nešto: ne treba da nas bude sramota ako sumnjamo. Vera i sumnja će verovatno ići zajedno kroz ceo naš život. Važno je da se svesno borimo protiv sumnje u sebi i da biramo veru, odnosno da činimo dela vere. Štaviše, nevera se često javlja u nama upravo zbog pogrešnog razumevanja vere. Da objasnim. Sa jedne strane, ako imamo pogrešne ili iskrivljene slike o veri, nećemo prihvatiti pravu veru. Često, ateizam i odbacivanje Boga počinju kada ljudi veruju u svoje ili tuđe pogrešne ideje o Bogu, duši i večnosti. Te ideje mogu biti veoma proste i grube, pa ih ljudi odbacuju, ne shvatajući da nisu ni počeli da razumeju pravu istinu.
Istinska vera je Božje otkrivenje koje prima smirena duša u Crkvi. Uopšteno gledano, za dobar duhovni život nije dovoljno samo verovati u Boga. Važno je imati poverenje u sve što je deo crkvenog života. Mnogo toga nam možda neće biti jasno, ali ne možemo znati da li je to istina ako ne verujemo i ne probamo da živimo u zajednici sa Crkvom. To poverenje nam pomaže da pravilno uredimo svoj duhovni život i na kraju nas dovede do razumevanja Istine.
Jednom mi je jedan ubeđeni materijalista objašnjavao zašto ne veruje u Boga. I tog svog boga, u koga ne veruje, opisao je prilično detaljno. Slušao sam ga i mučio se da shvatim na koga me taj bog podseća, i konačno sam shvatio – na Karla Marksa. Kakav paradoks! Zamislite, bradat, strog, inteligentan, neprikosnoven autoritet sa borama na visokom čelu – ali to je izmišljeni bog ateista, a ne naš hrišćanski Bog.
Naša vera nije nikakvo samoubeđivanje, već naprotiv, odbacivanje svega izmišljenog zarad istinskog života i prave istine.
Ali, sa druge strane, postoji i zli duh, duh neverovanja, koji pokušava da uđe u nas i da nas kontroliše. Taj duh je veoma aktivan i uporan, čak i agresivan – i šta on hoće? Hoće da verujemo u njega! To dovodi do nečeg čudnog na prvi pogled. Čovek treba da prizna (makar u sebi, jer je molitva uvek ispovest) da odbija i ne prihvata tog zlog duha, kako bi posle mogao da posvedoči svoju veru u Boga.
Ponekad je za to potreban trud, čak i veliki, jer nevera može da obuzme dušu kao gusta magla. To je delo zlog duha neverovanja i moramo mu se odupreti odlučno i sa gnevom. U tim trenucima nije dobro mnogo razmišljati i analizirati svoja osećanja, jer to samo pojačava uticaj tog duha. Tada čovek mora svesno i čvrsto da pokaže svoju „ludost“ Hrista radi, jednostavno da veruje Bogu bez ikakvih argumenata i dokaza. Treba reći: „Gospode, ja verujem samo u Tebe!“
Iskušenja su veoma važna za to da naša vera raste. Što su teža iskušenja, to više treba da budemo zahvalni Gospodu. Treba da Mu zahvalimo što nam, u svojoj velikoj milosti, daje priliku da napredujemo, rastemo, savladamo razne teškoće i na kraju donesemo dobar duhovni plod na slavu Njegovog Presvetog Imena! Vera je nezamisliva bez strpljenja, ali ne nekog prolaznog, poput kompromisa, već bezuslovnog strpljenja – bez obzira na sve. Moja omiljena priča koja to ilustruje je o jednom monahu koji je živeo u pustinji i bio je veoma iscrpljen. Nadao se da će uskoro umreti i otići u večnost. Demoni su videli u kakvom je stanju i rešili da ga nateraju da očajava.
„Misliš da ti je ostalo malo vremena?!“ – uzviknuše. „Znaš li da ti je Bog odredio da ostaneš u ovoj pustinji još 30 godina?!“
Demoni su mislili da su ovom „objavom“ pobedili podvižnika. Ali prevarili su se.
„Da?“ – uzviknu Hristov ratnik. „A ja sam mislio da ću ovde živeti još 50 godina!“
I demoni, postiđeni njegovom odlučnošću i strpljenjem, nestadoše.
Vera je dobra volja koja teži svom Tvorcu, a odgovor na projave ove volje, na postojanost u dobroti, jeste duhovno bogopoznanje. Ne razumno, nego duhovno, koje Gospod daruje onima koji Ga sa strpljenjem i marljivošću „traže“. I tek tada čovek može, zaboravljajući sebe, da uzvikne u neizrecivoj i nesumnjivoj radosti: „Gospode, kako je divno što postojiš!“ Ta radost je nešto posebno i ne može se porediti ni sa čim drugim!
jerej Dimitrije Šiškin
