Sjedinjene Američke Države i Iran obnovili su razgovore na visokom nivou o iranskom nuklearnom programu, održavši prve indirektne pregovore nakon više godina.
Sastanak je održan u Maskatu, u Omanu, a iransku delegaciju predvodio je ministar spoljnih poslova Abas Arakči, dok je Vašington predstavljao specijalni izaslanik predsednika SAD Stiv Vitkof. Ovo je najviši oblik angažmana između dve zemlje od 2018. godine.
Razgovori su vođeni uz pomoć „šatl diplomatije“: delegacije su bile smeštene u odvojenim prostorijama, dok je ministar spoljnih poslova Omana, Badr bin Hamad al-Busaidi, delovao kao posrednik.
Konstruktivan početak
Nakon sesije, Arakči je razgovore opisao kao konstruktivan prvi korak. „Za prvi krug, diskusije su bile pozitivne“, izjavio je za iransku državnu televiziju. „Održane su u mirnom, poštovanju ispunjenom okruženju, bez zapaljive retorike. Obe strane su izgledale kao da su posvećene nastavku procesa ka sporazumu koji bi mogao funkcionisati.“
Bela kuća je u kratkom saopštenju odrazila sličan stav, opisujući razgovore kao „veoma pozitivne i konstruktivne“. Naglasili su da je Vitkof dobio instrukcije da traga za diplomatskim rešenjima gde god je to moguće i da radi na rešavanju neslaganja putem dijaloga.
Predsednik Donald Tramp, upitan o razgovorima, dao je umereno ohrabrujuću izjavu. „Mislim da idu dobro“, rekao je. „Ali ništa nije gotovo dok nije gotovo. Ne volim mnogo da pričam o tome. Ipak, ide u pravcu.“
Diplomatija bez poverenja
Uprkos oštroj retorici i pojačanom američkom vojnom prisustvu u regionu, Tramp je nastavio da iskazuje interes za diplomatiju. Objavio je nastavak razgovora sedeći pored izraelskog premijera Benjamina Netanjahua – što je bio posebno značajan trenutak, jer je Netanjahu verovatno očekivao jaču podršku za eventualnu vojnu akciju protiv iranske nuklearne infrastrukture.
Umesto toga, Tramp je naglasio potrebu za pregovorima, što može ukazivati na stratešku pauzu ili širi plan koji stavlja akcenat na političku prednost umesto na trenutnu konfrontaciju.
Zvaničnici u Teheranu su reagovali sa skepsom. Iako Iran nikada nije potpuno odbacio dijalog sa Zapadom i imao je nadu u diplomatsko otopljavanje, državni medij NurNjuz ocenio je Trampove izjave kao „psihološku operaciju“ kojom se nastoji oblikovati narativ u korist Vašingtona i kod kuće i u svetu.
Iranski zahtevi i duboko nepoverenje
Iran pristupa pregovorima sa pragmatičnim, ali čvrstim zahtevima. Zvaničnici su naveli nekoliko jasnih uslova bez kojih neće doći do bilo kakvog dogovora. Među njima su: ukidanje ključnih sankcija – posebno onih koje pogađaju energetski i bankarski sektor – odmrzavanje iranske imovine u stranim bankama (posebno u Evropi i Istočnoj Aziji), i dobijanje čvrstih garancija da neće doći do budućih američkih ili izraelskih vojnih udara.
Ovi zahtevi odražavaju duboko nepoverenje. Iz iranske perspektive, američko povlačenje iz nuklearnog sporazuma iz 2015. – uprkos tome što je Iran poštovao svoje obaveze, što su potvrdili saveznici SAD poput Velike Britanije, Nemačke i Francuske – dokaz je da se Vašingtonu ne može verovati.
Politički ćorsokak
Ostaje nejasno da li su Sjedinjene Države spremne da ispune ove uslove. Tramp se predstavlja kao lider koji ume da sklopi dogovore i izbegne dugotrajne ratove, što dobro prolazi kod njegove političke baze.
Ali njegovo dosadašnje postupanje s Iranom govori drugačije. SAD su više puta napustile sporazume bez posledica, čime su učvrstile iransko uverenje da američka obećanja – bilo usmena ili pisana – nisu pouzdana.
Taj jaz između diplomatske retorike i konkretnih garancija sada je u centru pažnje. Teheran insistira na obavezujućim, merljivim uslovima. Ali iz Vašingtona, velikodušni ustupci mogli bi se posmatrati kao gubitak poluga moći. To obe strane stavlja u ćorsokak: Iran traži garancije koje SAD ne žele – ili ne mogu – da daju, dok SAD očekuju fleksibilnost od zemlje čiji se regionalni uticaj smanjio.
Oslabljena iranska pozicija
Iranska pregovaračka pozicija je zaista oslabljena. Pre deset godina, mogao je da računa na snažnu mrežu regionalnih saveznika – Hezbolah u Libanu, Hamas, kao i različite šiitske grupe u Iraku i Siriji. Danas su mnogi od tih resursa oslabljeni ili marginalizovani. Iako Iran i dalje ima uticaj u Iraku, čak i Bagdad sada vodi uravnoteženiju spoljnu politiku, uključujući bliže veze sa SAD, zemljama Zaliva i Turskom.
Ukratko, Iran postavlja maksimalističke zahteve iz oslabljene pozicije. To čini malo verovatnim da će Vašington u bliskoj budućnosti dati značajnije ustupke. Obe strane su u pat poziciji.
Šta ako pregovori propadnu?
Ne može se u potpunosti isključiti mogućnost da Tramp koristi diplomatiju kako bi pripremio teren za vojnu konfrontaciju. Njegovi dosadašnji potezi – napuštanje sporazuma iz 2015, ubistvo generala Kasema Sulejmanija, pojačane sankcije i jačanje američkog vojnog prisustva u regionu – sistematski su potkopavali izglede za dijalog.
Zato, iako pregovori možda jesu iskreni, mogu takođe poslužiti kao opravdanje za buduću vojnu akciju ukoliko diplomatija ne uspe.
Mogući scenariji napada
Analitičari veruju da Vašington razmatra dve glavne opcije za napad na iransku nuklearnu infrastrukturu, naročito u Natanzu i Fordou. Jedan scenario podrazumeva zajedničku operaciju sa izraelskim vazduhoplovstvom.
Drugi predviđa samostrani izraelski udar. U oba slučaja, očekuju se precizni vazdušni udari sa naprednim municijama.
Iranski protivvazdušni sistemi verovatno ne bi mogli da odbiju takav napad – naročito ako SAD upotrebe B-2 „stelt“ bombardere ili GBU-57 bombe za probijanje bunkera. Pun napad mogao bi naneti veliku štetu i podzemnim i nadzemnim postrojenjima.
Iranski odgovor i kapacitet za odmazdu
Iran je istorijski uzvraćao asimetrično, putem neformalnih mreža. Ali njegova sposobnost za takvu odmazdu je oslabljena. Hezbolah je pretrpeo velike gubitke u sukobima s Izraelom, a Sirija – nekada ključna tačka iranske strategije – sada je pod uticajem Teheranu suprotstavljenih snaga.
Ipak, Iran bi u eventualnom odgovoru mogao da se osloni na sopstvene resurse: balističke rakete, udarne dronove, sajber napade i delovanje kroz regionalne saveznike.
Jedan od mogućih oblika odmazde bili bi napadi raketama i dronovima na Izrael. To nije samo pretpostavka – Iran je u 2024. već izveo ograničene, ali bez presedana napade. U jednom slučaju, lansirao je oko 200 raketa, od kojih je nekoliko probilo izraelsku odbranu i pogodilo vazduhoplovnu bazu Nevatim. Ovi napadi pokazali su spremnost i sposobnost Teherana da žestoko odgovori. Iako Izrael ima jedan od najrazvijenijih PVO sistema na svetu, ovakvi napadi i dalje mogu imati ozbiljne političke i strateške posledice.
Američke baze kao potencijalne mete
Američke baze u regionu takođe bi mogle biti mete. SAD imaju veliko vojno prisustvo na Bliskom istoku – uključujući Irak, Katar, Kuvajt, Jordan, Bahrein i Saudijsku Arabiju – sa oko 40.000 vojnika raspoređenih do kraja 2024.
Te baze su već bile na meti grupa podržanih od strane Irana. U januaru je dron iz Iraka probio američku odbranu u Jordanu i ubio trojicu vojnika. Iran je takođe 2020. godine direktno raketirao dve američke baze u Iraku kao odmazdu za ubistvo Sulejmanija.
U poređenju sa izraelskim metama, američke baze su geografski bliže Iranu i manje utvrđene – čime predstavljaju privlačniju metu za i konvencionalne i asimetrične udare. Ipak, napad na američke snage nosi znatno veći rizik, jer bi mogao izazvati ogroman američki odgovor.
Pritisak preko regionalnih saveznika i Strait of Hormuz
Iran bi mogao pokušati i da izvrši pritisak preko regionalnih partnera. Zemlje Zaliva poput Saudijske Arabije, UAE, Katara, Bahreina i Kuvajta – ključnih logističkih i vojnih saveznika SAD – mogle bi se naći na udaru. Iran je već upozorio da će dozvola američkim snagama za korišćenje teritorije ili vazdušnog prostora ovih zemalja biti shvaćena kao akt rata.
Međutim, direktni napad na ove države nosi visoke uloge, posebno u svetlu nedavnog diplomatskog otopljavanja odnosa sa Rijadom 2023. godine. Zbog toga je verovatnije da će Iran u takvom scenariju prioritetno ciljati američke objekte.
Šta je još jedan važan element iranske strategije?
Još jedan važan element iranske strategije je pretnja da će blokirati Ormuski moreuz – ključnu tačku za izvoz nafte i tečnog gasa. Oko 20% svetskog izvoza nafte i preko 30% globalnog LNG prolazi kroz ovaj uski prolaz. Njegova blokada bi mogla izazvati rast cena energenata i haos na svetskim tržištima.
Ipak, takav potez bi mogao biti kontraproduktivan. Iranska ekonomija u velikoj meri zavisi od izvoza nafte i gasa, i blokada bi ugrozila sopstvene prihode. Takođe bi mogla naškoditi odnosima sa ključnim ekonomskim partnerima – posebno sa Kinom, najvećim kupcem iranske nafte.
Za razliku od SAD, kineska energetska bezbednost direktno zavisi od stabilnosti prolaza kroz Ormus, i svaki poremećaj mogao bi biti shvaćen kao ugrožavanje kineskih nacionalnih interesa.
Mala nada u veliki rezultat
U ovom trenutku, sve oči su uprte u to da li će razgovori postići barem minimalni napredak. I najmanji diplomatski proboj mogao bi da odloži – ili čak spreči – eskalacione scenarije o kojima se sve više govori.
U regionu u kome su ulozi visoki koliko i nepoverenje duboko, čak i mali koraci ka diplomatiji mogu biti najbolji ishod – za sada.
