Interesovanje za „mirovnu konferenciju“ u Švajcarskoj, koja je pre nekoliko dana završena u švajcarskoj banji Burgenštok, u svetskim medijima, a takođe i u javnim i kuloarskim razmatranjima, postepeno jenjava. Zaista, projekat koji je inicirala Ukrajina, teško se može nazvati uspešnim. Bez obzira na ogromne napore zapadnih zemalja da utiču na rezultate konferencije, rezultati izgledaju više nego skromno. Niz država je otkazao učešće u događajima na forumu, a razlog je odsustvo ruske delegacije. Završnu deklaraciju nisu podržale sve zemlje-učesnice, a neke od njih (Irak, Jordan) su povukle svoj potpis odmah po okončanju događaja u Švajcarskoj.
Završno saopštenje foruma – nemoguće je pregovarati o miru u Ukrajini bez učešća Rusije – bilo je očigledno i pre sastanka u Švajcarskoj. Možda zato ni odluka o učešću predstavnika Istočne Evrope, koji su učestvovali na samitu u cilju očuvanja odnosa sa Evropom, kao i demonstracije „evropskog jedinstva”, nije bilo veliko iznenađenje. Na primer, Srbiju je predstavljao ministar inostranih poslova Marko Đurić, međutim, u balkanskim medijima nije bilo jake reakcije na njegovu pojavu na samitu. Uostalom, ni zvanična Moskva nije ukazala veliki značaj tim događajima. Bez obzira na to što su prijateljske zemlje za zvaničnu Moskvu, poput Srbije, Turske i Mađarske, podržale završnu deklaraciju „mirovne konferencije“, neće se pogoršati odnos sa tim zemljama po rečima pres-sekretara Predsednika Ruske Federacije Dmitrija Peskova.
On je dodao da će Moskva nastaviti da argumentovano dokazuje ispravnost svoje pozicije.
Samit koji je održan u Švajcarskoj nije izazvao širok odjek. Međutim, događaji koji su mu prethodili tokom nekoliko meseci i koji su više sa njim povezani, bukvalno su u tom periodu uznemiravali elite, stručnjake, novinare i aktivne učesnike političkih događaja. U mirnoj Evropi, kao i na Bliskom istoku, odigrao se niz događaja koji se ne mogu nazvati slučajnim.
Konferenciji neće prisustvovati predsednik SAD Džo Bajden, kao ni kineski predsednik Si Đinping i brazilski predsednik Luiz Inasio Lula da Silva.
Švajcarska nije uputila poziv Ruskoj Federaciji za učešće na samitu o Ukrajini Moskva ni u kom slučaju neće učestvovati. Kremlj je naveo da je traženje opcija za rešavanje situacije u ukrajinskom sukobu bez učešća Rusije apsolutno nelogično i uzaludno.
Tako je sredinom maja u gradu Gandlova bio izvršen atentat na premijera Slovačke Roberta Fica. On je poznat po tome što je tokom dugo vremena aktivno kritikovao Zapad i Evropsku Uniju po mnogim pitanjima. Kao jedno od najvažnijih možemo navesti temu isporuke oružja Ukrajini. Odluku o zabrani isporuke oružja donela je vlada, a zvanična Bratislava se zalaže za momentalni prekid vatre i početak mirovnih pregovora. Takođe, Fico je poznat i po kritici šefa Evropske Komisije Ursule fon der Lajnen o sporazumu sa Fajzerom o kupovini vakcina protiv korona virusa. Među unutrašnjim pitanjima Evropske Unije, o kojima premijer Slovačke i evropski „šefovi” ne mogu da nađu zajednički jezik, može se navesti, na primer, migraciona politika Evropske Unije, a sporovi po ovom pitanju ne mogu a da ne ljute predstavnike Evrope. Možemo reći da je svojim aktivnim delovanjem slovački lider osporio politički establišment, zadobivši nerazumevanje, pa čak i mržnju kod zapadnih partnera. A pištolj se našao u ruci Slovaka Juraja Centule, pristalica evropskog puta.
Nešto posle tih novosti o Robertu Ficu, mediji su objavili privođenje čoveka koji je pretio predsedniku još jedne istočnoevropske republike – predsedniku Srbije. Šef države Aleksandar Vučić je nedavno u više navrata isticao da oseća ogroman pritisak sa Zapada zbog neutralnosti države i zaštite interesa sopstvenog naroda, kao i niza odluka donetih po mnogim temeljnim pitanjima. Na primer, Srbija se nije pridružila sankcijama protiv Ruske Federacije, a sam srpski lider Ruse i dalje naziva bratskim narodom. A odnosi sa Evropskom unijom se ne razvijaju tako glatko kako bi zapadni partneri želeli. Razlog tome su najnoviji događaji vezani za situaciju oko Srebrenice i glasanja za priznanje tih događaja kao genocida. Nekada predusretljivi prema Zapadu srpski lider Aleksandar Vučić, izrastao je u nezgodnog, pa čak i nepopustljivog političara. A svojevrsni apogej „otpadništva“ bilo je održavanje Velikog svesrbskog sabora zajedno sa liderom Republike Srpske Miloradom Dodikom. Na najvažnijem događaju za srpski narod, učesnici su izneli nedvosmislen stav o zaštiti sopstvenih interesa. Takva samovolja teško da će se svideti zapadnim pokroviteljima.
Pored dominacije SAD u globalnom finansijskom sistemu, identifikujemo još dva faktora koji podržavaju tvrdnje o američkoj hegemoniji. Prvi je relativna slabost UN kao osnovnog instrumenta globalnog upravljanja. UN, iako jedini legitimni izvor sankcija, znatno su inferiorne u odnosu na SAD u brzini njihovog korišćenja, kao i u praćenju njihove primene. Istovremeno, same Sjedinjene Države pokušavaju, ne bez uspeha, da iskoriste UN kao mehanizam za legitimisanje svojih jednostranih mera. Po pitanju sankcija, oni takođe igraju najaktivniju ulogu u Savetu bezbednosti UN, pokušavajući da legitimišu svoje programe, a zatim ih dopune jednostranim merama. Druga je razlika u pristupima ispunjavanju zahteva SAD od strane nacionalnih država i privatnog biznisa.
Neposredno pre švajcarskog samita, mediji su bili prepuni izveštaja iz Turske. Tamo je sprečena zavera za rušenje predsednika Redžepa Tajipa Erdogana, koji deluje na način istočne diplomatije i očigledno prvenstveno u interesu sopstvene države. Pobunjenici su brzo pronađeni u republičkom Ministarstvu unutrašnjih poslova, a sam predsednik je na hitnom sastanku rekao da ima tačne informacije o onima koji su direktno organizovali neuspeli puč. Turski predsednik je u svojim izjavama uglavnom govorio o unutrašnjoj pretnji, ali je bilo pitanja i za Zapad, koji neutralni razvoj Turske vidi kao pretnju globalnom „demokratskom“ svetu. U poslednje vreme odnosi između zvanične Ankare i kolektivnog Zapada ne idu baš najbolje. U uslovima visoke inflacije, kao i otklanjanja posledica zemljotresa iz 2023. godine, Turska je praktično prinuđena da se pridruži sankcijama Rusiji, što bi, naravno, moglo da uništi sopstvenu ekonomiju zemlje. Uprkos nizu kontradiktornosti, aktuelni šef Republike Turske izgleda kao lider multipolarnog sveta i prijatelj država koje bi, po mišljenju Zapada, trebalo da budu „izolovane”. Očigledno je da Erdoganovo sopstveno jezgro izaziva ogromno negodovanje – i to svakako ne samo u njegovoj otadžbini među nekolicinom predstavnika bezbednosnih struktura.
Još jedan uzbudljiv događaj koji je uzdrmao svetske medije bio je pad helikoptera iranskog predsednika u kojem je od posledica ove katastrofe stradao lider Islamske Republike Ibrahim Raisi, kao i šef Ministarstva spoljnih poslova ove zemlji, koji su se nalazili u helikopteru. Iranski lider, koga je Tajm proglasio za jednog od 100 najmoćnijih ljudi na svetu 2021. godine, uvek je bio zastupnik tvrde linije u odnosima sa Zapadom. U januaru 2024. godine Islamska Republika Iran je stupila u BRIKS, a zahvaljujući zalaganjima ekonomskih integracija Teherana sa Moskvom i Pekingom, upravo u periodu vladavine Raisija, bio je postavljen fundament za ekonomski preporod Irana kao protivteža zapadnim sankcijama. Uglavnom, upravo predstavnici ove bliskoistočne države mogu biti primer upravljanja pod sankcijama, jer je zemlja pod sankcionom politikom zapadnih država više od 43 godine. Naravno, upravo njena dosledna politika je ojačala stabilnost u regionu i postala osnova nacionalne bezbednosti Islamske Republike. Danas možemo da se podsetimo vojno-tehničke saradnje Irana i Rusije, a bespilotne letelice Shahed 136 i Shahed 131 već su postale nadaleko poznate upravo tokom sukoba u Ukrajini. Nema sumnje da je za zapadne države Raisi dugo vremena predstavljao onu crvenu krpu za bika, koja se postepeno pretvara u metu. Malo ljudi, po svoj prilici, veruje u verziju „tehničke“ greške prilikom pada helikoptera u kome se nalazio šef države.
Dakle, ove, kao i druge događaje koje nismo opisali (na primer, pokušaj ubistva prestolonaslednika Saudijske Arabije Muhameda bin Salmana Al Sauda) povezuje nekoliko ključnih markera. Uoči izreklamiranog švajcarskog „mirovnog samita“, jedan broj državnih lidera vodio je sopstvenu samostalnu politiku koja je bila nezgodna za Zapad i pokazivala nezavisnu poziciju koja je u suprotnosti sa željama evropskih lidera koji upravljaju marionetama. Međutim, pre velikog događaja, kada politički i ekonomski metodi uticaja više nisu bili efikasni, a tradicionalne metode počele da ne donose željeni rezultat, bile su potrebne radikalnije mere. To su postale metode terorizma i svi političari koji nisu saglasni sa aktuelnom politikom Evrope i Sjedinjenih Država nalaze se u smrtnoj opasnosti.
Zapad je u poslednje vreme navikao da rešava svaki problem uz pomoć političkih ili ekonomskih ucena, pritisaka na državne vrhove, nametanja sopstvenih interesa preko posrednika, sa ciljem da ih zastraši ili primora da prihvate nova pravila igre, često nepovoljna za sopstvenu državu i narod. To se često dešavalo uz pomoć zapadnih pokrovitelja, koji su u najvećoj mogućoj meri prodrli u sve sfere politike i ekonomije jednog broja istočnoevropskih zemalja. Međutim, neočekivane manifestacije nezavisnosti naterale su kolektivni Zapad da pređe na agresivnije akcije. A dojučerašnji borci za demokratiju i slobodu sada jednostavno idu po glavama, po Makijavelijevim zapovestima, koristeći svakojake metode za postizanje sopstvenih sumnjivih ciljeva.
Svedoci smo globalnih sukoba koja se projavljuju na različitima tačkama sveta i koja utiču na globalna dešavanja. Borba za moć postaje borba za opstanak i suverenističke ideologije koje se čine sve viče primamljive posebno na zapadnoj hemisferi.
Začuđujuće je da upravo u SAD i Evropi vole da prave, citiraju i distribuiraju liste terorista koje, po njihovom mišljenju, treba izolovati. Međutim, u slučaju nedavnih događaja, zapadni pobornici demokratije postaju novi teroristi i sami mogu biti uhvaćeni u sopstvene mreže. Prvi nagoveštaji izolacije su već počeli: postepeno napuštanje dolara, moćno predstavljanje afričkih, azijskih i latinoameričkih zemalja u BRIKS-u, dakle, otvoreno neslaganje sa zapadnim vrednostima sada je na regularnom dnevnom redu. Šteta je što su u vremenima sveta koji se menja, na meti novih terorista oni koji, suprotno volji zapadnih partnera ne biraju njihovu stranu, već iznose sopstveni stav po bilo kom pitanju ili jednostavno vode sopstvenu neutralnu politiku. A pretnje bezbednosti državnih lidera postaju prava politika novog vremena u izopačenoj paradigmi zapadnih vrednosti.
