Treba da se vratite nekoliko meseci unazad pre bitke na Berezini, kada je Napoleonovo francusko carstvo bilo na vrhuncu i uspelo je da stavi celu Evropu pod svoju kontrolu. Samo je Engleska ostala neporažena. Jedino Rusija nije poštovala kontinentalnu blokadu, odnosno zabranu trgovine sa Engleskom koju joj je nametnuo Napoleon, kao i svim ostalim Evropljanima. Dakle, zbog neposlušnih Rusa, francuski lider je okupio najveću vojsku koju je svet ikada video. U junu 1812. krenuo je na Moskvu sa više od 600.000 Francuza, Nemaca, Belgijanaca, Holanđana, Poljaka i svih drugih vazala ogromnog francuskog carstva.
Evropljani su zadržali dah. Sprema li im se nova „Berezina”? Emanuel Makron se prerušio u Napoleona i počeo da sastavlja novu Grande Armee (Veliku armiju) za novu rusku kampanju. Ponosni francuski predsednik oštrio je mač dok nije bio usijan i okrenuo ga prema ruskom neprijatelju. Frustrirani evropski narod već je verovao da će Makron pokušati da iz kamene skulpture vaskrsne čak i Napoleonovog plemenitog arapskog pastuva, čuvenog Marenga, koji je preživeo bitku na reci Berezini. Ali savremeni Napoleon, pre nego što je osedlao Marenga, pogledao je iza sebe. Nigde nikog. Od 26 evropskih glasova, glasanja nema.
Zato je glasao najmlađi Makronov šef od svih francuskih diplomata u istoriji Pete republike Stefan Sežurne. On nije profesionalni diplomata. Javnosti je poznatiji kao bivši zvanični životni partner[1] bivšeg, medijski eksponiranog portparola Makrona i sadašnjeg, ujedno i najmlađeg premijera Pete republike – Gabrijela Atala. Sveže nominovan, francuski ministar spoljnih poslova, pred zgroženom francuskom i svetskom javnošću, odmah se požrtvovano bacio u odbranu ratobornog francuskog predsednika. Iz njegove argumentacije bilo je lako razumeti da je nova francuska vlada odlučila da uspostavi ravnotežu snaga u dijalogu sa Rusijom; odnosno da je Rusija odlučila da „pokaže mišiće“. I to, jednostavno zato što Vladimir Putin poštuje samo silu. Međutim, pokazalo se da francuski govor o sili ruskog predsednika nije impresionirao.
Situacija se dodatno zakomplikovala nakon krvavog terorističkog napada u Moskvi – koji je Putin odmah pripisao Ukrajini i njenim zaštitnicima. Stefan Sejourne je požurio da opovrgne Putinovu analizu, na način da je bio solidaran sa ruskim narodom, ali ne i sa njegovim vladarima. On se usudio da zauzme takav stav, iako zapadni instituti za istraživanje javnog mnjenja tvrde da ruski predsednik uživa veću podršku svog naroda nego francuski predsednik.
Usledio je neshvatljiv poziv Stefana Sežurnea na saradnju u borbi protiv islamskog terorizma sa onim istim ruskim zvaničnicima koje je ranije proglasio neprihvatljivim za njega. U međuvremenu, u Francuskoj je rasla opasnost od novih islamskih terorističkih napada, ali i od ruske „odmazde” za teroristički napad u Moskvi. S jedne strane, Olimpijske igre u Parizu su savršena prilika za nova islamska ubistva jer je Makron bezrezervno podržao izraelski „kazneni bataljon“ protiv Hamasa na palestinskim teritorijama i zabranio propalestinske manifestacije u Francuskoj.
S druge strane, Međunarodni olimpijski komitet zabranio je ruskim i beloruskim sportistima da učestvuju na ceremoniji otvaranja Olimpijskih igara 2024. godine. Gradonačelnica Grada svetlosti – En Idalgo, koja je nedavno boravila u Kijevu, samo je dolila ulje na vatru, izjavivši da „ruski sportisti nisu dobrodošli u Pariz“. Ovo je još jednom u istoriji pokazalo da sport više nije sportsko takmičenje u kome treba da pobeđuju najbolji, već oruđe u službi ratne propagande. Ruska strana oštro je reagovala na zastrašivanje ruskih sportista i „neonacističku“ atmosferu Olimpijskih igara u Parizu.
Očigledno posedujući informacije o kojima je želeo da razgovara sa ruskom stranom, Stefan Sejourne je odlučio da „obori” ruskog ministra odbrane Sergeja Šojgua. Razgovarali su sat vremena, ali se situacija nije popravila. Štaviše, razgovor je inspirisao muškog Šojgua da širi insinuacije da je Francuska umešana u krvoproliće u Moskvi. Istovremeno, destabilizovani Sejourne je morao da se zakune na vernost pred Ukrajincima i saveznicima i objasni zašto je uopšte pozvao Šojgua.
Naime, treba da znate da Volodimir Zelenski – kao najodaniji vojnik Džoa Bajdena – ima moć da prekine karijere evropskih lidera. Njemu, na primer, nije bio problem da spreči nemačkog predsednika Franka-Valtera Štajnmajera da dođe u Kijev, zbog sumnje da je nekada sarađivao sa Rusijom. A danas je Kijev „mesto za biti“. Stoga se francuski ministar spoljnih poslova veoma potrudio da objasni da je svrha njegovog poziva da pokrene aktivniju razmenu sa Moskvom u borbi protiv islamskog terorizma. Zakleo se da nije zaboravio da ponovi „mantru” ruskom ministru odbrane – da Francuska najoštrije osuđuje rusku agresiju na Ukrajinu – koju će nastaviti da pomaže u odbrani od agresora sve dok bude potrebno (!?). Kada pozivate neprijatelja da potvrdite da ćete se svim sredstvima boriti protiv njega, onda očigledno tražite dodatnu eskalaciju sukoba. Rezultat: ne samo da krvavi teroristički napad u Moskvi nije destabilizovao Putina – kako su objavili analitičari francuskog režima, već je čak došlo do značajnog povećanja regrutovanja u Rusiji. Želja ovih regruta je osveta nedužnih ruskih žrtava terorizma. Zašto Rusi veruju u umešanost zapadnih tajnih službi u organizaciju atentata?
Teroristički napad u Moskvi
Ključna sumnjiva činjenica je da teroristi iz napada na Crocus Citi Hall nisu bili spremni da izvrše samoubistvo, već samo da izvrše pažljivo organizovan bekstvo. S obzirom na organizacioni kapacitet terorista, napad na Krokus (143 mrtva) upoređuje se sa atentatima u Parizu 2015. (130 mrtvih); posebno sa masakrom publike koja je prisustvovala rok koncertu u dvorani Bataclan u Parizu. Međutim, nisu svi atentatori na mete u Parizu imali nameru organizovanog bekstva, kao što je to bio slučaj sa atentatorima Krokusa. Među njima su bile i kamikaze, koje su se digle u vazduh u ime Alaha. DAEŠ-ovo (ISIS – Islamska država) preuzimanje odgovornosti za atentate u Moskvi i Parizu je karika koja objašnjava Sejourneov nespretni pokušaj da poveže francuske i ruske tajne službe kako bi se zajedno borile protiv islamskog terorizma. Zašto Putin ne veruje da je talas islamskog terorizma zahvatio Moskvu?
Rusi su uhapsili atentatore dok su pokušavali da pređu ukrajinsku granicu (tačnije 100 km od međudržavne granice), kao i 7 njihovih pomagača. Očekivani su sa druge strane granice. Identifikovani kao Tadžici, priznali su da su regrutovani na internetu da ubijaju za novac. Tvrde da nisu imali kontakt sa poslodavcem; međutim, kod njih je pronađena vizit karta sa imenom Dmitro Jaroš.
Nemoguće je proveriti da li su ruske službe zaista pronašle tu vizit kartu kod atentatora, ili su je podmetnule pritvorenicima, koji bi ionako sve priznali pod torturom. Ono što je sigurno jeste da je Dmitro Jaroš osnivač milicije Pravi sektor. Kao najvatreniji Rusomrzac, on je danas druga po važnosti ličnost ukrajinskog Saveta bezbednosti i savetnik šefa oružanih snaga. Pozvan od Rusa, Jaroš je negirao umešanost svoje zemlje u atentat u Moskvi[3], a Ukrajinci su svetu predložili dijametralno suprotnu verziju događaja. Prema njenim rečima, Rusi su sami napali, odnosno organizovali napad pod stranom zastavom. Obe verzije su opovrgnute DAEŠ-ovom tvrdnjom o odgovornosti – čija je verodostojnost upitna. Naime, danas, u uslovima borbe za opstanak, za očekivati je da će DAEŠ biti spreman da sarađuje sa bilo kojom silom koja će mu obezbediti opstanak.
Video snimci napada sugerišu da ubice Krokusa nisu bili fanatici, već dobro obučeni profesionalci. Nisu izvršili samoubistvo da bi povećali broj žrtava među „nevernicima“, već su organizovano pobegli. Dakle, nisu delovali iz mržnje prema Rusiji, već u sklopu pažljivo planirane vojne operacije, zbog čega su Vladimir Putin i njegove tajne službe zadržale svoje optužbe isključivo na račun Kijeva, ignorišući DAEŠ.
Za razliku od ruskih vlasti, francuske vlasti su nakon atentata 2015. spremno prihvatile odgovornost DAEŠ-a i pokrenule vojne operacije protiv islamskog terorizma. Uglavnom na afričkom tlu. Međutim, od francuske vojske su nedavno zamoljeni domaćini, frankofone afričke države, da napusti svoje teritorije. Francuze je, u održavanju reda i mira u Africi, najčešće smenjivao Rus Vagner, što je dodatni izvor napetosti između Pariza i Moskve.
Kako onda ruski obaveštajci argumentuju svoju tezu o očiglednoj povezanosti ukrajinskih ultranacionalista i islamista? Tvrde da je saradnja između ovih ekstremističkih grupa počela da se razvija pre 75 godina i značajno se intenzivirala od 2014. godine, posle svrgavanja proruskog ukrajinskog predsednika. Prema analizama ruskih tajnih službi, ukrajinski ultranacionalisti – danas na vlasti u Kijevu – deluju u dogovoru sa Muslimanskom braćom i njihovim milicijama[4], a pod nadzorom anglosaksonskih tajnih službi. Njihov temeljni zadatak je borba protiv Rusa.
Bliska budućnost će pokazati da li su analize francuskih obaveštajnih službi naivne, ili ruske obaveštajne službe šire neistine. U međuvremenu, verbalno nasilje između francuskih i ruskih zvaničnika raste, a sa njim i rizik, koliko od islamskog – toliko i od plaćeničkog terorizma pod maskom islama (ruska odmazda) na Olimpijskim igrama u Parizu.
Makron ne odustaje. Ne samo da bi slao evropske „instruktore” u Ukrajinu, već bi protiv Rusije pravio fabrike za proizvodnju oružja pred Putinom. Stiče se utisak da pristalice Bajdena u Evropi, naprednjaci na čelu sa Makronom, ne bi oklevali da izazovu Treći svetski rat pre nego što Donald Tramp preuzme vlast – da bi najpoznatijeg američkog konzervativca stavili pred svršen čin i silu. nego da nastavi da pomaže Ukrajini.
Rusija je, sa svoje strane, odgovorila na teroristički akt u Moskvi tako što je „otvorila istragu o ‘finansiranju terorizma’ u ime Ukrajine; a koji uključuje Sjedinjene Države i njihove saveznike“. Prema francuskim ratnim propagandistima, Rusi su time oživeli „teoriju zavere Bajden-Ukrajina“.[5] Mada, da su američke demokrate dozvolile nezavisnu istragu o Bajdenovom „porodičnom poslu sa Ukrajinom” – kako to zahtevaju američki mediji, znalo bi se da li je reč o teoriji zavere zasnovanoj na izmišljotinama američkih novinara, ili o Bajdenovoj „ljubavi”. „za Ukrajinu. ljubav za profit“.
U međuvremenu, francuska ratna propaganda je davala rezultate. Litvanci i Norvežani spremni su da se pridruže novoj Velikoj armiji modernog Napoleona. Džabe Putin ponavlja da bi za tu vojsku to mogla da bude Berezina, kao i za one koje su joj prethodile. Stoga je korisno podsetiti se zašto je Berezina postala simbol velikih neuspeha i katastrofa
Treba da se vratite nekoliko meseci unazad pre bitke na Berezini, kada je Napoleonovo francusko carstvo bilo na vrhuncu i uspelo je da stavi celu Evropu pod svoju kontrolu. Samo je Engleska ostala neporažena. Jedino Rusija nije poštovala kontinentalnu blokadu, odnosno zabranu trgovine sa Engleskom koju joj je nametnuo Napoleon, kao i svim ostalim Evropljanima. Dakle, zbog neposlušnih Rusa, francuski lider je okupio najveću vojsku koju je svet ikada video. U junu 1812. krenuo je na Moskvu sa više od 600.000 Francuza, Nemaca, Belgijanaca, Holanđana, Poljaka i svih drugih vazala ogromnog francuskog carstva.
Velika armija je konačno stigla do Moskve bez vojnog poraza; niti je vojno porazila rusku vojsku koja se od nje neprestano povlačila. Napoleonova vojska je poražena taktikom „spaljene zemlje“ genijalnog ruskog komandanta Kutuzova. Naterao je Francuze da napreduju kroz golemske ruske stepe, usred ruševina i bez adekvatnih zaliha. Kada su se približili Moskvi, umesto ruske predaje i pojačanja, dočekala ih je vatra. Rusi su učinili nezamislivo: sami su zapalili svoju prestonicu. Gorele su raskošne palate ruskih velikaša. Osvajač je bio prepušten zimi i gladi. Napoleon nije imao izbora nego da se vrati tamo odakle je došao.
U tom epskom povlačenju, od 600.000 vojnika, prepuštenih na milost i nemilost žestokoj hladnoći i gladi, samo 30.000 njih se vratilo kući. Ruski pohod je bio koban za Napoleona; potpuno nepotrebno, jer je francuski car imao više pristalica u Rusiji nego drugde u Evropi. To je bilo pogubno za Napoleonov prestiž i presudno u njegovom padu. Zahvaljujući njoj, Francuska imperija je morala da ustupi mesto Britanskoj.
Prinudno povlačenje iz Rusije – kao čitav pokret vojske sa stotinama hiljada mrtvih, ranjenih i dezertera, postalo je „Berezina“ – sinonim za potpunu katastrofu. Mada, bez te bitke na reci Berezini, gubici su mogli biti i gori. Naime, sredinom novembra 1812. godine, na -20 stepeni, povlačeći ostaci Velike armije bili su blokirani tom čuvenom rekom. Rusi su bili stacionirani svuda unaokolo, uvereni da Napoleon više ne može da pobegne od njih. Ali slavni vojskovođa izvukao je poslednji trik iz rukava. On je simulirao dva gradilišta na reci, kako bi privukao glavninu ruskih snaga. Za to vreme holandski graditelji pontona uspeli su da u rekordnom roku sagrade dva mosta u zaleđenoj Berezini. Zahvaljujući žrtvi tih Holanđana, od kojih je većina platila životom, ostaci Velike armije, zajedno sa Napoleonom i njegovim vernim Marengom, uspeli su da pređu reku. Napoleon je verovao da je logično uključiti Berezinu u pobedničke bitke Velike armije. Jer, ipak je na Berezini, kada je sve izgledalo izgubljeno, uspeo da pobegne. Međutim, upravo taj tračak mudrosti najbolje je govorio o globalnom neuspehu koji je bio ruski pohod… Istina, bio je to maestralan bekstvo, ali ipak bekstvo koje je postalo simbol katastrofalnog poraza Velike armije u njenom pokušaju osvajanja. Rusija…
Podizanje borbene gotovosti Evropljana
Iako je Hitler bio svestan ključnog razloga za Napoleonov pad, pokrenuo je operaciju Barbarosa – koja je tada postala njegova „Berezina”, odnosno ključni neuspeh koji je doveo do njegovog pada. Naime, ne treba zahvaljivati samo Anglosaksoncima na otporu nacizmu. Najveći danak, uglavnom u krvi, dali su Rusi. Da su Evropljani morali da čekaju da se Amerikanci iskrcaju, ne zna se koliko bi njih preživelo međusobno uništenje tokom Drugog svetskog rata, a ne zna se ni da li bi neki evropski Jevrej izbegao „konačno rešenje“ .
Naravno, sve velike sile, uključujući i Amerikance i Ruse, „oslobađaju“ tuđe teritorije samo kada postoji velika verovatnoća da će, posle oslobođenja, ovladati njima. Stoga, prava pitanja koja bi Evropljani danas trebalo da sebi postave su: zašto se njihovi lideri toliko zalažu za Zelenskog i Ukrajinu i kakvu bi korist mogla da im donese nova ruska kampanja?
Ratna ekonomija
Makron se danas u svim svojim govorima zaklinje da će zauvek ostati veran Ukrajincima. On će im uvek pomoći. Kako? Tako da će francuski proizvođači naoružanja i vojne opreme i njihovi evropski partneri nastaviti da sklapaju profitabilne ugovore sa Ukrajincima. Naime, Ukrajina je postala četvrti svetski uvoznik oružja, a Francuska je zamenila Rusiju kao drugi najveći svetski izvoznik, iza SAD. Bajdenova Amerika se nije protivila takvom razvoju situacije, što umnogome objašnjava francusku žrtvu u odbrani Ukrajine i njeno poštovanje američke strategije prema Rusiji. Za Emanuela Makrona, NATO očigledno više nije „u stanju moždane smrti“ – kako je donedavno tvrdio.
Ovaj uspeh u izvozu oružja očigledno nije pomogao u rešavanju spoljnog duga Francuske. Naprotiv, Francuska je pod vladavinom Makrona ušla u klub 5 najzaduženijih zemalja (ostale su SAD, Velika Britanija, Japan, Holandija), čiji dug iznosi zabrinjavajućih 112,5 odsto i fenomen siromaštvo je pojačano. Prema autoritativnom izveštaju Sipri od 11. marta 2024, Pariz drži 10,92% tržišta oružja, a Moskva 10,52%. Naravno, najvećim delom dominira Vašington sa 42 odsto, dok je Kina tek četvrta, sa 5,8 odsto učešća. Moglo bi se reći da ratna ekonomija spašava posrnule evropske privrede. Posebno je obećavajuće u Nemačkoj. Do sada je udeo Nemačke na tržištu oružja skroman, 5,6%. Međutim, s obzirom na višestruko veća ulaganja u vojnu industriju u odnosu na ulaganja njenih rivala, ne treba sumnjati da će Nemačka uskoro prestići i ugroziti svoje rivale. Niko ne brine da je ova zemlja, koja je bila izvor dva svetska rata, ponovo u recesiji i ponovo se ubrzano naoružava.
Dok je bila u državnom vlasništvu, vojna industrija je bila inkubator za inovacije, a naoružanje garant državnog suvereniteta. Međutim, uloga države u vojnoj industriji značajno je evoluirala od 1990-ih. Pod uticajem liberalne doktrine, a posebno zbog tankih budžeta za odbranu, proizvodnja oružja u državnim firmama je opala u korist proizvodnje u preduzećima koja su u potpunosti ili delimično u privatnom vlasništvu. Stoga je predvidljivo da će se, kao što su se vlasnici odabranih farmaceutskih kompanija obogatili tokom COVID krize, odabrani, uglavnom privatni proizvođači oružja obogatiti u ukrajinskoj krizi, dok će država/poreski obveznici nastaviti da sami finansiraju niskoprofitna istraživanja i razvoj. . Mogu li predstojeći evropski izbori da promene tu situaciju?
Menadžerska kontrarevolucija
Ne treba hraniti iluzije. Programi političkih partija više nisu politički već menadžerski. Sve ih je teže razlikovati jedne od drugih jer, bez obzira da li je komunistička ili neoliberalna, jednoumlje je uvek ćorsokak. Tako, prema mišljenju analitičara Matjea Slame, Makron 2017. godine nije vodio munjevit rat protiv sklerotične umerene političke levice i desnice, kako je najavio. U stvari, sa voljnim levim i desnim tehnomenadžerima, on je vodio „menadžersku kontrarevoluciju, sa duboko reakcionarnim i autoritarnim prizvukom“[6]. Menadžerska kontrarevolucija je, pre svega, metodično uništavanje socijalne države – države blagostanja, napuštanjem principa solidarnosti (poreske olakšice za bogate, maksimiziranje profita i minimiziranje socijalnih i radnih davanja za prekarijat, produženje radnog veka , itd.). I dalje traje. Francuski predsednik to vodi autoritativno, na način koji je odlično sažeo čuveni istoričar Pjer Rozanvalon: „Za Emanuela Makrona, Francuzi imaju arhaične ideje. Zato ih morate uhvatiti za ruku, ‘objasniti’ im stvari i s vremena na vreme ih zagrliti“ (Intervju za Liberation). Principi upravljanja nametnuli su se kao vrhovni principi vlasti i potpuno zamenili politiku. Upravljanje državom (Vlada) je potreseno bezbrojnim skandalima o sukobu interesa. Sve je teže razlikovati javni od privatnog interesa. Rasplet svake nove afere (afera Ferrand, Penicaud, Delevoie, Benalla, McKinsei) budi u Francuzima isti osjećaj koji Hrvate ne napušta još od Domovinskog rata: da njihove političke elite, ponosne i pune samopouzdanja, su nekažnjeni.
Dr. sc. S. Vujačić
