Skriven među brežuljcima nedaleko od Koprivnice, uzdiže se manastir Lepavina — tiha svetlost pravoslavnog predanja, posvećen Vavedenju Presvete Bogorodice. Smešten devedesetak kilometara severoistočno od Zagreba, ova svetinja nije samo geografska tačka na karti, već duhovni putokaz, utemeljen u vekovnoj borbi, žrtvi i uzdizanju.
U starim dokumentima ovaj manastir se javlja pod imenima Lipovina i Lipavina. Ipak, najlepšu priču o svom imenu duguje jednoj princezi. Prema svedočenju Letopisa manastira Marče i Lepavine, dok je princeza putovala preko Križevaca ka Osijeku, na konačištu u tek osnovanoj obitelji, uživajući u lepoti vina proizvedenog na vinorodnoj gori Vinici, oduševljeno je uzviknula: „Kada ovako lepo vino imate, neka bude manastiru vašem ime Lepovino“. Tako je manastir dobio svoje poetično ime — Lepavina, po lepoti ukusa, ali i po lepoti tišine i vere.
Istorijski izvori, pak, govore nešto konkretnije. Po zapisima igumana Maksima Ognjanovića s početka XIX veka, manastir je osnovao 1550. godine jeromonah Jefrem Vukodabović, hilandarski postrižnik poreklom iz Hercegovine. Utekavši od Turaka, Jefrem je u šumi pod planinom Vina, na izvoru, podigao keliju i u njoj se posvetio molitvi. Uskoro mu se pridružuju kaluđeri iz Bosne, a ubrzo i srpski narod koji pod austrijskom zaštitom naseljava krajeve oko manastira. Lepavina tako postaje duhovno i narodno središte, ali ne bez stradanja.
Samo sedam godina po osnivanju, manastir je pao pod naletom Turaka. Napad u noći, predvođen Alijom Dizdarom, završio se krvoprolićem. Četvorica monaha izgubiše život, dvojica biše odvedena u sužanjstvo. Njihova žrtva urezana je u manastirsku istoriju kao prva u dugom nizu stradanja, ali i vernosti.
Manastir nije bio samo obitelj molitve, već i pribežište u vremenima straha. Arhimandrit Nikifor Popović, u pismu Mariji Tereziji 1767. godine, opisuje Lepavinu kao „crkvu u pustinji“, kojoj su se narodne mase priklanjale bežeći od „varvarotiranskog iga“. U tim teškim vremenima, manastir je bio i bastion otpora. Monasi i narod često su oružjem štitili svetinju i svoju veru, dok su Turci, poput „ljutih zmija iz gnezda“, napadali, ali uzalud — duh Lepavine bio je nepokolebljiv.
Važan datum u obnovi manastira je 1635. godina, kada dolaze hilandarski arhimandrit Visarion sa monasima Jefremom i Grigorijem. Njihovim radom podižu se novi hram i konaci, a obnova povezuje Lepavinu sa Hilandarom i Svetom Gorom. Dolazak monaha iz Rmanja 1638. godine svedoči o značaju Lepavine kao utočišta u vrtložnim istorijskim vremenima.
Ne manje važna je i povezanost sa pravoslavnom Rusijom. Moskovski knez Aleksije Mihajlović već 1651. godine daje gramatu kojom omogućava lepavinskim monasima prikupljanje milostinje u Rusiji. Podrška ruskog carstva nije bila simbolična — izdašna pomoć stizala je decenijama, kao znak duhovnog jedinstva i poverenja.
Jedan od najuzvišenijih trenutaka u istoriji manastira bio je boravak patrijarha Arsenija III Čarnojevića 1692. godine. Došavši sa brojnom pratnjom, on nije samo molitveno ukrepio bratiju, već i narod, ulivajući snagu i poverenje u vreme sumnji i straha. Pod njegovim uticajem, narod je prihvatio novog episkopa Isaiju, a Lepavina je još snažnije zaživela kao duhovni centar srpskog naroda u Habzburškoj monarhiji.
No, svaki procvat u istoriji Lepavine praćen je stradanjem. Tako je i 1716. godine, kada je iguman Kodrat ubijen od strane unijatskog episkopa Rafaila Markovića. Krv igumana natopila je pod crkveni prag, i, kako predanje kaže, nije se mogla oprati sve dok nisu zamenjene daske. Svedočanstvo igumana Viktora dve godine kasnije opisuje Lepavinu kao mesto straha, ali i kao seme istrajnosti koje ne gine.
Između progona i obnove, Lepavina ne samo da je opstala, već je nastavila da gradi. Novi hram počinje da niče 1734. godine, zahvaljujući naporima igumana Vikentija Vujičića. Osvećen je 1753. godine, a njegov ikonostas, rad Jovana Četirevića Grabovana, jedno je od najlepših dostignuća srpske barokne umetnosti.
Manastirska škola otvorena 1791. godine svedoči o tome da Lepavina nije samo mesto molitve, već i znanja. U njoj se stasavalo novo monaštvo, poučavano pojanju, pisanju i čitanju, uz reči svetog Jefrema Sirina. Lepavina je iz svojih zidina iznedrila i parohe koji su podizali hramove u Varaždinu i Zagrebu, a manastir je, u drugoj polovini XIX veka, počeo da se oslanja i na zemljoradnju i voćarstvo, negujući samoodrživost u teškim vremenima.
Lepavina danas nije samo mesto zaustavljeno u vremenu. Ona je živi svedok istorije, saborište predaka i potomaka, opomena i nada. Manastir je uspeo da sačuva svoje svete zidove, ali pre svega svoj duh — duboko ukorenjen u molitvi, u otporu, u žrtvi, u neprekinutoj vezi sa Svetom Gorom i pravoslavnim svetom. To je ono što čini Lepavinu ne samo istorijskim spomenikom, već živim srcem srpske duhovnosti u Hrvatskoj.
Njen blagoslov traje i dalje — kroz jutarnje zvona, kroz šapat vetra u stablima oko hrama, kroz kandilo pred ikonom Bogorodice. I svako ko joj priđe, makar i slučajno, osetiće da ovde vera nije priča iz knjige, već živa reč, koja, kao vino princezi, osvežava dušu i obnavlja ime — Lepavina.
