O životu svetog Jovana Lestvičnika, pisca Lestvice, ne zna se mnogo. Obično se uzima da je rođen 525. godine, verovatno u Carigradu, u pobožnoj porodici bogatih i znamenitih carigradskih plemića, svetih Ksenofonta i Marije.
Prema onome što o njemu piše monah Danilo, sveti Jovan je došao u Sinajski manastir kada je imao šes-naest godina. Sinajski manastir, od IX v. poznat pod imenom svete Ekaterine, sagradio je vizantijski car Justinijan 527. godine u severnom podnožju jednog od glavnih sinajskih vrhova, Džebel Muse, na Sinajskom poluostrvu. Manastir je ubrzo postao središte duhovnog života i stecište monaha iz Egipta i Palestine, pa čak i iz drugih, daljih zemalja. Tu dolazi i sveti Jovan, i živi pod rukovodstvom svetog starca Martirija sve do starčeve smrti, punih devetnaest godina. Tada se povlači u jednu pećinu u sinajskim vrletima, na mestu zvanom Tola, gde živi punih četrdeset godina u veoma strogom podvigu, i to prvo potpuno sam, a potom sa učenikom Mojsijem. Njegovi podvizi i svetost počinju da privlače ljude, monahe, koji dolaze radi saveta, utehe, isceljenja. Izgleda da se posle četrdeset godina provedenih u Toli vratio u manastir da nastavi sa opštežiteljnim podvigom, možda i na traženje braće. Tek, sigurno je da ga bratstvo Sinajskog manastira bira za igumana. Taj izbor se dogodio verovatno početkom 600. godine, jer je s jeseni te godine sačuvano jedno pismo svetog Grigorija Velikog, pape rimskog upućeno svetom Jovanu kao igumanu sinajskom. Koliko je sveti Jovan posle toga proveo na položaju igumana nije moguće utvrditi, ali se zna da ga je za života napustio, ustupivši ga rođenom bratu, Georgiju, i povukao se u svoju isposnicu u Toli, gde je verovatno i umro. Ako je tačno predanje da je umro u osamdeset trećoj godini starosti, onda bi godina njegove smrti mogla biti 608.
Sveti Jovan je bio veoma obrazovan čovek. To se vidi iz njegovog dela Lestvice, u kome se može ustanoviti široko poznavanje ne samo svetootačke literature i Svetog Pisma, nego i klasične filosofije, pa čak i izvesnih laičkih nauka, kao npr. medicine ili vojne veštine. Time se potvrđuju reči njegovog biografa da je bio čovek “sa opštim obrazovanjem”. Pod opštim (enciklopedijskim) obrazovanjem u to doba se podrazumevalo temeljno poznavanje gramatike, poetike, retorike, filosofije, matematike i drugih disciplina. Njegovo ime bilo je poznato širom kulturnog sveta već za vreme njegovog života, što nedvosmisleno dokazuje njegova lična veza i prepiska sa rimskim papom, svetim Grigorijem Velikim, kao i mnogobrojne veze sa raznim podvižnicima i svetiteljima Bliskog Istoka. Na osnovu podataka u samoj Lestvici, može se zaključiti da je on i putovao, i obilazio čuvene centre, posebno u Egiptu, kao što su Kanop, Filaki (Tamnica) kod Aleksandrije i drugi. Koliko je bio cenjen kao duhovnik i posvećenik u božanske tajne, najbolje svedoči pismo svetog Jovana, igumana jednoga drugog sinajskog manastira, Raitu, udaljenog od manastira svete Ekaterine oko 30 km. Jovan Raitski moli da mu iguman sinajski napiše i pošalje jednu knjigu posvećenu monaškom životu, monaškoj filosofiji. Tako i nastaje Lestvica, ili Rajska Lestvica, glavno delo svetog Jovana, po kome on i nosi naziv Lestvičnik. To je spis sastavljen iz trideset pouka: kao što je potrebno da čovek proživi trideset godina od svog rođenja da bi postao zreo – po merilima onoga doba – tako je i monahu potrebno da prođe trideset stupnjeva u svome podvigu, da bi dostigao duhovno savršenstvo. Ideja Lestvice, tj. stupnjevitog uzrastanja u duhovnom savršenstvu, uzeta je iz poznatog sna starozavetnog praoca Jakova (Post.28,12-13). Simvolički, Jakovljeva lestvica, koja stoji na zemlji a vrhom dotiče nebo, po kojoj se anđeli Božiji penju i silaze, i na čijem se vrhu nalazi sam Gospod – treba da označi čovekov put ka visinama božanskog savršenstva, vezu između zemlje i neba, put na kome čoveka prate anđeli Božiji i koji ima sasvim određen cilj: samoga Gospoda Boga. Monaški podvig treba da bude put kojim se duša postupno oslobađa od zemaljskog i uzdiže ka nebeskom. Otuda simvolički naziv Lestvica.
Uz Lestvicu, prepodobni Jovan Lestvičnik je, posebno za raitskog igumana, napisao spis pod nazivom Pouka pastiru, u kome se daju praktični saveti manastirskom starešini (nastojatelju) u pogledu duhovnog rukovođenja bratstvom. Osim toga, smatra se da je sveti Jovan napisao i komentare Jevanđelja po Mateju i Luki, kao i izvestan broj pisama monasima. Međutim, ti komentari i pisma su izgubljeni. Izgubljeno je i njegovo pismo svetom Grigoriju Velikom.
Prema Dimitriju Bogdanoviću
KRATKO ŽITIJE AVE JOVANA, ZVANOG SHOLASTIK, IGUMANA SVETE SINAJSKE GORE I PRAVOG SVETITELJA, KOJE JE SASTAVIO DANILO, MONAH RAITSKI, ČASTAN I VRLINSKI ČOVEK
Nisam u stanju da sasvim tačno kažem gde se rodio i u kome se čuvenom gradu vaspitao ovaj veliki čovek pre nego što se odao monaškom podvigu. Međutim, sasvim pouzdano znam u kome se gradu divni otac sada nalazi i gde se božanskom hranom časti. Jer, i on sada prebiva u gradu o kome na jednom mestu govori milozvučni Pavle, uskliknuvši: Naše je življenje na nebesima (Fil.3,20), te u neveštastvenom osećaju hrani svoj duh onim čega nikada nije dosta, uživa u prizoru besmrtne duhovne lepote i duhom se raduje duhovnom. On primi nagradu dostojnu svoga znoja i počast za neumorni trud, dobivši večno nasleđe i pridruživši se za svagda onima čija noga stoji na pravom putu(Ps.25, 12), postajući jedno sa njima.
Na koji način je ovaj čovek od krvi i mesa dostigao bestelesna bića, izložiću što je moguće jasnije.
U svojoj šesnaestoj godini (po duhovnom uzrastu, međutim, hiljadu godina star), blaženi predade sebe Velikom Svešteniku kao čistu i dobrovoljnu žrtvu. Telom se pope na Sinajsku a dušom na nebesku goru, u nameri, mislim, da mu baš to vidljivo mesto posluži kao najbolji putovođa ka nevidljivoj gori. Presekavši sramnu bestidnost tuđinovanjem, tim odličnim sredstvom da se uspostavi nadzor nad svojim strastima, on dostiže i duboko smirenoumlje, te već u samom početku podviga sasvim pametno progna varalicu samougađanja i samopouzdanja: pognuo je glavu i poverio se jednom odličnom ukrotitelju mladosti, kako bi, vođen njegovom sigurnom rukom, bez opasnosti prešao duboko more života. Tako je potpuno umrtvio sebe: imao je dušu kao bez razuma i bez volje, lišenu čak i prirodnog svojstva. Što je još čudnije, on, čovek sa opštim obrazovanjem, postaje učenik nebeske prostote, smatrajući oholost filosofije za nešto najbesmislenije i sasvim tuđe smirenju.
Posle devetnaest godina, poslavši svog vaspitača nebeskom Caru kao nekog poslanika i zastupnika, on i sam izlazi na poprište bezmolvija, držeći u rukama molitve svog velikog oca kao oružje za razaranje neprijateljskih tvrđava. Pronašavši mesto zgodno za usamljeni podvig, udaljeno od crkve oko pet stadija (to mesto se zvaše Tola), provede četrdeset godina u istrajnim podvizima, svagda plamteći vatrenom ljubavlju Božijom.
Ko može rečima da opiše i pripovedanjem da oda dostojno priznanje podvizima što ih je on tamo izveo! I kako da se otkrije svaki trud njegov, u tajnosti sejan! Ipak, makar i samo po nekim od glavnih podviga, moći ćemo dobiti izvesnu predstavu o svesvetom bogatstvu trisvetoga.
Jeo je od svake vrste hrane koja se bez prigovora dopušta monasima, ali vrlo malo. Tim putem, kako mi izgleda, premudro slomi rog taštine i takvom uzdržljivošću suzbi gospodaricu što mnogo izvoljeva, preteći joj oskudicom: Umukni! Prestani! Usamljenošću i izbegavanjem susreta sa ljudima ugasio je plamen ove peći [tj. tela], pretvorio ga sasvim u pepeo i potpuno stišao. Putem milostinje i oskudice u životnim potrebama, ovaj junak je hrabro izbegao obožavanje idola (up. Kol.3,5). Podizao je dušu iz svakodnevne samrti i klonulosti, bockajući je sećanjem na smrt kao iglom. Klupče pristrašća i svakovrsnih čulnih uživanja razmotao je služeći se svetom tugom. Tiraniju gneva ubio je mačem poslušnosti već pre toga, a pijavicu paukolike taštine usmrtio je time što se retko javljao među ljudima, i još ređe govorio.
A šta tek da se kaže o pobedi koju je taj divni posvećenik izvojevao nad osmom strašću, šta onda o najvećem stupnju očišćenja što ga je ovaj Veseleilo (up. Izl.31. itd.) poslušnosti započeo, a Gospod nebeskog Jerusalima dovršio svojim dolaskom? Bez poslušnosti se, naime, ne mogu pobediti đavo i družina njegova. Na koje mesto u ovome vencu da stavim izvor njegovih suza (nešto što se ne sreće tako često), čija skrivena radionica postoji još i sad: jedna vrlo mala peštera u podnožju planine, udaljena od njegove i svačije kelije taman toliko da se ne stvori povod za slavoljublje? No, ta pećina je bila bliska nebu po tužnim jaucima i dozivanju u pomoć, koji su se razlegali iz nje sa snagom koju obično ispolje oni što su probodeni mačem ili oni kojima usijanim žezlom bodu i vade oči.
Predavao se snu isključivo toliko koliko je potrebno da priroda uma ne bude ozleđena nespavanjem. A pred spavanje bi se mnogo molio i sastavljao knjige: to mu beše jedinstveno sredstvo protiv uninija. Pa i sav život mu beše jedna neprekidna molitva i neizmerna ljubav prema Bogu. Posmatrajući Boga, danju i noću, u čistoti svoje svetosti kao u ogledalu, on nije hteo, ili, još tačnije rečeno, nije mogao da se zasiti.
Povodeći se za njegovim primerom, neki monah Mojsije ga je uporno molio da ga primi za učenika i da ga upozna sa pravom filosofijom. Pokrenuo je čak i neke starce da odu velikome Jovanu. Zahvaljujući njihovim molbama Jovan pristade da ga primi. Jednoga dana Jovan naredi Mojsiju da ode u gradinu i tamo naspe zemlje koja bi bila zgodna za obdelavanje i negovanje povrća. Stigavši na određeno mesto, Mojsije vredno prionu na posao koji mu je zapoveđen. No, kada dođe podne i osvoji najveća pripeka (tada beše mesec avgust), Mojsije se skloni u senku jednoga ogromnog kamena, leže i zaspa. A Gospod, koji neće ničim da ožalosti svoje sluge, po običaju svome preduhitri opasnost. Veliki starac, koji je u svojoj keliji sedeo i razmišljao o sebi i o Bogu, pade u neki lagani san, u kome vide jednog sveštenolikog čoveka kako ga budi i kori ga zbog njegovog sna, i govori: “Jovane, kako možeš da spavaš bez brige dok se Mojsije nalazi u opasnosti?!” Jovan naglo skoči i naoruža se molitvom za svog učenika. I kada se predveče Mojsije vratio u keliju, upita ga Jovan, da mu se nije desilo štogod neočekivano i neprijatno. A ovaj odgovori: “Ogromna stena bi me sigurno zgnječila dok sam u podne spavao pod njom, da mi se nije pričulo kako me zoveš, te sam u jednom skoku bio daleko od tog mesta”. A Jovan, istinski smirenouman, ništa ne reče o svome viđenju, nego skrivenim uzdasima i silinom ljubavi slavljaše blagoga Boga.
Beše on uzor vrline i lekar nevidljivih rana. Tako, na primer, jedan čovek, po imenu Isakije, snažno obuzet teškim demonom teloljublja i već klonuo duhom, priteče brzo ovome velikom podvižniku i otkri mu, jecajući, svoju strašnu borbu. Zadivljen njegovom verom, božanstveni Jovan mu reče: “Prijatelju, da stanemo obojica na molitvu!” I tek što su završili moljenje, dok je izmučeni Isakije još ležao ničice na zemlji, Bog ispuni želju sluge svog (kako ne bi ispalo da David laže, up. Ps.144,19), i zmija uteče pod udarcima istinske molitve. A bolesnik, osetivši da se izlečio, beše sav izvan sebe, pa zahvali i onome što se molio za njega i Onome koji ga je uslišio.
Neki, pak, podbadani zavišću, nazvaše svetog Jovana brbljivcem i naklapalom. A on ih delom pouči, pokazavši svima da sve može u Hristu koji mu daje moć (Fil.4,12): ćutao je čitavih godinu dana, tako da su se podsmevači njegovi pretvorili u molitelje, koji govorahu: “Zatvorili smo izvor iz koga nam je večito tekla korist, i naškodili smo spasenju svih!” A on, ne voleći da se objašnjava, posluša ih i nastavi sa svojim pređašnjim načinom života kao da se ništa nije desilo.
Posle toga, u znak priznanja za sve njegove vrline, uzdigoše ga jednoglasno, i protiv njegove volje, kao nekog novojavljenog Mojsija, na položaj igumana u bratstvu. Postavivši sveću na svećnjak starešinstva, dobri birači ne pogrešiše: Jovanu to beše povod da se i sam približi gori Sinajskoj. Popevši se duhovnim lestvama, on uđe i u tajanstveno svetilište nevidljivog hrama, te u viđenju primi bogonapisano zakonodavstvo. Rečju Božijom otvori usta svoja i nadahnu se Duhom i reči počeše da naviru iz bogate riznice njegova srca. I dostiže kraj svog vidljivog života vodeći Izrailjce, monahe, razlikujući se od Mojsija samo po jednoj stvari: po tome što uđe u gornji Jerusalim. Jer, Mojsije, zbog čega – ne znam, nije ušao u donji Jerusalim.
Duh Sveti je govorio kroz njegova usta. To svedoče mnogi koji se preko njega spasoše ili se još i sada spasavaju. Najbolji svedok njegove spasonosne mudrosti je onaj novi David. Svedok je bio i dobri Jovan, naš predobri pastir, koji je ubedio ovoga novog bogovidca da radi koristi pastve siđe svojim duhom sa gore Sinaja i da nam pokaže svoje bogonapisane tablice, koje sadrže spolja – delatne savete, a iznutra – uputstva za sagledavanje.
Preveo Dimitrije Bogdanović
